Zločin Evrope u Kitaju

VLADIKA NIKOLAJ O KINESKIM NOVOMUČENICIMA

 

Piše Nikolaj Velimirović

Evo šta je Sveti vladika Nikolaj Velimirović, koji je sa Istokom uopšte, ne samo pravoslavnim, održavao poseban, topao odnos, zabeležio o kineskim novomučenicima

Bilo je vremena kad je Evropa sebe računala najkulturnijom zemljom na svetu. To nije bilo davno. To je bilo krajem devetnaestog veka, pre jednog nepunog čovečjeg veka. U to vreme Evropa je držala pod svojom vlašću sve narode na kugli zemaljskoj, izuzev tri-četiri. Među ove slobodne neevropske narode računao se i kineski narod. No kao negda premudri car Solomon što se nije mogao održati na visini, na koju ga je milost Božja uzdigla, nego je pao u prašinu i poklonio se idolima, tako ni Evropa. Na vrtoglavoj visini, na koju se ona bila uzdigla Božjim dopuštenjem, da bi bila svetlost i zaštita svih ostalih manjih i slabijih naroda, Evropa se ponela vetrovima oholosti, i pala je. Pala je u prašinu, njenom rukom natopljenu krvlju ostalih Božjih naroda, braće svoje. I još se nije digla. I Bog zna da li će se ikada dići. 1897. godine uzbunio je Evropu nemački car Vilhelm (koji sada živi kao izgnanik i sužanj u tuđoj zemlji) usklikom „Žuta opasnost!“ To jest: Kinezi su opasni po evropske narode; dakle Kineze treba pritesniti, porobiti i tako učiniti bezopasnim! I na usklik tada moćnog cara odazvala se sva Evropa. I nastalo je jedno strašno pritešnjavanje, porobljavanje i pljačkanje kineske zemlje i kineskog naroda. Ruke belih ljudi zacrvenele su se od krvi njihove žute braće. I nedužna krv Kineza zavapila je ka Stvoritelju svih ljudi, kao ono u prve dane ljudske istorije, kad je krv Aveljova zavapila k Bogu protiv Kaina bratoubice. I reče Bog Kainu: šta učini? Glas krvi brata tvojega vapije sa zemlje k meni.

Bokserski ustanak

No i Kinezi su ljudi od krvi i mesa. Pri tome i nekršteni, bez blage nauke Spasiteljeve. 1900. godine jedna grupa Kineza digla se na ustanak protiv Evropljana na njihovoj zemlji, koje su oni nazivali „beli đavoli“. Te ustaše nazvani su bokseri, otuda i njihov ustanak ostao je u uspomeni pod imenom bokserski ustanak. Bokseri su počeli ubijati Evropljane, kao uljeze, pljačkaše i tirane. Njima je bilo mrsko sve što je evropsko, pa i vera koju su im evropski apostoli donosili. Mržnja prema belim ljudima bila je u isto vreme i mržnja prema hrišćanima. Otuda se gnev boksera okrenuo i protiv svojih hrišćana, tj. protiv krštenih Kineza. I u tom krvavom bokserskom buntu pogine nekoliko stotina samo pravoslavnih Kineza, koji se računaju kao hrišćanski mučenici za veru, ili – kako bi Srbi rekli – za krst časni. Stradanje i pogibiju tih kineskih mučenika, eto, mi smo i preduzeli da opišemo u ovoj svesci „Malog Misionara“.

Šta priča očevidac

U to vreme postojala je, a i danas postoji, Ruska Duhovna Pravoslavna Misija u Pekingu, prestonici Kitajskog carstva. Načalnik te Ruske Misije bio je arhimandrit Inokentije, docnije mitropolit. Kao očevidac on je ovako opisao te krvave događaje:
Glavni dan mučeničke smrti pravoslavnih Kineza u Pekingu bio je 11. juna (po starom, 24. po novom kalendaru – prim. prir.)1900. godine. Još uoči toga dana bile su po svima ulicama izlepljene objave, kojima su se pozivali neznabošci da pobiju hrišćane. Uz to se grozilo smrću svakom onom ko bi se usudio da ih sakrije. U noć između 10. i 11, potom između 11. i 12 juna bokseri su se pojavili sa zapaljenim lučevima po celom gradu Pekingu; stali su napadati na domove hrišćana, hvatati jadne hrišćane, mučiti ih, i primoravati da se odreknu Hrista. Od straha pred mukama i smrću mnogi su se i odrekli od hrišćanske vere i prineli su kad pred idolima. Ali drugi nisu se ustrašili od muka nego su junački ispovedili svoju veru u Hrista. Sudba njihova bila je strašna. Jednima su rasporili trbuhe; drugima su odsekli glave; treće su spalili u kućama. Lov na hrišćane i njihovo uništenje produžavalo se i u ostale dane dokle god je trajao bunt. Sagorevši mnoge kuće hrišćanske, bokseri su izvodili hrišćane za zidove gradske, dovodili ih pred hramove sa kumirima. Tu su ih stavljali na ispit, a potom spaljivali žive na lomači.

