Politika zabave, ali i zabava politike

Svedoci smo najezde televizijske igrane produkcije kakvu nikada pre nismo imali. Pravila igre se u ovom trenutku drastično menjaju, a s njima i centar ne samo prikazivačke već i produkcijske, pa čak i političke moći. Uspeli smo da i od onoga što je isključivo u domenu TV zabave napravimo političko pitanje i provokaciju zbog čega je, baš po tim aršinima, nastala ozbiljna polarizacija između aktera iz domena televizijske produkcije i distribucije

Decenijama se znalo da ćete holivudske zvezde na televiziji videti samo kao važne goste u emisijama najpopularnijih tok-šou voditelja. Prelazak s velikog na mali ekran je i kod osrednje na filmu dokazanih glumaca i autora bila svojevrsna degradacija, odnosno dokaz smrti karijere. Groblje slonova. Poslednjih se godina, međutim, stvar potpuno okrenula. Izuzev u komercijalnim filmovima koji bi trebalo da zarade stotine miliona dolara, ili nekim naivnim pokušajima da se dokažu umetničke pretenzije, najveće zvezde Holivuda najčešće rade na malim ekranima. Ekspanzija kablovskih i internet televizija i njihove produkcije, njihova dostupnost ogromnom svetskom tržištu koja je daleko jeftinija, jednostavnija i brža nego distribucija u bioskopskoj mreži, učinili su da TV projekti bez problema privlače najveće zvezde i najbolje autore. Taj se trend razvija i održava i dalje, stvarajući ogromnu ponudu i sve veću konkurenciju među kablovskim i onlajn produkcijama. Najzastupljeniji TV proizvod iz njihove ponude je TV serija. U opticaju su svi mogući vidovi, od klasičnih serija, do takozvanih veb-serija, koje su neka vrsta kratke forme pošto epizode traju do dvadesetak minuta. Polako, kako se kod nas najčešće dešava u svemu, pa i u ovome, pojava ovakve vrste televizijske zabave uzima maha i u srpskoj produkciji. I opet, kako je samo nama svojstveno, u čitavu smo priču uneli sopstvena pravila igre.

U aktuelnoj domaćoj ponudi TV serije imaju primat

Kod nas je trenutno forma TV serije postala isključiva televizijska ponuda i to ne toliko da bi se zabavilo tržište ili da bi se ostvario neki posebno značajni televizijski iskorak, pa čak ni da bi se imitirao globalni trend, već da bi se privukao što veći deo aktivnog gledališta „koje nema druga posla nego da guta serije“ i to prevashodno u političke svrhe! Otuda je RTS, odvajkada pa sve donedavno, jedino mesto na kome su se gledale domaće serije, postao meta novih televizija, uključujući najpre kablovske konkurente, koji svim silama nastoje da tako više ne bude. Otuda poslednjih godina RTS počinje da zaostaje u ovom delu TV ponude. Pa čak i da gubi serije koje je inicirala i čiju je popularnost stvorila podržavajući produkcijski i emiterski njeno stvaranje. Trenutno smo svedoci, recimo, da se jedna od produkcijski najizdašnijih i najuspelijih novijih TV serija, „Senke nad Balkanom“, posle prve sezone izmeštaju u konkurentsku ponudu kablovskih emitera. RTS je pre toga na isti način drugoj TV stanici prepustio hit seriju „Ubice mog oca“, a nije ostao ni uz tematski nacionalno vrlo značajnu mini-seriju „Zaspanka za vojnike“. Trenutno su na tim drugim televizijama, osnovanim iz sasvim drugih razloga od onih na kojima svuda u svetu ovakve stanice nastaju i postoje, TV serije najznačajnije oružje za preuzimanje publike od RTS-a. Jedna od tih serija, pompezno najavljivana na bilbordima i internetu, „Državni službenik“, isključivo je bila sredstvo da se promoviše „novo slobodno mesto u etru demokratije“ iako se, zanimljivo, njene epizode reemituju na Pinku. Ova serija je inače najavljena kao neka vrsta, kako rekoše, ogranka pominjanih „Ubica mog oca“ iako nemaju nikakvih dodirnih tačaka koji bi dozvoljavali ovakvo etiketiranje izuzev režisera i činjenice da je reč o kriminalističkoj priči čija se radnja odvija u savremenom Beogradu. „Državni službenik“ bavi se, na prilično naivan način zasnovan na stereotipima iz američkih filmova i serija slične sadržine, aktivnostima BIA. Međutim, američki klišei o junacima iz njihove obaveštajne službe jednostavno nisu primenjivi na naše prilike i našu tajnu službu. Ipak, serija ima svoje mesto u komercijalnoj ponudi ako ništa drugo jer je tematska retkost u domaćoj televizijskoj i filmskoj ponudi, a dovoljno je solidno urađena da drži pažnju prosečnog gledaoca. Ona je, inače, jedina prava serija u trenutnoj ponudi s obzirom na to da ima dvanaest nastavaka, pa će biti aktuelna sve do juna.
