Пуковник Љубинко Ђурковић – КОШАРЕ, БИТКА КОЈА ТРАЈЕ

Близина фронта је била од 50 до 100 метара, као у Првом светском рату. Та грчевита борба за опстанак је главно обележје пакла званог Кошаре и то што смо доживели тамо, како је рекао један војник, „зна само Бог и ми“

Најтрагичнија, али уједно највитешкија и највеличанственија битка српског народа у времену које живимо, а којом су српски војници и официри достојни својих предака и велике историје зауставили копнену инвазију НАТО злочинаца на територију Србије, догодила се на караули Кошаре и трајала непрекидно 67 дана, од 9. априла до 14. јуна 1999. године. Борбе су несмањеном жестином вођене на фронту дужине 15 до 20 километара и трајале до потписивања Кумановског споразума. Изузетан интензитет битка је имала од 9. до 16. априла и потом 6. маја (на Ђурђевдан) и поново 11. маја. У борби са 15 до 20 пута јачом живом силом непријатеља животе за отаџбину дало је 108 српских војника и официра, а рањено је њих 265. По завршетку рата, од октобарских промена 2000. о овој историјској победи се читаву деценију ћутало, а онда је на светло дана почела да излази истина о њеном значају за Војску Србије, али и о тешким патњама преживелих хероја од којих до дана данашњег већина живи у несхватљивој беди и нема ни основно здравствено осигурање.
Обележавајући велики јубилеј, 20. годишњицу почетка битке на Кошарама (9. априла), „Печат“ разговара с њеним командантом, пуковником Љубинком Ђурковићем, који је са још 2.500 најобразованијих и најоспособљенијих официра био доведен у ситуацију да превремено оде у пензију…

[restrict]

