Srpski film u raljama prijatelja

Posle 47. Festa (2)

Najveći skandal je pojava na Festu bedastog, ali – i to je moguće! – antisrpskog filma Poslednji Srbin u Hrvatskoj Predraga Ličine, takođe jedne od naših „manjinskih koprodukcija“ u režiji Srpskog filmskog centra (…) Dosta je takvog prijateljstva. Ne abolira svaka šala na svoj račun Hrvatsku od onog antisrpskog imaginarijuma koji tačno opisuje Milorad Pupovac i koji preti otvorenim ratnim ludilom. To što se tu i tamo oplete po kakvoj aveti služi tamo kao alibi za izrugivanje i pljuvanje po celoj Srbiji i svim Srbima, bez mere i kraja. Ništa o Tuđmanu i kompaniji, ali zato drvlje i kamenje na Miloševića

Uprkos grdnim kampusima talenata, master klasama i „Kreativnoj Europi“ izgleda da je umetnost filmske režije u Zagrebu u priličnom opadanju ili se bar tako čini posle revije novije hrvatske produkcije u programskoj celini „Srpski film“ („i prijatelji“), koju smo mogli gledati na upravo završenom 47. Festu. Eklatantni primeri bili su Aleksi Barbare Vekarić, Sam samcit Boba Jelčića i Poslednji Srbin u Hrvatskoj Predraga Ličine, kojima i posvećujemo ovaj napis. Oni ga zaslužuju iz jednog jedinog razloga: postavili smo u prošlom broju „Pečata“ pitanje otkuda ovi filmovi uopšte na Festu i sada je red da to pitanje obrazložimo; inače, ne bismo ih ni uzimali u obzir.

Novi fosili

Umetnost filmske režije još postoji u Hrvatskoj i to su pokazala filmovi Rajka Grlića i Eda Galića, koji su se našli izvan glavnog programa Festa. Film Svaka dobra priča je ljubavna priča (Hrvatska–Slovenija, 2017), koju su potpisali Rajko Grlić i Matjaž Ivanšin je dokumentarno-igrani eksperiment o famoznom ljubljanskom ljubavnom trouglu iz polovine sedamdesetih godina prošlog veka, u kome se izvrsno zabavljaju glumica Milena Zupančič, glumac Radko Polič i pisac i reditelj Dušan Jovanović, igrajući na sceni tamošnje Drame vlastite živote. Rezultat je film iznenađujućeg poistovećenja realnosti i narativa. Mora se priznati da ovakav hibrid, uprkos svojoj neobičnosti, odlično funkcioniše, čak i razonodi gledaoca. Pri svemu, on otkriva i specifičnosti negdašnjeg „ljubljanskog kulturnog kruga“, tu majušnu, gotovo autističnu sredinu – gde se sve vrtelo u krugu od nekoliko stotina muškaraca i žena, poznatih i međusobno povezanih. Očigledno je da sve to, u tamošnjim okolnostima, postalo i izvesna kulturno-umetnička baština, kojoj predstava ima da zahvali svoju privlačnost. U svakom slučaju ubedljiva evokacija starih dobrih vremena i starih majstora, među koje, naravno, spada i sam Grlić, izumitelj slavnih ralja života.

[restrict] Sve to sadrži se u naslovu hita „Novih fosila“ iz polovine osamdesetih godina Za ona dobra stara vremena, što je i naslov filma Eduarda Galića, predstavnika starije garde hrvatskog filma, koji se, Bogu hvala, dobro drži. Kako se našao na Festu ne znam. Nije ga bilo ni u programu ni u katalogu festivala. Bez ikakve najave prikazan je jednog jutra na novinarskoj projekciji, te se sasvim uslovno može reći da se ovde uopšte i pojavio. Očigledno nije baš favorit. Ipak, dobro je da smo ga videli. To je film za koji Hrvati kažu da prikazuje generaciju „na raskrižju između Hrvatske i bijela svijeta“. Ali kako se ceo naraštaj ne može jednostavno preseliti preko bare, mladi tumaraju u krugu starih dobrih vremena, starog „fiće“, staraca sa redovnom penzijom te jošte živih kumrovečkih starina, uroljanih narodnih heroja, sa kojima ispijaju „žuju“ do kasnih sati. I sve to fosilno vreme je odlično režirano i pleni izvesnom empatijom mladih za groblje iluzija nastalo u „domovinskom ratu“, kome se, inače, na svakom koraku kadi i poje (Galić snimio je kad je trebalo hit Heroji Vukovara: groblje tenkova isto onako efektno kao Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića nekad za TV Beograd!).