Upotreba serije u nešto šire svrhe od puke zabave pratila je i emitovanje politički veoma aktuelne i škakljive serije „Besa“, kojom je ista „nova slobodna televizija“ krajem protekle godine potražila podršku publike što je možda odustala od RTS-a. Obe serije, doduše, predstavljaju za naše prilike značajan sadržajni i produkcijski iskorak u tzv. žanrovskom igranom programu. Obe imaju i vrlo prisutan, dominantan čak, politički kontekst, jednako škakljiv i kao takozvana fikcija na osnovu stvarnosti i kao direktna inspiracija od strane naše političke aktuelnosti. „Besa“ je nešto bliža kriminalističkom žanru od „Državnog službenika“, koji se prevashodno drži špijunskog odeljka akcionog trilera. Međutim, autori i protagonisti, svakako bolje plaćeni nego da su radili za RTS, na ovaj način su se izjasnili politički, i to bez obzira da li su to nameravali ili ne. Nevolja je upravo za njih, gledano na duže staze, što se to okretanje od RTS-a njima najmanje isplati jer je i dalje naša nacionalna televizija mesto na kome bi ih sačekao daleko veći auditorijum nego kada je reč o bilo kojoj drugoj ovdašnjoj televizijskoj produkciji. Odlične serije je tako videlo daleko manje ljudi, što je šteta i za publiku i za autore.
Jer nacionalna televizija je, recimo, najlogičnije i u suštini jedino mesto na kome bi trebalo da se emituje mini-serija „Zaspanka za vojnike“, jedina, za nevericu, filmsko-televizijska ekranizacija čuvene „Srpske trilogije“ Stevana Jakovljevića, u kojoj je na najupečatljiviji i gotovo u formi najuzbudljivijeg filmskog scenarija opisana golgota srpske vojske i čitave naše zemlje tokom Prvog svetskog rata. Jakovljevićevog štiva su se konačno setili u godinama obeležavanja veka od Velikog rata, ali tek u formi mini-serije koja je nastala od filma i ne mnogo značajnih delova koji su u toj bioskopskoj verziji izostavljeni. Svejedno, ovaj mini-serijal je morao da bude na programu RTS-a, ali njega je produciralo nekoliko poznatih privatnih firmi. Serija je ovako postala marketinška politička aktiva za stanicu daleko manjeg domašaja (film je, doduše, prikazan na Pinku prvog januara), a najšire gledalište je ostalo trajno uskraćeno za jedno važno delo.
