Uroš Tošković (1932– 2019) Raspućin novije povesti umetnosti

U ovom umetniku uzjogunili su se balkanski barbarogeniji, srpski vampiri i hajduci, crnogorski maniti, a kad oni počnu da ćeraju šegu, možeš samo da utekneš jer ned’o ti Bog da te Tošković popreko pogleda, loše ti se piše

Pre desetak dana zauvek je otišao jedan od poslednjih svetskih, srpskih i crnogorskih genijalnih crtača. Uroš Tošković, crtač, slikar, vrhunski skulptor, asketa, rođen je na Peljevom Brijegu a preminuo je u Podgorici. Umro je u 87. godini, ali je tvrdio da nije rođen kad je upisano u krštenici već dve godine pre toga. U njegovoj krštenici piše da je datum rođenja 19. septembar a na Vikipediji 19. novembar. Nekoliko godina tokom Drugog svetskog rata proveo je kao dete u bugarskom logoru, neznano zašto jer je imao žive roditelje, a i otkud Bugari u Crnoj Gori, koju su okupirali Italijani? Ma sve je kod Toškovića bizarno i vanserijski pa i njegov kraj. Za najvećeg sadašnjeg umetnika Crne Gore mladi su govorili da je „najslobodniji čovek Crne Gore“. Čudno je sahranjen, sutradan posle smrti, bez državne počasti koja je na najvišem nivou ukazana njegovom najboljem drugu Miodragu Dadu Đuriću. Tošković nije bio crnogorski nacionalista, ali je država ipak organizovala svečanu komemoraciju, s visokim uglednicima. U Srbiji je izašla marka s likom ovog umetnika a izdavač i galerista Momčilo Moša Todorović je objavio 2015. godine obimnu monografiju o ovom velikom stvaraocu, a verovatno će pripremiti i drugo izdanje. To je jedina knjiga te vrsta koju su podržala ministarstva kulture Republike Srbije i Crne Gore – Tošković je podjednako značajan za obe kulture.

SRODNOST S FRESKAMA Počnimo priču o njemu zaobilazno. Istoričari umetnosti su se malo bavili geopolitičkim i rasnim osnovama umetnosti a te su prokažene ideje u mnogo čemu i danas ključne. Različite predstave Isusa Hristosa potpuno su nacionalno i rasno uslovljene, kao što su likovi s naših fresaka drugačiji od drugih iz vizantijskog kruga. Prikazane ličnosti iz „Biblije“ u našoj umetnosti likom, telesnom građom, bojom kože, kose i fizionomijom odgovaraju ljudima ovog podneblja. Ako se pažljivije pogledaju Toškovićevi crteži, uočiće se da pojedini njegovi likovi imaju srodnost s likovima na freskama, s njihovim muževnim crtama. Glave su prikazane svedeno, snažno i izražajno a Toškovićev izraz lica i držanje uočavamo na njegovim crtežima. Sveci i podvižnici s fresaka upiru pogled u večnost, kao i Toškovićevi ratnici i antijunaci. Srednjovekovni muževi, pravednici i mučenici ne izgledaju samo bogobojažljivo već i strašno; setimo se samo prikaza Sv. Kirijaka Otšelnika, Sv. Vasilija Ostroškog ili strogoće Simeona Nemanje, praoca pravoslavnih Srba. Toškovićevi volšebnici, magovi i patnici, jeretici i revolucionari, hajduci i mučenici imaju nešto od surovosti Sv. Ilije prikazanog u manastiru Morači u trenutku kad ga hrani gavran u pustinji; radi te freske Tošković je doveo Žan-Pola Sartra u Crnu Goru. Istim crnogorskim eposom i etosom nošeni su crni, ozbiljni i preteći Toškovićevi stradalnici. Njegove prostitutke i ubice, filozofi i uhode, kurve i monasi, sveci i Cigani, junaci i žbiri nose pečat iste mračne, teške i mučne sudbine. Njihova patnja bliska je hrišćanstvu, ali i demonizmu, a njihov mrak kao da pored grubosti i satanske inteligencije krije svetlost i toplinu. Takva su osećanja uložena u ove skrajnute, namučene crteže pune strasti, sumnje i zebnje.

