„Burek solidarnosti“ ili antisrbizam na delu?

Dok neprijatelji našeg naroda za nas uporno šiju crni pokrov, neshvatljivo je da država, ali i veliki deo javnosti to ignoriše pa i dopušta

Razni naši naglašeno prozapadni mediji (u evroatlantskom smislu) – i to kako oni opoziciono nastrojeni, tako i segmenti istog bratstva koji su našli interes da sarađuju sa sadašnjom vlašću – egzaltirano su podržali akciju „burek solidarnosti“, bazirajući predstavljanje spleta događaja čiji je ona deo na manipulacijama pa i totalnim lažima. Sve je podsećalo na postpetooktobarsku antinacionalnu histeriju, samo su falile Sonja Biserko i Nataša Kandić. Kao uvod u priču o tome navodim samo nekoliko naslova iz takvih medija: „Građani u odbrani komšija“; „Akcija ’Burek solidarnosti’, odgovor desničarima“; „Beograđani pružili podršku komšiji Albancu“. Ispada kao da su Albanci u Srbiji, i to u njenoj prestonici, izloženi progonima, a ne da je u središtu incidenta antidržavna, separatistička propaganda!

DVOGLAVO ZLO U pomenutim medijima sve što se desilo predstavlja se iskrivljeno kao da su nedužni pripadnici albanske nacionalne manjine koji žive u Beogradu ispoljili obeležje svog identiteta, te je to prouzrokovalo divljanje srpskih šovinističkih hordi nespremnih da prihvate različitost. Srećom, glasi nastavak te političke bajke, prosvećeni građani Srbije – predvođeni čuvarima demokratskih vrednosti kakvi su Sergej Trifunović, funkcioner DS-a Balša Božović, potpredsednica nove Đilasove partije Marinika Tepić – priskočili su ugroženim ljudima u pomoć. U pitanju je, kao što vidimo, otrovna splačina napravljena od bezočnih laži.
Njen bitan deo je i isticanje, kako se papagajski ponavlja u većini medija iz redova „evroatlantske porodice“, toga da „dvoglavi orao“ – čija je prezentacija na „selfiju“ brata vlasnika pekare izazvala buru – predstavlja „simbol albanskog naroda“. Nije tako! Dvoglavi orao je u heraldici simbol državnosti, odnosno carstva. Mnogi narodi ga imaju u svojim grbovima i na zastavama. Između ostalog i mi Srbi, samo je naš dvoglavi orao bele boje za razliku od albanskog koji je crn. Takva je i namera onih koji ga rukama predstavljaju. Jer tada on označava velikoalbanski projekat. Ne ističe se uz njegovu pomoć nacionalni identitet već osvajački plan.
Oni koji ga prave svojim šakama zapravo kažu: „Mi podržavamo stvaranje ’Velike Albanije’“; ili u skromnijoj varijanti: „Kosovo je nezavisno“. Stvari tako stoje. Nikako drugačije. Toga, možda, nisu svesni baš svi Srbi koji se iz solidarnosti s navodno ugroženim pripadnicima albanske manjine slikaju sa provizornim orlom na grudima. Mada verujem da većina njih razume o čemu se radi, ali usled opsednutosti autošovinizmom i nacionalnim mazohizmom prihvataju da podržavaju i podražavaju neprijatelja sopstvenog naroda.

[restrict]

ANTISRPSKI OLOŠ Pretpostavimo ipak da u navedenoj skupini ima onih koji su poneti plitkoumnošću, a ne zlom namerom pristali da učestvuju u antisrpskoj budalaštini. Međutim, oni koji stoje iza pokretanja akcije „Burek solidarnosti“ zasigurno dobro znaju da dolivaju ulje na vatru albanskog ekspanzionizma. Samo ih je baš briga za nacionalne interese naroda iz koga su potekli. I to toliko da su spremni da ih gaze i podstiču druge da to čine.
Da stoga ovde parafraziram reči jednog američkog političara koji je sredinom 20. veka bio i kandidat za predsednika. U pitanju je Edlaj Stivenson (1900–1965). On je svojim političkim protivnicima poručio da ako prestanu da pričaju laži o njemu i njegovim saborcima, oni će prestati da pričaju istinu o tim svojim oponentima. E, vreme je i da mi to kažemo jurišnicima tzv. anti-Srbije. Nekako su nam nametnuli izlizanu mantru o političkoj korektnosti, prema kojoj nije pristojno nekome reći da je izdajnik, petokolonaš i slično. A u redu je da oni rade protiv srpske nacije i njene države. Vreme je da prekinemo s tim.
Ako oni lažu i drugačije rade u korist neprijatelja sopstvenog naroda, odnosno poistovećuju se s njima, onda je sasvim umesno da i mi kažemo da su oni antisrpski ološ. Što ne bismo? Oni se ne ustručavaju da svakoga ko na iole politički artikulisan način ispoljava srpsko stanovište kvalifikuju kao opskurnog desničara, ekstremistu, šovinistu. Pri tome, da se vratimo slučaju kojim se bavimo, većina ljudi koja je u Borči protestovala ispred pekare u albanskog vlasništvu, iz koje je emitovana velikoalbanska ideja, svoje neslaganje s takvim ponašanjem ispoljila je mirno i odmereno. Za razliku od njih, oni kojima je antisrpstvo misaona potka, svoje nakaradne stavove iskazuju neretko agresivno.

