Čitajući Borhesov izveštaj

Piše Milan R. Simić

Ukrotitelj svojih, zapisničar tuđih i većinski vlasnik čitalačkih snova, pisac za koga je fantazija tek nedisciplinovana stvarnost, a realnost san koji se nikako ne zaboravlja – slavni Argentinac i sam u predgovoru ističe da književnost nije ništa drugo do kontrolisano snevanje

Borhes je voleo peščane satove, mape, ukus kafe i Servantesovu prozu. A sećate se, ponekad, mada nikad preterano ozbiljno, sumnjalo se u Borhesovo postojanje! Istina, čudesni Argentinac, koji se drznuo da stvara „novi univerzum na osnovu postojećih mitova“, i sam je velikodušno doprinosio takvim sumnjama. Jer kao Tvorcu novog književnog univerzuma i pristajalo mu je da bude, što je više moguće, skriven od očiju dokonih radoznalaca. A kao i svi uporni književni istraživači, i još uporniji mitografi, i Borhes se slepo držao sopstvene vizije. Nekako prirodno, uz njegovu viziju srasla je i opsednutost knjigom koja bi trebalo da bude šifra i zbornik svih ostalih knjiga. Pa iako se sumnjalo u Borhesovo postojanje, u njegovu želju i nameru da baš on bude autor takve knjige, nije sumnjao niko! Aplauz i za njegove nenadmašne lavirinte, vrtove, citate iz nenapisanih knjiga, tumačenja „božjih mapa“ sve znajući da jeste tačno zapisano u priči Brodijev izveštaj, da se prošlost, sadašnjost i budućnost, u svojoj složenosti, sadrže u proročkom božjem pamćenju, u Njegovoj večnosti. Čudno je, otud, da možemo do u beskraj gledati u prošlost, ali ni za trenutak u budućnost, jasan je Borhes. Njegova priča, remek-delo sažetosti. Uostalom, Borhes je najpre pričom i pokorio svetsku književnu pozornicu. Ukrotitelj svojih, zapisničar tuđih i većinski vlasnik čitalačkih snova, pisac za koga je fantazija tek nedisciplinovana stvarnost, a realnost san koji se nikako ne zaboravlja – i sam Borhes u predgovoru ističe da književnost nije ništa drugo do kontrolisano snevanje. Da, kontrolisano. I dobro da je tako, setimo se reči Ernesta Sabata, još jednog velikana svetske i argentinske književnosti, da „jedan sanjani tigar može biti mnogo strašniji od realnog“. Moramo se složiti, od spavanja, znamo, nema tajanstvenije rabote (priča Starica). Dakle, mislilac po kome je onostrano tek falsifikovani odraz u ogledalu, a sve ono magijsko samo začin književnim ukusima o kojima vredi raspravljati, svojim literarnim inventarom, zbirkama priča, jednostavno nas je primorao da prihvatimo kako je njegova Velika priča, u kojoj je poseban akcenat na piščevo umeće u oblikovanju likova, o postojanosti Sveta zapravo priča o poricanju samog Sveta! Bacimo svetlo samo na jednog junaka. Huan Muranja beše muškarac koji je znao sve što muškarac treba da zna, koji je osetio okus smrti i koji u nastavku beše nož a potom uspomena na nož i koji će sutra biti tek zaborav, zaborav koji čeka sve nas (priča Huan Muranja). Beše nož a potom uspomena na nož, da! I paradoksalno: što više razumemo Borhesovo uvek zanimljivo i provokativno pripovedanje, sve nam je zagonetniji, odnosno sve su veće mogućnosti račvanja i domaštavanja njegove proze. Jer pisac je siguran kada veli da predmeti žive duže od ljudi, i s pravom se pita da li se ova priča ovde završava, uz dodatno pitanje hoće li se ovi noževi ponovo ukrstiti (priča Susret)? Gotovo da smo, kao čitaoci, primorani da radimo što i pisac koji je u priči Nezvana i neznana više nego jasan kada zapisuje: Potrudiću se da priču izložim što vernije, mada sebe već vidim kako tu i tamo popuštam pred književnim izazovom da pojačam ili pridodam izvesne detalje. A to je već odlika koja krasi najveće među najvećim piscima, što Borhes jeste. Istovremeno, Borhesov „prozni izveštaj“ u kome pravi smisao priče prividno nije zatajen, izvlači nas, zamkama i varkama, na megdan svim oblicima savremene istorije. Bilo falsifikovane, dopisivane, krivotvorene, ili potrebne istorije, koja je i najčešća, sve „bacajući“ nas u strukturu svoje proze sa specifičnim stilom u kome je primarno oslobađanje ličnosti junaka! Tako će, u priči Nedostojnik, junak potvrditi da „Lepo kažu, dok grize savest, traje i krivica“. S više nego jasnom porukom: seme budućnosti, ako je ima, zasejano je u prošlosti ako je uopšte i postojala! Uopšte, kod Borhesa je početak priče snažan i jasan, toliko uverljiv kao kod retko kog pisca! Događaj se zbio na imanju La Kolorada, južno od gradića Hunin, krajem marta 1928. godine. Ovo je početna rečenica priče Jevanđelje po Marku koju vredi pročitati više puta setivši se Borhesovog pravila: sve prethodne priče napisane su zbog Moje priče u kojoj jesu sve tajne ovog sveta! Nije li čitanje takvih knjiga podjednako teško koliko i njihovo pisanje? Ne zaboravimo, tako je jer pričamo o prozi najviših dometa u kojoj, onako uzgredno čitamo kako živimo ubeđeni da nam je sudbina podelila loše karte i da drugima teče med i mleko. Prozi u kojoj se reči, jedna za drugom, samoobogaćuju, zgušnjavaju, u kojoj je nemoguće zarobiti fantaziju koliko piščevu, toliko i fantaziju čitalaca. Tako, kada se zanos Borhesovog stvaralačkog duha znalački „ugnezdi“ u našoj mašti, tek tada smo spremni da zaronimo u čudesnu verziju plasirane prošlosti – kada su noževi u pitanju, i u njihovu budućnost, jer za mnoge Borhesove junake, u ovoj zbirci priča, protivnikov precizan ubod nožem zapravo i jeste prelazak granice između postojanja i nepostojanja.