Битка са Кошара, очигледно, траје и наставља се и после 20 година од њеног оружаног окончања. Имате ли објашњење?
Колико год је тренутак да поводом великог јубилеја будемо поносни, јер битка на Кошарама је дала „печат“ укупној борби српске војске и народа против вишеструко надмоћнијих злочинаца из 19 најразвијених земаља удружених у НАТО, осећање горчине учесника битке не може да се одагна. Тих најкобнијих дана, од 9. априла, отпор наизглед непобедивој војној армади пружило је свега 1.357 истинских српских витезова, од којих је њих 1.000 било несмењиво свих 67 дана трајања битке, а ових 357 мењали су се на десет до 20 дана. Копнену инвазију НАТО-а из Албаније на Србију из правца Кошара најавио је Бил Клинтон тог 9. априла 1999. у раним јутарњим сатима, и када је она започела, на Кошарама је било само 110 граничара који су будно осматрали границу, и још око 80 војника из Другог моторизованог батаљона херојске 125. бригаде чији сам командант у залеђини граничара био ја. У првом непријатељском ешалону било је шест хиљада припадника терористичке ОВК под командом НАТО снага, форматираних у две бригаде, од којих нас је целом дужином фронта од 7,1 километар директно нападало 2.000 војника. Граничари су с њима водили љуту борбу од девет часова ујутро до поднева 10. априла, када су зауставили силовит напад непријатеља. По наређењу својих претпостављених и Божјем промислу, био сам почаствован постављењем за команданта свих снага које ће бранити Кошаре, и већ тих првих дана у борбене редове смо довели одређене додатне снаге које су помогле да кренемо у противнапад, и непријатеља који је делимично ушао на нашу територију око поднева 10. априла успешно истерамо иако је имао бољу тактичку позицију и дејствовао по нашим снагама с техничком надмоћношћу и подржан НАТО авијацијом. Ратовали смо с непријатељем који је имао 15 до 20 пута већу живу силу, а у осталим војним ефективима, рачунајући артиљеријска оруђа и оружја (на њиховој страни у другом ешелону била је цела Друга пешадијска дивизија Албаније, у резерви је било 6.000 НАТО војника што зелених беретки, што из Легије странаца, што маринаца) били су далеко надмоћнији. Имали су 24 хеликоптера, оклопни батаљон, механизовани батаљон, артиљеријско-ракетни дивизион, вишецевне ракетне бацаче. Тој импозантној сили одолели смо захваљујући помоћи падобранске бригаде, 72. Специјалне и добровољаца, док су гранична чета и Други моторизовани батаљон из херојске 125. непрестано били на линији.
Међутим, после тако сјајне и величанствене победе, већина преживелих хероја с породицама живи у незамисливој беди, а многи од њих немају ни основно здравствено осигурање, што значи да се битка с Кошара наставља другим средствима, али да је наспрам преживелих истинских хероја с видљивим и невидљивим ранама овога пута држава Србија.
У чему се све огледа незахвалан, понижавајући, небрижљив и несхватљив однос државе према момцима који су у рат отишли имајући Србију у срцу?
Прво, о Кошарама се до 2000. године могло чути тек понешто, из потаје, и то се изговарало скоро са страхом. А у наредних десетак година, које су започеле променама 5. октобра, скоро да се потпуно ћутало о НАТО агресији на СРЈ и херојској одбрани српске војске и народа који живе у Србији, о великом херојству пилота који су летели у сигурну смрт, о умећу и способности наших ракеташа који су обарали НАТО летелице (оборили смо 40 летелица међу којима и најсавременији, „невидљиви“ бомбардер, на хиљаде биспилотних летелица и крстарећих ракета). Није се причало ни о херојима који су ратовали на бројним поприштима као, на пример, на Бајгори у Качаничкој клисури, у Дреници, где је чувена 37. бригада водила противтерористичку борбу и 1999. и била изложена снажном дејству непријатеља. Није се причало о борбама на Дуљама, на Планеји, на караули Ликен, а најмање, и са унижавањем, причало се о борби на Кошарама, „да не увредимо наше нове пријатеље“ и не подсећамо их да је њихов копнени продор на СРЈ пропао већ у првом покушају.
Међутим, после одређеног времена Кошаре су нашле своје место у народном предању, а с променом власти 2012. у држави је отворен простор за истину о хероизму младих људи на Кошарама.
Иако смо се ми борили и за „небеске“ хероје који су своје животе уградили у темеље наше данашње слободе, морам да кажем да су преживели борци с Кошара изгубили менталну кондицију због које нису у стању да професионално обављају своје послове, а потпуно су препуштени својој злој судбини. Они носе тешке ране од последица стреса који су преживели, а надлежне институције и друштвени и социјални систем у целини не показују адекватну бригу, нити им дају заслужену заштиту. Ти људи, без изузетка, морали би са својим легитимацијама да буду примљени у свакој здравственој установи у коју дођу и без личне накнаде добију одговарајућу медицинску заштиту, а не да моле и чекају упуте и с њима иду од немила до недрага како би преживели и могли да обезбеде егзистенцију својим породицама.