Junaci na mukama

Prema svedodžbi samih neznabožaca, koji su svojim očima videli, neki od pravoslavnih Kineza pošli su u smrt sa izumljujućim junaštvom. Tako:
PAVLE VAN, veroučitelj, umro je u mukama sa molitvom na ustima.
IJA VEN, učiteljica u misijskoj školi, bila je dva puta stavljana na muke. Prvi put bokseri su je isekli po celom telu i kao mrtvu zatrpali zemljom. No ona se povrati i dođe k sebi. Čuvši njeno ječanje stražar je uzme i prenese u svoj šator. No kad dođu bokseri i vide je živu, oni je iseku tako da je umrla. Oba puta za vreme mučenja Ija Ven je odvažno, glasno i radosno iskazala svoju veru u Hrista Spasitelja pred svojim mučiteljima.
IVAN CZI, dečak od 8 godina, sin ubijenog kineskog sveštenika. Njega su bokseri nepoštedno izranjavili i nagrdili. Šake su mu bile odsečene, i rane su mu se videle na prsima. Kad su ga mučitelji pitali, da li ga boli, mali Hristov junak Ivan odgovori sa osmehom: „Za Hrista nije teško stradati!“ Onda ga zlotvori opet dohvate, pa mu odseku glavu, a trup mu sažegu na lomači.

Žitije mučenika Czi-Čuna

Ovaj pravoslavni mučenik rodio se 1855. godine. Kršten je još u detinjstvu, a kad mu je bilo 10 godina on je postavljen za učitelja. U 25. godini rukopoložen je za sveštenika od Nikolaja, episkopa Japanskog. Rusi su ga zvali Mitrofanom. Još u detinjstvu Czi-Čun lišio se svoga dobrog oca koji ga je mnogo voleo, i koji ga je dao u staranje i vaspitanje njegovoj babi Katarini. Mati mu se zvala Marina i bila je učiteljica u nekoj ženskoj školi. Ondašnji načalnik ruske misije arhimandrit ruski Paladije obratio je naročitu pažnju mladom Czi-Čunu i dao ga je jednom istaknutom učitelju Lun Juanu s tim da ga ovaj sprema za sveštenički čin. Czi-Čun je bio smernoga karaktera, veoma pažljiv, obazriv i ćutljiv; bio je povučen i miroljubiv. Kadgod se dogodilo da ga za nešto karaju ili optužuju, on se nije starao da sebe opravdava. Nikako nije želeo da primi sveštenički čin. Otkazivao se od toga neprestano govoreći: „malosposobni i malodušni čovek – kako bi se smeo usuditi da primi tako veliki čin?“ No prinuđavan od načalnika misije i ubeđivan od strane svoga učitelja, Czi-Čun, iz svete poslušnosti koja mora da vlada u svetoj crkvi Hristovoj, najzad se pokloni volji svojih starijih, mada je predosećao da njemu kao svešteniku predstoji mučna sudba i mučenički kraj. Kao sveštenik Czi-Čun bio je glavni pomoćnik arhimandritu Flavijanu pri prevodu bogoslužbenih i duhovnih knjiga na kineski jezik. Petnaest godina služio je on tako Bogu i narodu svome. Pri tome trpeo je mnogo uvreda od svoje okoline, no on se na to nije obazirao.
U vreme bokserskog bunta 1. juna 1900. godine (po kineskom kalendaru 17. dana 5. meseca) budu zgrade Ruske Misije spaljene od buntovnika. Mnogi hrišćani izbegavši požar sklone se u dom oca Czi-Čuna. Među ovima bili su čak neki koji nisu voleli ovog Božjeg čoveka, ali milostivi Czi-Čun primio je njih i nije ih isterao iz svog doma. Videći neke uplašene i pokolebane, Czi-Čun ih je krepio i hrabrio imenom Hristovim. Svaki dan on je izlazio iz kuće i hodio da vidi spaljenu crkvu, i da se na pepelištu njenom pomoli Bogu.
Juna 10. oko 10 sati uveče jurnu bokseri na kuću Czi-Čuna i opkole je. U kući je tada bilo oko 70 hrišćana. Neki od njih uspeju da se probiju i pobegnu, a oni koji su bili slabiji sa ženama i decom ostanu. Naravno, ostane i otac Czi-Čun. On se nije ni krio. Sedeo je u dvorištu svoga doma, i tu je dočekao boksere. Ovi neznabošci znajući da je on sveštenik naročito su bili kivni na nj. Zato odmah jurnu s golim noževima i izbodu ga po grudima. Smrtno ranjen sveštenik padne pod jednu smokvu, i tu preda Bogu dušu. Potom jurnu neznabošci u kuću i pobiju i sve ostale hrišćane koji su se tu zatekli.
Godine 1903, u vreme mira u Kitajskom carstvu, podignut je u Pekingu Hram Mučenika. U taj hram preneto je i telo sveštenomučenika Czi-Čuna i zajedno sa telima ostalih kineskih mučenika pogrebeno pod oltarom. A na mestu gde je Czi-Čun poginuo postavljen je veliki krst. Svake godine u dan kineskih mučenika, a to je 10. juni (po pravom kalendaru), posle službe u hramu, ide litija do onog krsta i tamo se vrši svečan pomen. Tako je slavno okončao svoj zemni vek ovaj nepokolebljivi vojnik Hristov i preselio se u Carstvo nebesko. Iz onoga sveta javljao se Czi-Čun ostalim njegovim sunarodnicima kad su bili mučeni i kao njihov angel utešitelj hrabrio ih i tešio ih ukazujući im na vence slave.

