TRNOV VENAC

Na katolički Sveti ponedeljak, uoči Uskrsa, 15. aprila, u Parizu se dogodila tragedija koja je širom planete složno imenovana kao svetska: požar je gotovo uništio neprocenjivu svetinju hrišćanstva – Katedralu Notr Dam. Pred očima sveta, posredovan TV kamerama, trajao je satima zastrašujući prizor: u plamenu je nestajao moćni simbol francuske i evropske kulture. Potpuna nemoć pred vatrenom stihijom učinila je da Parižani, pokušavajući da savladaju emocije, kao opčinjeni, stoje pred Bogorodičinom crkvom pevajući, i demonstriraju ponašanje nalik ritualima iz drevnih vremena kada se molitvenim pesmama prizivalo spasenje. Svet je strepeo i pitao se hoće li plamen progutati neke od najvrednijih istorijskih relikvija i predmeta kulturne baštine čovečanstva, među njima i neprocenjive vitraže, jedinstvene orgulje, ili onu najdragoceniju – Hristovu krunu od trnja.
Dok je požar besneo, oglasila se i Ruska pravoslavna crkva saopštenjem: „Molimo se da Gospod ne dozvoli da Trnov venac strada u požaru.“ Pomisao na moguće uništenje relikvije koja je po predanju bila u najneposrednijoj vezi s Hristovom patnjom užasnula je i ujedinila ljude na velikom planetarnom prostoru. U atmosferi gotovo mističnog straha i nekakvog sveopšteg teškog predosećanja pred apokaliptičnim plamenom, Hristova kruna – materijalni dokaz da je njegovo stradanje bilo stvarno – postala je savršeni simbol ove civilizacijske katastrofe. Francuska politička elita utrkivala se u nastojanju da događaj prikladnim rečima „smesti“ u nacionalno iskustvo, ali istoričar Natalija Naročnicka, Ruskinja koja živi u Parizu, protumačila je, čini se najrazgovetnije, smisao kolektivnog straha i ubeđenja da je požar „upozorenje da treba da se zamislimo o budućnosti“. „Ovo je za Evropljane veliki potres, jer Katedrala je duhovna osnova, u njoj je stvarana Francuska koja je donela svetu veliku kulturu. Nju nisu stvarali oni ljudi koji danas propovedaju jednakost greha i vrline, nego upravo oni koji su veoma dobro razlikovali to, koji su davali svoje živote za veru, otadžbinu, čast, dužnost, ljubav“, smatra Naročnicka.
Na komentare ljudi koji su u direktnom prenosu gledali kako gori Notr Dam, a svedoče o tome „da površnost, bahatost pa i zlonamernost nisu samo naš specijalitet, jer jedni tuguju, drugi likuju, treći se sprdaju“, osvrnuo se i sveštenik Nenad Ilić: „Jednu kritičku tezu koja se pominje i mi možemo da razumemo. Kad se tako nešto dešava istočnije ili južnije nikoga nije briga, samo u Zapadnoj Evropi takve stvari zaokupljaju pažnju svih.“
Požar koji je „Gardijan“, neuobičajenim patosom, opisao kao „utisak da je samo srce Francuske i duša Evrope iznenada i zlobno iščupano“, gledala je i Srbija. I komentarisala. Premda je u retkim osvrtima bilo pomenute bahatosti i likovanja, dominirali su iskreno saosećanje, tuga i razumevanje. To je važno, jer – bez ustezanja valja reći: nesreću i bol Francuza u ovom trenutku malo ko u Evropi može da razume tako kao što to mogu Srbi. Svoj trnov venac mnogostrukih stradanja Srbija istrajno nosi. Među njenim patnjama mnoge su slične ovoj koja je tako neočekivano zadesila Francuze, osudivši ih da nemoćno gledaju propast nasleđa u temelju vlastitog nacionalnog identiteta. „Francuska nikada više neće biti ista“, ponavljano je u očajanju.