Да ли сте успели да се изборите бар за неке од, за њих, најзначајнијих захтева?
Одмах по завршетку рата започели смо борбу за три ствари: да херојима обезбедимо признање за несвакидашњи подвиг очувања ореола непобедивости српског војника. Наиме, политичко руководство земље је 1998. и 1999. НАТО-у нудило одређене компромисе, међу којима и базу на Косову, али Западу је први циљ био да сломи тај ореол ауторитета слободарског српског народа како би и све остале земље увиделе да може да их покори и без питања узме њихове природне ресурсе. Затим смо се борили за поштовање тих људи који су дали своје животе и делове тела, од којих нико више није оно што је био, јер нису кадри да се носе с психофизичким проблемима с којима се свакодневно суочавају. Овог 24. марта напокон су подељене медаље за учеснике у борби против НАТО агресора, и то је велико признање за све нас, и народ и државу и војску, па и борце с Кошара. Мислим да је тиме исказано одређено поштовање државе према нама. Такође смо 23. јуна 2016. са министром Александром Вулином договорили да ће борци с Кошара добити свој Дан хероја с Кошара и он је установљен за 14. јун, као и споменик у центру Београда који још ове године треба да буде постављен. О њиховој борби и херојству треба да буде снимљен играни дугометражни филм, а већ је снимљен играни документарац који ће бити приказан 9. априла у 21 час на РТС-у. Верујемо и у обећање председника Александра Вучића, на откривању споменика Тибору Церни у Дебељачи, да ћемо добити споменице Хероја Кошара а њих би добили и други који су поднели херојску жртву у одбрани од НАТО-а. Остаје борба за треће и најважније, а то је борба за квалитетно здравствено збрињавање хероја с Кошара у смислу да могу да користе све његове капацитете без личне надокнаде, као и борба за неизоставно решавање њихове егзистенције коју водимо већ 20 година.
Као непосредан учесник рата на Косову и Метохији, јесте ли успели да проникнете у суштину албанског непријатељства према Србији, у задивљујући отпор оних који су је бранили на Кошарама, и опаке намере глобалног НАТО моћника према њој?
Кућно васпитање које сам добио од родитеља, високо образовање на Војној академији и Генералштабној школи, и велико искуство с терена дају ми могућност да релативно непогрешиво процењујем. Отуда могу да кажем да су староседеоци Шиптари били питоми као Срби, да су волели Србију (знао сам две или три породице које су се клеле у краља јер им је као кметовима дао одређене привилегије), али и ако нису волели Србију због Срба, волели су њен организовани државни систем. Нажалост, међународне структуре, од обавештајних преко дипломатских и политичких, довели су на КиМ неке нове људе из Албаније и Македоније који су натерали староседеоце да се супротставе организацији власти и изазову конфликт са Србима. Нескривена је тајна да су њихове вође уочи рата присиљавале читаве породице, и чак ликвидирали синове пред очевима, да би се прикључиле борби против Срба. Присилно су мобилисали или убијали своје угледне људе, а онда то приписивали Србима.
На другој страни, ми који смо се борили за отаџбину чврсто стојимо на позицији да је Косово и Метохија извор нашег постојања, духовности, историје, државности, да је то наша колевка и да ми без КиМ више нисмо Срби. А наш заједнички непријатељ, који искључиво из интереса ратује за Албанце, заправо је та корпоративна војска оличена у НАТО-у, за коју имамо доказе да је још 90-их година улагала силне паре да помири албанске племенске заједнице и припреми их за оно што је касније уследило. Јер међународна заједница оличена у корпоративном НАТО-у као оружаној сили по целом свету се бори за природне ресурсе и циљ јој је био да и на КиМ дође до неисцрпних резерви енергената. Руска агенција је у скорашње време објавила да КиМ има од пет до осам хиљада милијарди долара залиха што земног гаса, што нафте. И велике залихе угља и разних руда од којих су најважније оне које се користе за стелт технологију.
Јесте ли ви и ваши војници успевали да се одбраните од емотивних реакција док сте свакодневно, у очима умирућих јунака, гледали смрт?