Toškovića lepota potiče od melanholika, crnog heliocentrika, žreca crnog sunca o kome govore Viktor Igo i članovi Tule, tajnog nacističkog ezoterijskog reda. U pitanju je sunce koje sija u ponoć, opasno, neživotodavno, ka prostoru unutar sebe, za samoubice, šaljući kao zvezda Albrehta Direra s grafike „Melanholija I“ iz 1514. godine zrake smrti u oči željne saznanja. Iz tog strašnog sunca viđenog u snovima, snoviđajnog, magičnog i onostranog dolazi Toškovićeva svetlost; tu se sakupio najcrnji talog, najveći jed kjaroskura u istoriji moderne umetnosti. Bliski su mu sjaj truleži s krila pojedinih insekata, površine starih odbačenih mašina, drevnih časovnika, grobljanskih spomenika i atmosfera na slikama njegovog poznanika Igora Vasiljeva, ukletog slikara kao i Tošković. Kao da će iz usta nekog Toškovićevog generala jednog dana pokuljati hiljade bubašvaba a potom će taj bajo isplaziti jezik gledaocu nudeći mu grumen zlata. S Toškovićem zaista nikad ne znamo na čemu smo, šta je šta i šta može da nas snađe. Za razliku od drugih, on nikom ništa ne obećava osim skandala i estetike šoka. Taj Raspućin novije povesti umetnosti može svakog da šutne u stražnjicu kao onog pariskog galeristu nakon što mu je ponudio izložbu, katalog, otkup radova i ugovor. Mučenik je okrenuo leđa sagnuvši se da pogleda Toškovićeve crteže a nije znao da se to ne sme, jer Toša ne može da odoli da ne šutne trgovca samo ako mu se za to ukaže prilika, kao što je bez žaljenja odbacio i pariski kulturni svet. Njega ni Pariz nije mogao da podnese; bio je previše i za milje u kome cvetaju sve vrste boemije. U Toškoviću su se uzjogunili balkanski barbarogeniji, srpski vampiri i hajduci, crnogorski maniti, a kad oni počnu da ćeraju šegu, možeš samo da utekneš jer ned’o ti Bog da te Tošković popreko pogleda, loše ti se piše. Dodajmo uz to da je on bio i jedan od najbrižnijih i najnežnijih očeva koji su se mogli upoznati u Beogradu ranih osamdesetih godina. U njegovom srcu od crnog kamena kao da se krije sunce.

„ON CRTA KAO BESAN PAS“ Parafrazirajmo reči napisane o Emilu Sioranu, jedinom modernom filozofu koji stalnim promišljanjem smrti naliči Toškoviću. Crnogorski umetnik crta životom, crta krikom, crta bolešću i agonijom, siromaštvom i zlom ovog i onog sveta, urezuje linije ispunjene ljudskim i životinjskim bolom, tetovira na papir patnju razbijenog kamena, razrovane planine i demolirane lepote. Upoznati njegove crteže znači osetiti životnu gorčinu, privid poslednjih stvari, jad i bedu u kojima se kriju izuzetnost, mučeništvo i isposništvo, iskupljenje za posebne duše, osetljivog sastava ili umetničkog senzibiliteta. Tošković ćutanjem, mrakom i tišinom koji u vidu crnog tuša plave njegova dela, predstavlja jednog od poslednjih monaha i stradalnika umetnosti, najpre svojom unutarnjom težinom, snagom i nepokolebljivom voljom da kao jurodiv ide sam protiv svih, nasuprot celom svetu. Njemu je draga alhemija svake bočice tuša, predmeta kojim je iskušavani Martin Luter gađao i oterao đavola. I sada se na zidu jednog manastira može videti mrlja ostala od razbijene bočice. Ta senka istrajno kvasi Toškovićevo oštro pero jer je on možda poslednji pravi tragični i romantični heroj umetnosti. U likovnoj teoriji zastupane su teze o demonskoj prirodi crteža na osnovu značenja ruske reči čert (đavo, vrag, ali i crta, linija). Dragan Lubarda, drugi veliki herezijarh među crtačima, od koga je, kako Ljuba Popović kaže, Tošković jedino zazirao jer je mislio da je luđi od njega, oštro se usprotivio toj ideji. Crtež je za njega svetlost a linija dlaka iz njegove dugačke bele brade. Crtač čini tihi naklon toj svetlosti kao što, kako Lubarda kaže, to čine bočne ulice koje se ulivaju u centralnu beogradsku Knez Mihailovu. Bilo kakve da je prirode crtež, Tošković će ga mučiti dok ga ne završi i ne okonča zauvek, dok crtež ne skonča i ne počne da liči na lešinu, urezujući u njega svoje čerte i reze, belege i tragove, cedeći kapi svoje crne hemije, drek hemije sopstvenog nigreda, čemera i ludila koje bleskom intuicije pretvara u humor.
Po hrabrosti da razreši svoje zemaljsko poslanje, pitajući se šta će on ovde, zašto i šta treba da radi, duhovnik je i jeretik spreman da se uhvati ukoštac s poslednjim, prokletim pitanjima od kojih je pametni i osetljivi Fridrih Niče izgubio razum. Zbog toga Tošković voli Cigane, siromahe i odbačene, brine se šta će im iz đubreta dobro poneti. Crtač apostol, žderač ega sitnih, pokvarenih građana, usamljen je i uklet jer ničim nije potkupljen, zanesen ili zaveden u modernoj civilizaciji. Zato kada pišeš o Urošu Toškoviću, moli da ti oprosti! Njemu Dado Đurić kao crtač i slikar najviše duguje jer je odbio građansku udobnost i poslušnost, živeći kao i Dragan Lubarda svoj crtež. Toškovićeva tragika je za neke lepe ali iščašene duše posebnog sastava, za dečake koje privlače podrumi i tavani, za devojčice koje ubadaju iglu u lutku da vide krvari li. Zadovoljstvo koje nudi kao da nije od ovog sveta, nije namenjeno lepom telu; u pitanju je estetika ružnog, bespogovornog i tajnog, prožeta nečim što nadilazi ljudsko kao čudovište, vulkan i uragan. Ko bi se kao on usudio da jedri morem crnila, da ispije čašu do dna, objavi večnu noć i još bude duhovit!? On je pozni majstor dans makabra, tj. prvi koji se vedro hvata u kolo smrti. Umetnosti će možda svanuti kada se prepoznaju takvi stvaraoci ili, kako Emil Sioran kaže, „ljudi ne shvataju da se protiv mediokritetstva mora boriti samo patnjom“. Grozni mrak belog krša Crne Gore ne jednom se iz groze preobrazio u gnozu; setimo se samo Njegoševe „Luče mikrokozma“. To nije zapadni gotski užas, pravoverna patnja ruske golubije, meke duše, niti indijski ili afrički tihi jad. Toškovićev čemer je pečat, žig koji nose borci i duhovni ratnici, aristokrate sveta koji zazire od mekote, materijalnog, urbanog i površnog, u kome se vekovima nisu pravili kolači. Neustrašiv je u ratu i u radu, u borbi koja u umetnosti sada besni između slikarstva i bespredmetnosti, između figure i apstrakcije, ezoterijskog i konceptualnog, crteža i instalacije; kao Crnogorac, sin je sna čije je drugo ime Tradicija. Dado Đurić je rekao da priznaje samo osvojeno u najtežoj borbi, stečeno s naporom; samo su tako nastala dela valjana ili, kako Dragan Lubarda kaže, „ako hoćeš da uhvatiš nešto lako, to će ti iscuriti kroz prste“. Zato je Tošković „teškaš“, većini odbojan, nepristupačan i neprijatan a malobrojnima svetionik. On se ne zgražava nad ravnodušnošću i površnošću modernog čoveka već zverski proždire njegov vulgarni skepticizam, bezverje i apatiju. Zato je Milica Kojčić, slikarka i crtačica, primetivši pre trideset godina zadivljenost potpisnika ovog teksta jednom od najboljih Toškovićevih uljanih slika iz poznate serije posvećene generalima (a kako drugačijih nego u vidu razjapljenih lobanja), rekla – „on crta kao besan pas“.