Mučeništvo jedne porodice

Sveštenik Czi-Čun imao je ženu Tatijanu, iz familije Li, i tri sina: Isaiju, Sergija i Jovana. Isaije je imao ženu Mariju. Svi su oni postradali u to vreme za Hrista; ostao je u životu samo srednji sin Sergije, koji je sad protojerej.
TATIJANA je imala 44 godine. One strašne noći 10. juna ona se nekako spasla, ali je sutradan uhvate bokseri. Uhvate Tatijanu i još 18 Kineza hrišćana, svega 19 duša, pa ih izvedu iz grada kroz kapiju zvanu An-Din-Min i dovedu do bokserskog stana zvanog Siao-In-Fan. Tu odseku glavu i Tatijani i ostalima. Na tom mestu nalazi se sada pravoslavni Dom Ubogih, zvani „Trougaonik“.
ISAIJA je bio star 23 godine. Služio je u artiljeriji. 7. juna bokseri ga uhvate. Znajući ga ranije kao hrišćanina, oni mu odseku glavu na glavnoj ulici kod kapije Pin-Ce-Min.
JOVAN je imao samo 8 godina. One noći kad mu je ubijen otac, sveštenik Czi-Čun, bokseri su uhvatili malog Jovana, pa mu oderali leđa i odsekli nos, uši i prste na nogama. Njegova strina Marija spase ga nekako od smrti i sakrije u nužnik. Sutradan nađu ga gde sedi bez obuće i odeće na vratima, pa ga upitaju, da li ga boli. Mališan odgovori: „Ne boli me ništa.“ Sila Hristova utoljavala je bol.
Ulična dečurlija smejala mu se i vikala: „Er-mao-cza!“ Ova kineska reč znači: sluga đavola. Tako su neznabožni Kinezi nazivali hrišćane. Na to izdevanje odgovarao je mali Jovan: „Ja verujem u pravoga Boga i nisam Er-mao-cza.“ Kad je zaiskao vode, oni mu nisu dali. Protasije Čan i Irodion Siu, tada još nekršteni, posvedočili su, kako su videli to dete sa ljutim ranama na leđima i nogama. Rane su mu bile s prsta duboke, no on nije osećao bolova. Kad su ga bokseri ponovo uhvatili, Jovan je mirno i bez straha pošao kuda su ga poveli, „kao jagnje na zaklanje“. Vide ga uz put neki starac, pa mu se sažali i reče: „Šta je krivo dete. Njegovi su roditelji krivi što su ga učinili slugom đavola.“ Drugi mu se rugali kako ramlje. No Jovan na sve to nije obraćao pažnje kao ni njegove ubice, bokseri koji su ga vodili na gubilište.
MARIJA, supruga Isaijina i snaha sveštenika Czi-Čuna, imala je 19 godina. Na dva dana pred pogrom, ona dođe u kuću svoga svekra, želeći da umre u njegovoj blizini. Kad su bokseri 10. juna opkolili dom sveštenikov, Marija se sva dala na to da hrabro i prisebno pomogne drugima da se spasu. Ona ih je izvodila iz kuće i podržavala da se uspnu na zid i prebace. U tom bokseri i vojnici razbiju vrata i uđu unutra. Tada Marija hrabro stane pred njih i počne ih strašno izobličavati zbog ubijanja tolikih ljudi bez ikakvog suda i suđenja. Napadači su stajali kao okamenjeni i nisu se usudili ubiti Mariju. No posle su je ranili u ruku i prosekli joj nogu. Njen dever Sergije tri puta je pokušavao da je nagovori da se udalji i izbegne smrt, ali mu je junačka Marija odgovarala: „Ja sam rođena ovde kod Crkve Presvete Bogorodice, ovde hoću i da umrem!“ I ostala je tu. Docnije su naišli tu bokseri i umrtvili blaženu Mariju.
Eto tako su postradali i mučenički venac primili ovi kineski pravoslavni hrišćani. Njihova hrabrost u priznanju Hrista za Boga i Gospoda pred neznabošcima i njihova smrt za Hrista, bez straha i kolebanja, podseća nas na drevne hrišćanske ispovednike i mučenike u zemljama koje su bliže nama.
Liturgijski spomen Svetih kineskih novomučenika proslavlja se 11/24. juna.