Све и кад бих хтео, те ситуације не могу да потиснем из сећања док сам жив. У току борбених дејстава и јуриша од 9. до 16. априла ни ја ни моји саборци нисмо имали времена да жалимо погинуле војнике, нити смо упркос трагичности тренутка смели да покажемо емоције. Јер нас су свакога тренутка чекала нова искушења пошто је цео фронт био у сталној опасности. Дешавало се да дан и ноћ ратујемо за војника који је угрожен или смртно погођен у јуришу, а да смо у полеђини имали неке заостале терористе који су били логистика агресору. То је налагало сваку опрезност и није нам дозвољавало опуштање ни на тренутак. Војници су морали да носе храну и муницију из села Јуника и Батуше кроз потпуно непроходан терен, а догађало се да су по неколико пута у току дана били под дејством и артиљерије, и авијације, и непријатеља из ровова, да су преотимали освојене положаје, или су у грчевитој борби ускакали у непријатељски ров, отимали митраљез и враћали се назад. Близина фронта је била од 50 до 100 метара, као у Првом светском рату када су српски војници Бугарима бацали цигарете и конзерве. Та грчевита борба за опстанак је главно обележје пакла званог Кошаре, и то што смо доживели тамо, како је рекао један војник, „зна само Бог и ми“. Не могу толико сликовито да опишем тај пакао, ни хероизам и жељу војника за правдом и победом против НАТО агресора. Знали смо само да морамо да зауставимо алу која је учинила и злочин и геноцид над Србијом. Злочин, зато што је мимо свих норми међународног права и морала напао суверену државу, а геноцид зато што је употребом муниције са осиромашеним уранијумом нанео зло не само садашњим генерацијама већ и свим будућим за 4,5 милијарде година. И зато су ти наши хероји заветовали своје животе за одбрану отаџбине. Тако је смрт постала наша трагична реалност, ужасно тешка и болна, посебно кад је родитеље требало да суочимо с истином да су изгубили сина…
Како су учесници битке на Кошарама доживели наредбу о повлачењу са КиМ након што је потписан Кумановски споразум?
Не претерујем ако вам кажем да је то после погибија на ратишту био најболнији тренутак. То је један једини пут када нисам умео да одговорим на постављена питања војника. Када је 10. јуна потписан Кумановски споразум, одмах смо добили наређење да извршимо припреме јединица за измештање. Пред ужим делом моје команде ту депешу сам поцепао и рекао, алудирајући на моје претпостављене старешине Живановића, Лазаревића и Павковића, „ма стварно су они мајстори за стратешка дејства“. И кажем „видите шта су они смислили: пустили су овај телеграм, а ми нисмо у могућности да електронски заштитимо наше везе. То је процурило према НАТО снагама и они ће нас сад окренути а ми ћемо рећи добар дан, добар дан! И ту ћемо завршити причу с њима“. Међутим, није било тако, него је ишло у смеру да се ми изместимо, и када сам 12. јуна добио телеграм да 14. јуна у рано јутро треба да кренемо, мене је небројено војника питало „команданте, ко нас мења“? И тада и сада имам кнедлу у грлу кад се тога сетим, јер нисам знао шта да им кажем. Осећао сам њихову бол и жал за жртвама које су принели одбрани отаџбине. Али морам да кажем и то да Кумановским споразумом војска није капитулирала, није потписала никакав ултимативни акт о капитулацији. Напротив, изашла је као победник, часно извршила све што је СРЈ од ње тражила. То што политика није знала да у својим дипломатским и политичким активностима искористи и експлоатише ту победу, то већ не зависи од нас. А могла је! Тако да измештањем на територију Србије војска је и у покрету показала непријатељу колико је силна, јер је изашла са неоштећеном техником. Губитке смо имали у жртвама палим за слободу.
С којим официрским чином сте доносили стратешке одлуке на Кошарама?
Имао сам чин потпуковника. А у чин пуковника унапређен сам после 2000. године у редовној процедури.
Какав сте третман имали кад сте се вратили с ратишта?
Читаву деценију све је било веома понижавајуће. Између осталог, на мене је извршен одређени притисак да „добровољно“ одем у пензију 2011. када су милом или силом пензионисани многи официри. Поред тога, до 2012. не само да нисмо добили признања него смо били унижавани, омаловажавани а неретко и криминализовани у тој мери да су многи од нас добијали кривичне пријаве без икаквог основа. Имамо аргументацију да је одмах после 2000. године инсталирана НАТО канцеларија у Министарству одбране. То све говори. Они су директно руководили свим процесима у држави и посебно у војсци. Креирали су накарадне реформе, дириговали уништавањем импозантне технике, артиљеријских оруђа, противавионских система, од четири армије створили четири бригаде. Генералштаб им је после 2000. испоручивао комплетну архивску документацију, све наше наредбе и ратне дневнике. Из њих непријатељ може да сазна целу војну стратегију и тактику, али нису могли да открију најважније – откуд та силина морала бранилаца Србије, шта је то у њиховом генетском коду због чега отаџбину стављају испред свега и гину за њу, нити ће икада одгонетнути откуд српским војницима и официрима, све до стратешких команданата армија, до врховне команде, команданата корпуса, бригада, батаљона, дивизиона, толика оспособљеност, обученост и војничка довитљивост. Нисмо водили само копнену, него копнено-ваздушно-космичку битку, јер из космоса су вршили електронско ометање. Дајем вам апсолутне гаранције да оно што је у борбеним дејствима мислио војник у рову, то сам мислио ја, и све старешине до мене, и моје претпостављене старешине до команданта армије. Значи, ми смо у истом тренутку знали шта се и како дешава и непријатељ томе није могао да доскочи.