Kad potonu iluzije

Favoritkinja je i ovde i tamo bila Barbara Vekarić (prezime u Beogradu zvuči poznato), čijim je filmom Aleksi otvoren prošlogodišnji pulski festival. Njena vizura počiva na scenarističkom aranžmanu koji je trebalo da bude oda hedonizmu u EU liberalnom ključu, a ispao je sve drugo samo ne to. Vizuelni ram ove „umetnosti življenja“ trebalo je da budu prekrasni pleneri i marine Pelješca i Korčule, te blagodeti vinorodnog područja najboljih dalmatinskih vina, što se prožima kroz visokoosmišljenu turističku ponudu. Vlasnici ekskluzivnih vinarija i konoba glume ovde bogatu kastu „vinske elite“, koja živi u luksuznim vilama sa pogledom na pučinu i po ceo dan se prenemaže u stilu „belih telefona“ (italijanski žanr četrdesetih o životu razmažene buržoazije u senci fašizma), što ima naročitih sličnosti s Hrvatskom danas. U takav zemaljski raj upada obesna i razdražena Aleksi (Tihana Lazović), zgodno derište blaziranih roditelja (beogradski glumci dalmatinskog porekla Neda Arnerić i Aljoša Vučković – to je, valjda, ona „glumačka tradicija južnoslovenskih zemalja“ iz saopštenja Festovog žirija), koja umesto da prihvati benefite stare obiteljske vinarije radi sve u korist njene štete, odbija da bude „somelije(r)“ („vinski stjuard“ – jedno novo, unosno snobovsko zanimanje) i fantazira o studiranju fotografije u Berlinu, za šta, inače, nema uslova ni dispozicija. Aleksi nije nikakav buntovnik bez razloga i ne zna ni za kakvu misiju, već bukvalno tumara po filmu, nema ideju šta bi sa sobom (kao što ni rediteljka ne zna šta bi s njom), leže doslovno sa svakim muškarcem koga sretne, ali u svemu tome ne nalazi nikakvo zadovoljstvo. Naprotiv, ovaj joie de vivre ona doživljava kao kolotečinu, u koju upada i ispada nasumično, nemajući pojma šta radi i zašto. Opija se i šmrče. Zadovoljstva doživljava kao kuluk. Svaki ozbiljan rad kao smor. Ne, ona nije hedonist, jer takav nalazi smisao u ostvarenju duhovnog mira i ravnoteže, dok Aleksi ispoljava stalni nemir i strepnju. Ako je konačna svrha istinskog hedonizma ostvarenje potpune unutrašnje harmonije, Aleksi je drastičan primer suprotnog: ozbiljne zbrke u glavi i nasumičnosti u ponašanju. Kad potonu sve iluzije, nudi se svakom, izlaz traži u podavanju i parazitizmu. Kad je odevena, Aleksi ne izgleda loše. O stajlingu se vodilo računa, pa se uz vino i hedonizam u filmu, uz foliranje ad nausseam, naveliko prodaje i moda za bubrege. To je, ujedno, jedino što se ovde pouzdano može utvrditi. Barbara Vekarić još ne ume da režira, a kad će to naučiti – ne znamo. Daj Bože da to ostane samo hrvatski problem (rekli smo već da sve ovo možda ima neke veze sa Hrvatskom danas).
Ali šta se to tiče srpskih poreskih obveznika?

Konfuzan do kraja

Slično važi za zagrebačkog glumca i reditelja Boba Jelčića, autora nagrađenog za režiju filma Sam samcit. Zanimljivo je koliko dodirnih tačaka postoji između inače sasvim različitih preduzeća Vekarićeve i Boba Jelčića. Pre svega, to je odsustvo bilo kakvog prostornog plana režije, gotovo neznatan udeo režije uopšte. Jelčić je primarno pozorišni reditelj, filmom se bavi uzgred, a kad radi, dovedu mu nekog da taj posao završi (možda otud prisustvo beogradskog reditelja Raše Andrića u ovom projektu). Dalje, u oba slučaja odsustvuje dramaturška motivacija glavnog karaktera, uz činjenicu da su i Aleksi i Marko sve vreme i bez razloga vidno uzrujani, što se ogleda u sukcesiji bolesnih, gotovo psihotičnih prizora.
Ne zna se tačno kakva buntovna sila vodi Jelčićevog Marka (Rakan Rušadat, „Kerempuhov“ glumac jordanskog podrijetla) kroz kafkijanske zamkove hrvatskog socijalnog sustava. U tome izdušuje sva energija filma: Marko ima problem sa vremenom za viđanje svog deteta, koje je odredio sud. On misli da je to vreme kratko i bori se da ga na svaki način produži. To je svetsko čvorište koje neprestano hrani onu razdraženost (sami procenite koliko za istu ima opravdanja), koja ne da mira celoj porodici. Njena glava Tetak (rutinska uloga Mikija Manojlovića) trudi se da mu pomogne, pri čemu se otkrivaju drugi vidovi tamošnje zbilje: politička korupcija, obližnja Bosna kao šansa za hrvatske odmetnike, pitanje „trećeg entiteta“, naročito aktuelno na rubnim područjima zemlje i afera „Agrokor“, po ceo dan na svim medijima (to bi, valjda, trebalo da budu oni „mnogi slojevi hrvatskog društva“ iz obrazloženja Festovog žirija, koji je Jelčiću podario nagradu). Rečju, film luta neodređenim prostorima i konfuzan je do samog kraja, kad Markovo dete odjednom iščezava i počinje rasplet, ali se film se tu – iznenada završava! Potpuno neobjašnjivo, amaterski motivisano, kao i sve drugo. Ama ostaje i dalje ključno pitanje: kakve sve to skupa ima veze sa srpskim filmom i Srbijom?