Pod utiskom Apokalipse na pariskom Siteu, neizbežno se prisećamo (srpski narod to mora činiti, i niko ko drži do razuma i časti ne bi smeo da zamera!) događaja koji u ovom smislu čine stvaran i tragičan trnov venac Srbije. Podsetimo da je pre mesec dana obeležena petnaesta godišnjica stradanja u plamenu još jedne Bogorodičine crkve, one srpske, na Kosovu. Za paljenje drevne Bogorodice Ljeviške, spomenika iz 14. veka (na listi Uneska), za skrnavljenje njenih fresaka kažnjena su četiri kosovska Albanca uslovnom kaznom od četiri meseca. U Eparhiji raško-prizrenskoj zapisano je da su tog 17. marta 2004. zločinci „uništili 35 crkava i manastira, a u ovim nezapamćenim vandalskim aktima zauvek su uništene brojne ikone i nepokretna kulturna dobra koja su vekovima preživela osmansku okupaciju i svetske ratove“. Prizore uništavanja srpskih relikvija, u nepomućenom spokoju, gledali su pripadnici međunarodnih mirovnih snaga Kfora, Kosovske policije i Unmika… Sličnostima u nesreći srpskih istorijskih gubitaka sa ovom francuskom nije tu kraj, istorija beleži i drugu tragičnu godišnjicu, onu aprilsku, a vezanu za strašni požar posle kojeg i za Srbe „ništa i nikada više nije bilo isto“! Tog tragičnog dana, 6. aprila 1941, kada se „Strašni sud spustio na srpsku prestonicu“, u plamenu je uništeno blago srpske Narodne biblioteke. Neprocenjivi gubitak bio je tada udar ne samo za srpsku već i za evropsku i svetsku kulturu. Uništeno je oko pola miliona bibliotečkih jedinica, zbirka srednjovekovnih i orijentalnih rukopisa, kompletna kartografska i grafička zbirka, a najdragoceniji deo uništenog fonda bila je zbirka od 1.424 ćirilična rukopisa i povelje u periodu od 12. do 17. veka. Uništenje NBS smatra se inače najvećim pojedinačnim zločinom učinjenim nad kulturnom baštinom u čitavom periodu Drugog svetskog rata.
Danas, uočavajući da se među reagovanjima evropskih državnika na nesreću u Parizu posebno ističe kancelarkin portparol Štefen Zajbert izjavom: „Ove strašne slike Notr Dama u požaru bole“, ne možemo da se ne setimo i Nemca odgovornog za tragično uništenje srpske biblioteke. Reč je o generalu Aleksandru Leru, koji je komandovao akcijom vazdušnog napada na Beograd. Prema nekim svedočenjima, kada je ispitivan o detaljima šestoaprilskog bombardovanja, na isledničko pitanje: „Zašto Narodna biblioteka?“, navodno je odgovorio: „Uništenje Narodne biblioteke Srbije bilo je jedno od prioriteta bombardovanja Beograda.“
Dan posle požara u Notr Damu, pred svetom je tog 16. aprila osvanuo mučan prizor – izgoreli kostur veličanstvene katedrale kao „simbol stanja u kojem se nalazi evropska civilizacija danas“. Upravo tog dana, u redovnoj rubrici dogodilo se na današnji dan, srpski portal objavio je sliku izgorelih kostura beogradskih zgrada snimljenih neposredno posle jednog od brojnih bombardovanja Beograda. Sličnost pariske i beogradske fotografije je velika, a tekst ispod ove druge takođe govori o „stanju evropske civilizacije“: Danas je utorak, 16. april, na današnji dan 1944. godine Beograd je u Drugom svetskom ratu, na pravoslavni Uskrs, bombardovala saveznička, američka i britanska avijacija, navodno radi uništenja vojnih i privrednih objekata i zgrada u koje su Nemci smestili administraciju. (…) Bombe su bacane po sistemu „tepiha“, široko zahvatajući stambene četvrti (…) razarane su bolnice, porodilište u Krunskoj ulici je do temelja razoreno. Evidentirano je da je poginulo 1.160 srpskih civila, tačan broj nikada neće biti utvrđen.
Premda u ovom trenutku iz arhiepiskopije francuske prestonice energično odbijaju raširenu pretpostavku da u stradanju Katedrale treba tražiti tajni smisao, možda nekakvog, neotkrivenog smisla ipak ima. Umesto aktuelnih promašenih rasprava o neumesnom tabloidnom pominjanju „božje kazne“, čini se da je uputnije promisliti reči pomenute ruske istoričarke. Ne manje važno: razmišljati i o matrici događanja na koja ukazuju pomenuta iskustva srpske nacionalne sudbine, iskustva sabrana pod teškom simbolikom Trnovog venca.