Можете ли да опишете своја осећања док сте у Генералштаб улазили заједно с НАТО официрима и војницима, с којима министар војни сада седи у истој згради?
Ту бољку имао сам у периоду од 2004. до 2008. када сам био у контакту с НАТО официрима у Копненој зони безбедности. Требало ми је много времена да се „привикнем“ на ту, за мене неприхватљиву чињеницу. И дан-данас осећам суревњивост према успостављању НАТО канцеларије у Министарству одбране. Али као што већ напоменух, они посао раде ослобођени од било каквих емоција. Пред отпочињање агресије, они су, а пре свих њихови пилоти, увођени у тренажне собе где су им Срби представљани као најгори и геноцидан народ и приписивали нам и туђе злочине, не би ли их уверили да иду у праведну мисију „Милосрдног анђела“. Исто тако су их, одмах после рата, прекомпоновали да у сарадњи с нама покажу снисходљивост и поштовање.
Медицинско особље у бици на Кошарама имало је изузетно важну улогу. Међутим, њих нико не помиње…
Када кажем Кошаре, апсолутно мислим на све који су учествовали у бици, од оних који припремају храну до лекара чији је допринос немерљив. Јер сви су они, исто као и војска, били изложени свим дејствима непријатеља. Не могу а да не споменем докторку Марину Ристић која је била припадник херојске 125. Својим знањем и умећем учинила је надљудски напор, даноноћно збрињавајући рањенике на путу од санитетских прихватница до пећке болнице и у пећкој болници. И многе друге, међу којима су били и лекари добровољци.
Да ли је током битке на Кошарама било непријатељске пропаганде попут оне у Другом светском рату?
Било је; нажалост нисам сачувао те летке којима су нам поручивали „предајте се, ако се не предате бићете сви сравњени тепих бомбама“ или „уништићемо целу Србију“ и „немојте да подржавате Слободана Милошевића, он је диктатор и злотвор“. Пропаганда није била даноноћна, али је даноноћно било дејство авијације која је налетала и по неколико пута дневно, а 11. маја су деловали пола сата по поноћи и нанели нам велике губитке – 17 мртвих и 74 рањена у једној ноћи.
Због чега је караула Кошаре прозвана српским Термопилима?
Искључиво због незапамћеног херојства исказаног у бици која може да се изједначи с Кумановском битком, где су војници и официри гинули раме уз раме. На Кошарама је погинуло шест официра и 15 подофицира што је у статистичком прорачуну велики број, али погинуло је и 87 војника. Али битка на Кошарама је зауставила стратегијско изненађење које је планирао НАТО, што може да се упореди и а битком на Дрини, односно на Церу. Ако хоћемо да пратимо даљи ток историје, ни Колубарска битка ни битка на Кошарама нису имале резервне положаје.
Нападом је планирано да се изврши пресецање снага Приштинског корпуса и у полуокружење доведу 549. и 125. херојска бригада, а онда да се наставе даља дејства према Србији. Пре неколико месеци енглески пуковник Харисон је дословце рекао „да смо прошли Кошаре, данас бисмо пили кафу у Београду, а Косово би било много веће“. Значи, открио је њихов главни циљ. Али да ми нисмо знали да су иза нас херојска 125, легендарни Приштински корпус, Трећа армија, војска у целини, народ Србије, лево од нас 549. бригада, сила српских светиња, односно да нисмо знали да смо ми само дијамантни врх мача који зауставља непријатеља, победе не би било. Велики допринос нашој борби дали су Руси заузимањем приштинског аеродрома, јер да они нису дошли, НАТО би сигурно извршио искрцавање великих снага на аеродром и ометао наше измештање, а разоружавањем највероватније довео и у понижавајући положај. Тиме би уједно осујетили и Кумановски споразум и наш хероизам и победу.
Шта су Кошаре данас и шта ће бити сутра?
Данас су Кошаре наша победоносна ратна епопеја која је добила своје место у величанственој српској историји. Упркос покушајима одређених људи и групације под вођством НАТО лобиста и неких других интересних група, који још увек желе да омаловаже наша херојска дела, она ће надвисити све њих заједно. Од сутра очекујем да се научне, историографске, стратешке институције позабаве овом великом битком, и околности под којима је издејствована победа сагледају са свих страна. Да утврде како се у таквом страдању „родио“ толики хероизам, и како је одбрањена наша отаџбина, којим знањем и умећем свих њених учесника. Такође очекујем да истина о тој бици неслућених висина уђе у школске уџбенике за будуће генерације, како би знале да поштују и цене жртву за слободу. Јер током НАТО агресије у васколиком српском народу страдало је 3.000 људи и рањено око 10.000. И нанесена материјална штета од 100 милијарди долара. Непријатељ за то мора да сноси одговорност, ако не пред овоземаљским судом, онда пред Богом.