ISPIRANJE MOZGOVA U pitanju je kominternovska, antisrpska formula. Ona se u titoističkoj obradi kod nemalog broja (a i nekoliko procenata građana takvih nacionalno malignih opredeljenja je ogroman broj) ljudi srpskog porekla ukorenila. Polazi od veštačke podele na ugnjetene i hegemonističke narode. Zbog geopolitičkih razloga nekadašnje komunističke centrale koja je želela da sruši Kraljevinu Jugoslaviju, čiji noseći stub su bili Srbi, naš narod koji je branio svoju otadžbinu u Prvom svetskom ratu bio je nabeđen da je ugnjetački, dok su gotovo svi oko njega – uključujući i Albance koji su vekovnim kolonizovali srpsko Kosovo i proterivali tamošnje Srbe, ili Hrvati koji su tokom germanskog krvavog pohoda na Srbiju 1914. godine činili najgora zverstva u Mačvi – tretirani kao potlačene žrtve.
Ništa u toj mračnoj konstrukciji nije poremetilo ni to što su svi ti navodno pravednički narodi za vreme Drugog svetskog rata bili na strani nacista i fašista te zdušno popunjavali SS divizije, dok su se Srbi, u okviru dva antifašistička pokreta, požrtvovano, u nekim fazama i samoubilački, suprotstavljali hitlerovskom zlu. Nikom ništa za to. Srbi su u skladu s kominternovskim planovima, u ponečemu i dodatno pogoršanim u titoističkoj interpretaciji, po okončanju rata kažnjeni uspostavljanjem nakaradnih međurepubličkih granica i stvaranjem autonomnih pokrajina, odnosno novih nacija na srpski račun.
S druge strane, Hrvati, Albanci, južnoslovenski muslimani, makedonski bugaraši, crnogorski separatisti – nagrađeni su. Ako ne baš sve, mnogo toga što su želeli i uz pomoć Berlina i Rima pokušavali da dobiju, dodeljeno im je na krilima srpske borbe, stradanja i pobede. Da bi sve to bilo zacementirano otpočelo je udarničko ispiranje mozgova pripadnika našeg naroda. Ono je dalo, ne zavaravajmo se, paklene rezultate. Nisu oni uvek baš potpuno toksični da bismo ih krstili antisrpstvom, ali uz to ima i mnogo onoga od prekomerne jugoslovenske nostalgije do ozbiljnog manjka nacionalnog pragmatizma, što takođe razjeda srpsku nacionalnu energiju.