SUROV, ALI NE I SIROV Toškovićeva umetnost traži da joj se veruje, možda beskrajno. Ne znamo da li smo suočeni s delima genijalnog ili sumanutog crtača, šamana ili šarlatana. Često ne znamo ni šta je predstavljeno, premda se više puta bavio uobičajenim temama, kao što su mrtva priroda i pejzaž, ne izneverivši sebe nimalo. On može da se izražava u bilo kojoj likovnoj formi, može crtati bilo šta a da uvek ostane prepoznatljiv, to što jeste, snažni i nepotkupljivi demijurg. Jedan od njegovih najboljih radova zove se „Mislilac“ i crtan je realistički, što Tošković veoma dobro ume. Bezobzirnost, beskrupuloznost, surovost, ali ne i sirovost, rastu u ime umetnika koji je crtež doveo do krajnosti, do paroksizma i samoponištenja. Njegovom svetonazoru odgovaraju apokaliptičke teme, teren na kome se ne uzgajaju ljupki vrtići pa zato toliko raspeća, kočeva, genitalija i glava u njegovom delu. S Draganom Lubardom u srpski i crnogorski crtež uveo je pojam linije i lica, iz kojih mogu da nastanu ugao, žena, vojnik, vetar ili zver. Njegov je crtež najbolji onda kada ne može da se gleda. Kao i Miro Glavurtić, ukoliko se ne bavi problematikom zla, ako nije ljut i besan, nije ni zanimljiv. Zver je to koja urla iz bezdana. Kada jedan jevrejski galerista nije mogao da pročita njegovo prezime, počeo je da se potpisuje s Tochkowitch i to je jedini ustupak koji je učinio. Ako razdvojimo njegovo tako pisano prezime na dva dela, prvi nalikuje na reč tuš a drugi čini engleska reč za vešticu. Ne crta sumanuto ili siledžijski već to čini kao veštac, mađija i začarava, vilenja, zaklinje i proklinje.