Gubici i trijumfi nacionalne televizije RTS je u međuvremenu podržao neke druge, pokazalo se, uglavnom uspešne proizvode. Najviše je od svega dosad proizvedenog u domaćoj TV produkciji, i to van svakog očekivanja, iskočio modernom formom televizijske produkcije (više epizoda kraćeg trajanja) prilikom stvaranja serije „Jutro će promeniti sve“, koja se okrenula mladim autorima i slikanju modernog portreta beogradskog života današnje mlađe-srednje generacije. Serija je postala hit kod publike i obeležila je kraj prošle godine u najboljem mogućem smislu. Tinejdžerskoj mladosti je RTS prišao na daleko manje inovativni, uspešni i kvalitetni način tekućom serijom „Moja generacija Z“. Veliki poeni u ozbiljnoj dramskoj ponudi stečeni su ekranizacijom klasika srpske književnosti, „Korena“ Dobrice Ćosića. Odlična ekipa, dobar scenario, Ćosićeva srpska tragedija društva i porodice koja se uzročno-posledično prelama jedna u drugoj i danas, nikoga nije ostavila ravnodušnim i sreća da je bila dostupna auditorijumu nacionalne televizije, tim pre što su „Koreni“ došli posle fijaska s „Nemanjićima“, serijom koja je sigurno bila jedna od najpriželjkivanijih kod naše publike, ali je ubrzo postala i najveće razočaranje. Mada, trenutno se, ipak, privode kraju pripreme za drugu sezonu, koja će možda opravdati očekivanja da dobijemo srpsku „Igru prestola“.
Mini-serija „Pet“ je još jedan veoma kvalitetni i zanimljivi TV proizvod klasičnog akcionog kriminalističkog žanra koji se upinje da bude iznad uobičajene akcione zabave pošto u svom zapletu ima i političke intrige u predstavljanju duboko korumpiranog srpskog savremenog društva, skoro u istoj meri i ravni kako to rade autori serijala „Ubice mog oca“, na čijoj se novoj sezoni takođe radi. Tu je i mini-serija „Grudi“, koja kao i „Pet“ u svom fokusu ima sudbine žena postavljenih u vrlo muški kalup i kontekst, mada, za razliku od „Pet“, s lakšim nijansama i s akcentom na porodične odnose smeštene u crnogorsko društvo. Osim „Korena“ RTS je ponosno zadržao primat nacionalnog emitera igranog programa od značaja i mini-serijalom „Kralj Petar Prvi“, rađenim po štivu Milovana Vitezovića, s tematikom iz perioda neposredno pre i za vreme Prvog svetskog rata, čime je obeležavanje stogodišnjice od ovog rata dobilo još jedan važan element. Za naše prilike vrhunska produkcija koja je pratila ovu seriju, zapravo nadgradnju dugo u bioskopima prisutnog filma, glavni je adut ove serije koja je politička intriga s posledicama koje sežu do danas, koliko i čas iz istorije na kome mnogi ovdašnji đaci ili nisu bili ili dugo nisu smeli da priznaju da jesu. A onda su došle i „Žmurke“, još jedna mini-serija s istorijskom temom, ali sada iz Drugog svetskog rata, odnosno njegovog neposrednog završetka. I takođe s vrlo škakljivim političkim stavom kojim se dovode u pitanje prvi krvavi potezi koje su činili pobednici neposredno posle oslobođenja. Neke scene u ovoj seriji bogatog vizuelnog kvaliteta, najblaže rečeno, ozbiljno politički provociraju i svakako u ovakvom kontekstu nisu nikada viđene u našoj kinematografiji.
Svedoci smo, dakle, najezde televizijske igrane produkcije kakvu dosad nismo imali. I to ne samo u kvantitativnom već i kvalitativnom pogledu, ali i o pitanju izvora odakle se slivaju pred gledaoce. Pravila igre se u ovom trenutku drastično menjaju, a s njima i centar ne samo prikazivačke već i produkcijske, pa čak i političke moći. Uspeli smo da i od onoga što je isključivo u domenu TV zabave napravimo političko pitanje i provokaciju zbog čega je baš po tim aršinima nastala ozbiljna polarizacija između postojećih aktera iz domena televizijske produkcije i distribucije.