NESUVISLO BALANSIRANJE Duh ekstremno antisrpskog pogleda na našu prošlost, sadašnjost i budućnost, nažalost, i dalje opako lebdi nad nama i preti da u većoj ili manjoj meri ometa borbu našeg naroda za puki opstanak (ne više za ostvarenje velikih nacionalnih snova). Neotitoisti su duhovna deca onih koji su bili nosioci antisrpske politike u SFRJ a posle su našli uhlebljenje kod NATO struktura koje su krajem prošlog veka tražile srpske kolaboracioniste koji bi podržali njihov osvajački pohod na Balkan. Oni su danas koncentrisani u raznim partijama nastalim iz nekadašnje Demokratske stranke (uključujući i onu koja se i dalje tako zove) i Građanskog saveza, u nizu nevladinih organizacija, ali i u medijima koji se temelje na antisrpstvu. Vrlo su aktivni a tlo za svoje delovanje nalaze u ne tako maloj masi goreopisanih nacionalno otupelih građana.
Većina njih, da ponovim, nije toliko indoktrinirana da je postala autošovinistička, ali za nas je pogubno i to što je zbunjena i rezervisana prema mnogo čemu srpskom. Da bismo konačno krenuli napred, da bismo se već jednom oslobodili strašnog titoističkog balasta, moramo kao društvo da se mnogo aktivnije pozabavimo lečenjem bolesti nacionalne šizofrenije pa i depresije. Dok nas opterećuju, Srbija, iako je nominalno srpska, to u praksi neće biti (što naravno ne znači da propagiram ugrožavanje prava manjina već tražim da Srbija bude srpska koliko je i Poljska poljska ili Mađarska mađarska)!
Da bi se stvari promenile, potrebno je, tačnije krajnje je vreme za to, da država povede mnogo aktivniju nacionalnu, kulturno-identitetsku i svaku drugu politiku te vrste. Dok god se – zbog zadobijanja ljubavi neotitoističkog ili neotitoizmom indoktriniranog dela društva te EU integracija – bude pravio kompromis između nacionalno konstruktivnog i nacionalno destruktivnog pristupa, nema nama spasa. Sadašnja vlast je, to joj se mora priznati, napravila pozitivne iskorake kada se radi o odnosu prema raspadu Jugoslavije i tako prouzrokovanim ratovima. Više se ne ustručavamo da govorimo istinu o hrvatskoj genocidnoj akciji „Oluja“, o NATO agresiji, šiptarskoj pobuni. Pozitivno smo promenili odnos i prema srpskom stradanju u Drugom svetskom ratu i pre svega genocidu nad našim narodom u NDH. I na drugim poljima ima izvesnih poboljšanja, ali nažalost i dalje nije napravljen sistematski raskid s titoističkim nasleđem. Veliki deo krivice za to leži na onima koji sada vode Srbiju jer se od njih očekivalo da to učine!

IZBEGAVANJE SPASONOSNIH MERA Od niza posle 2012. inkorporiranih ljudi antisrpskih korena u režimu ili bliskih njemu, preko vladinih najamnika iz redova anti-Srbije, do podilaženja Zapadu i usvajanja njegovih standarda, mnogo toga antisrpskog, antitradicionalnog i antihrišćanskog i dalje se generiše u našem društvu. Država ne da ne radi protiv toga sistematski već nekada, lakomisleno polazeći od banalno shvaćenog lično-partijskog pragmatizma vladajućih, svemu tome asistira, produbljujući tako jamu samoj sebi shvaćenoj kao vrhovni okvir nacionalnog opstanka i razvoja.
Isto važi – mislim na kopanje jame u koju će jednom upasti – i za nosioce sadašnje vlasti. Još jednom: oni pravi razne, uveren sam, nepotrebne i nacionalno štetne kompromise, povlače dnevnopolitičke, egoistične a u nekim elementima i defetističke poteze, od odbrane Kosova i Metohije do izostanka odgovarajuće zaštite srpskog naroda u Crnoj Gori. Ipak, koliko god da je establišment spreman na prekomernu kolaboraciju s domaćim i stranim srpskim neprijateljima, dubinski nije antisrpski. Srpski je, ali je samoživ i opterećen potrebom da deluje evropski te bude prihvaćen od onih od čijeg suda navodno zavisi priznanje da je tako. No time zapravo dugoročno radi protiv sebe. Oni za koje je „tuđa kost“ i kada s njim prave kombinacije iz računa, samo čekaju kada će mu zabiti nož u leđa kako bi bili ustoličeni političari koje doživljavaju kao ideološke srodnike.
Analizirajući odnos prema crnom dvoglavom orlu iz Borče onih koji su protiv njega, ali i navodno uz njega, dobro bi bilo da o svemu tome razmisli dok još nije kasno. I zbog nas, i zbog sebe! Krajnje je vreme da u vezi s metastazama antisrpstva nešto počne da se menja u ovoj zemlji. Za početak predlažem donošenje zakona o suzbijanju separatističke propagande, ali i podsećam o onome što sam u poslednjih desetak godina više puta pisao, između ostalog i na stranicama „Pečata“ („Kontekstualni antisrbizam“, 2009; „Nacizam između (geo)politike i zaborava“, 2013; „Veličanje rodomrzaca“, 2014), a to je nužnost da usvojimo zakon o antisrbizmu (po uzoru na zakonsku regulativu u nizu zemalja kojom se sankcioniše ispoljavanje antisemitizma).
Mi Srbi ne da smo jedan od retkih naroda koji je doživeo i preživeo pravi genocid u 20. veku, što oni koji su nas klali pokušavaju da zataškaju, već smo verovatno i jedini narod koji se danas suočava s pokušajima identitetskog genocida u sopstvenoj državi. Dokle ćemo to tolerisati? Dokle će oni koji su na čelu ove zemlje voditi kulturno-identitetsku i medijsku politiku koja to dopušta, te će ignorisati potrebu da usvojimo zakone o antisrbizmu i sprečavanju secesionističkog delovanja?

[/restrict]