Novosrbi kao globalna pošast

Najveći skandal je pojava na Festu bedastog, ali – i to je moguće! – antisrpskog filma Poslednji Srbin u Hrvatskoj Predraga Ličine, takođe jedne od naših „manjinskih koprodukcija“ u režiji Srpskog filmskog centra. Evo tog sižea: u nekoj bliskoj distopiji planetom se širi invazija zombija zaraženih svetskim virusom, na koji su rezistentni jedino – Krajinski Srbi! Već ova ideja nosi morbidni naboj, koji će na kraju eksplodirati u globalnu pošast. Jedna grupa još nezaraženih Srbohrvata beži iz Zagreba u prvo srpsko selo na Kordunu, gde ih dočekuju jurodivi Srbi, koji ljušte rakijštinu i beli luk, predvođeni stogodišnjom babom partizankom, što puca iz krateža na sve živo. To je, reći će vam bolji poznavaoci, neki treš-horor sa elementima groteske i farse, jedna zombi-travestija, opremljena svim gedžetima i maskama sličnih žanrovskih kopiladi rasturenih po podzemlju pokretnih slika. U principu, ovakve petparačke produkcije izbegavaju političke konotacije, ali je ova izuzetak. Štaviše, cela je satkana od opsesivnih i zloćudnih stereotipova srpskog prisustva na hrvatskoj zemlji, znamenja, pisma, običaja, predrasuda ili ako hoćete karnevalskih lutki, koje su baš neki dan javno spaljivali na svojim rivama. Evo šta je tim povodom izjavio jedan od vrsnih poznavaoca hrvatskog folklora Milorad Pupovac, čiji je dvojnik sažežen 3. marta 2019. godine na karnevalu u Kaštel Sućurcu, na dan završetka beogradskog Festa:„Hrvatska je stvorila svoj antisrpski imaginarijum. Hrvatska je stvorila svoj antisrpski narativ i Hrvatskoj, posebno u proteklih pet godina, formirala govor mržnje prema znamenjima kao što su zastava, pismo, pojedinci i ljudi koji simbolišu Srbe u ovoj zemlji. Hrvatska je zarobljenica tog stanja.“
Svaka reč u ovoj izjavi može se primeniti na film Predraga Ličine, prikazan dva dana ranije na novinarskoj projekciji Festa, gde se tom prilikom zbio čudan događaj: odjednom prilično ispunjena (što ranije nije bio slučaj) „stručnom“ publikom oko Festa ili poznatih nam prijatelja Festa, sala je bučno pozdravljala ovaj film, histerično se smejući na razne gluposti kojima film obiluje i afirmativno reagujući na sve antisrpske poente, kao da se film prikazivao u Širokom Brijegu, a ne u srcu Beograda. Zgranutom, objašnjavali su mi kako se radi o dobronamernoj parodiji i simpatičnoj ludoriji, koja „relaksira napetost u regionu“. Ove mantre slušamo već nekoliko godina i slušaćemo ih još.
Tom budalaštinom nećemo se više baviti, ali je vreme da se podvikne: Dosta je takvog prijateljstva. Ne abolira svaka šala na svoj račun Hrvatsku od onog antisrpskog imaginarijuma koji opisuje Pupovac i koji preti otvorenim ratnim ludilom. To što se tu i tamo oplete po kakvoj aveti (kao što je nacionalna TV guska „Hrvojka Horvat“) služi tamo kao alibi za izrugivanje i pljuvanje po celoj Srbiji i svim Srbima, bez mere i kraja. Ništa o Tuđmanu i kompaniji, ali zato drvlje i kamenje na Miloševića. U svom antiratnom angažmanu Bobo Jelčić pljuje jedino po Dodiku. Dosta je tog prijateljstva u ime koga trešti finale Poslednjeg Srbina u Hrvatskoj: Srbi su iznenada mutirali u horde Novosrba, koje više nisu otporne na virus i kreću u osvajanje planete, šišteći kroz vampirske zube: „Kosovo je srce Zombije“. Na šta ih Sergej Trifunović, u ulozi američkog generala, gađa atomskom bombom.

[/restrict]