[/restrict]

СЛУЖИО НАРОДУ ЧАСНО И ДОСТОЈАНСТВЕНО

Пуковник Љубинко Ђурковић завршио је Војну академију и Генералштабну школу у Београду. Од 1985. службовао је на Косову и Метохији, а његов матични гарнизон био је у Пећи. Увек је био тамо где су то од њега захтевале потребе службе, па тако и у одбрани српског народа у Пакрацу у Западној Славонији. Каријеру је крунисао учешћем у бици на Кошарама као командант одбране од НАТО агресије и непосредни учесник у ратним дејствима. Срећно је ожењен и отац је три ћерке. У пензији је од 2011. године.

СВИ КАО ЈЕДАН

Знали смо да би по Рамбујеу победа НАТО-а донела права његовим војницима да преузму комплетну политичку, друштвену и социјалну инфраструктуру, и да би НАТО намештеник одлучивао о свим нашим правима и животним питањима а да при томе нико од њих не би одговарао за учињена недела, па чак ни кривична. То је подстицало хероизам наших војника посебног генетског соја који доказује постојање неизбрисивог српског кода. Такви су били и учесници битке који нису били Срби, али су волели њен слободарски дух (Мађари, Роми, Хрвати…) којих је било и у официрском кадру. Последње речи капетана Иванковића, Хрвата, биле су „поздравите моју децу“.

ОДЛАЗИМО ЈЕР ИЗА НАС ЈЕ ПАКАО

Борци на Кошарама су, као пук мајора Драгутина Гавриловића који је у Првом светском рату одлуком Врховне команде био избрисан из бројног стања, сами себе избрисали из бројног стања и витешки се борили за Србију. Знали су да се боре за њене светиње, за своје породице, свој народ. Свакога тренутка, и до задњега, без изузетка су били спремни да свој живот, по оној Лазаревој „није важна сила која нас напада него светиња коју бранимо“, дају за отаџбину. Дешавало се да по седам дана нису излазили из рова ни зарад физиолошких потреба и гинули уз речи „за Србију вреди погинути“, „и мртви ћемо бранити ову земљу“ или „ми одлазимо у рај, јер овде је пакао“, што су Кошаре истински биле.

  займ на карту займ 15000 на картузайм на карту визазайм без поручителей