ТРНОВ ВЕНАЦ

На католички Свети понедељак, уочи Ускрса, 15. априла, у Паризу се догодила трагедија која је широм планете сложно именована као светска: пожар је готово уништио непроцењиву светињу хришћанства – Катедралу Нотр Дам. Пред очима света, посредован ТВ камерама, трајао је сатима застрашујући призор: у пламену је нестајао моћни симбол француске и европске културе. Потпуна немоћ пред ватреном стихијом учинила је да Парижани, покушавајући да савладају емоције, као опчињени, стоје пред Богородичином црквом певајући, и демонстрирају понашање налик ритуалима из древних времена када се молитвеним песмама призивало спасење. Свет је стрепео и питао се хоће ли пламен прогутати неке од највреднијих историјских реликвија и предмета културне баштине човечанства, међу њима и непроцењиве витраже, јединствене оргуље, или ону најдрагоценију – Христову круну од трња.
Док је пожар беснео, огласила се и Руска православна црква саопштењем: „Молимо се да Господ не дозволи да Трнов венац страда у пожару.“ Помисао на могуће уништење реликвије која је по предању била у најнепосреднијој вези с Христовом патњом ужаснула је и ујединила људе на великом планетарном простору. У атмосфери готово мистичног страха и некаквог свеопштег тешког предосећања пред апокалиптичним пламеном, Христова круна – материјални доказ да је његово страдање било стварно – постала је савршени симбол ове цивилизацијске катастрофе. Француска политичка елита утркивала се у настојању да догађај прикладним речима „смести“ у национално искуство, али историчар Наталија Нарочницка, Рускиња која живи у Паризу, протумачила је, чини се најразговетније, смисао колективног страха и убеђења да је пожар „упозорење да треба да се замислимо о будућности“. „Ово је за Европљане велики потрес, јер Катедрала је духовна основа, у њој је стварана Француска која је донела свету велику културу. Њу нису стварали они људи који данас проповедају једнакост греха и врлине, него управо они који су веома добро разликовали то, који су давали своје животе за веру, отаџбину, част, дужност, љубав“, сматра Нарочницка.
На коментаре људи који су у директном преносу гледали како гори Нотр Дам, а сведоче о томе „да површност, бахатост па и злонамерност нису само наш специјалитет, јер једни тугују, други ликују, трећи се спрдају“, осврнуо се и свештеник Ненад Илић: „Једну критичку тезу која се помиње и ми можемо да разумемо. Кад се тако нешто дешава источније или јужније никога није брига, само у Западној Европи такве ствари заокупљају пажњу свих.“
Пожар који је „Гардијан“, неуобичајеним патосом, описао као „утисак да је само срце Француске и душа Европе изненада и злобно ишчупано“, гледала је и Србија. И коментарисала. Премда је у ретким освртима било поменуте бахатости и ликовања, доминирали су искрено саосећање, туга и разумевање. То је важно, јер – без устезања ваља рећи: несрећу и бол Француза у овом тренутку мало ко у Европи може да разуме тако као што то могу Срби. Свој трнов венац многоструких страдања Србија истрајно носи. Међу њеним патњама многе су сличне овој која је тако неочекивано задесила Французе, осудивши их да немоћно гледају пропаст наслеђа у темељу властитог националног идентитета. „Француска никада више неће бити иста“, понављано је у очајању.
Под утиском Апокалипсе на париском Ситеу, неизбежно се присећамо (српски народ то мора чинити, и нико ко држи до разума и части не би смео да замера!) догађаја који у овом смислу чине стваран и трагичан трнов венац Србије. Подсетимо да је пре месец дана обележена петнаеста годишњица страдања у пламену још једне Богородичине цркве, оне српске, на Косову. За паљење древне Богородице Љевишке, споменика из 14. века (на листи Унеска), за скрнављење њених фресака кажњена су четири косовска Албанца условном казном од четири месеца. У Епархији рашко-призренској записано је да су тог 17. марта 2004. злочинци „уништили 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживела османску окупацију и светске ратове“. Призоре уништавања српских реликвија, у непомућеном спокоју, гледали су припадници међународних мировних снага Кфора, Косовске полиције и Унмика… Сличностима у несрећи српских историјских губитака са овом француском није ту крај, историја бележи и другу трагичну годишњицу, ону априлску, а везану за страшни пожар после којег и за Србе „ништа и никада више није било исто“! Тог трагичног дана, 6. априла 1941, када се „Страшни суд спустио на српску престоницу“, у пламену је уништено благо српске Народне библиотеке. Непроцењиви губитак био је тада удар не само за српску већ и за европску и светску културу. Уништено је око пола милиона библиотечких јединица, збирка средњовековних и оријенталних рукописа, комплетна картографска и графичка збирка, а најдрагоценији део уништеног фонда била је збирка од 1.424 ћирилична рукописа и повеље у периоду од 12. до 17. века. Уништење НБС сматра се иначе највећим појединачним злочином учињеним над културном баштином у читавом периоду Другог светског рата.
Данас, уочавајући да се међу реаговањима европских државника на несрећу у Паризу посебно истиче канцеларкин портпарол Штефен Зајберт изјавом: „Ове страшне слике Нотр Дама у пожару боле“, не можемо да се не сетимо и Немца одговорног за трагично уништење српске библиотеке. Реч је о генералу Александру Леру, који је командовао акцијом ваздушног напада на Београд. Према неким сведочењима, када је испитиван о детаљима шестоаприлског бомбардовања, на иследничко питање: „Зашто Народна библиотека?“, наводно је одговорио: „Уништење Народне библиотеке Србије било је једно од приоритета бомбардовања Београда.“
Дан после пожара у Нотр Даму, пред светом је тог 16. априла освануо мучан призор – изгорели костур величанствене катедрале као „симбол стања у којем се налази европска цивилизација данас“. Управо тог дана, у редовној рубрици догодило се на данашњи дан, српски портал објавио је слику изгорелих костура београдских зграда снимљених непосредно после једног од бројних бомбардовања Београда. Сличност париске и београдске фотографије је велика, а текст испод ове друге такође говори о „стању европске цивилизације“: Данас је уторак, 16. април, на данашњи дан 1944. године Београд је у Другом светском рату, на православни Ускрс, бомбардовала савезничка, америчка и британска авијација, наводно ради уништења војних и привредних објеката и зграда у које су Немци сместили администрацију. (…) Бомбе су бацане по систему „тепиха“, широко захватајући стамбене четврти (…) разаране су болнице, породилиште у Крунској улици је до темеља разорено. Евидентирано је да је погинуло 1.160 српских цивила, тачан број никада неће бити утврђен.
Премда у овом тренутку из архиепископије француске престонице енергично одбијају раширену претпоставку да у страдању Катедрале треба тражити тајни смисао, можда некаквог, неоткривеног смисла ипак има. Уместо актуелних промашених расправа о неумесном таблоидном помињању „божје казне“, чини се да је упутније промислити речи поменуте руске историчарке. Не мање важно: размишљати и о матрици догађања на која указују поменута искуства српске националне судбине, искуства сабрана под тешком симболиком Трновог венца.