MUKE PO MAKSIMU

Devedesetih godina prošlog veka talasi perestrojke svrgavaju ga s pijedestala, nema ga u školskim programima, proteruju ga sa svih evropskih pozorišnih scena, iako se ranije po broju postavki takmičio sa Šekspirom, Ibzenom i Čehovom. Početkom ovog veka ljudi ga se ponovo prisećaju. Zbilja, ko je on, Maksim Gorki? Veliki ruski pisac ili mit konstruisan za potrebe Revolucije?

Pre 150 godina u Nižnjem Novgorodu rodio se dečak Aleksije, sin Maksima Peškova i Varvare Kaširine. U trećoj godini ostaje bez oca, u jedanaestoj bez majke. Deda-tiranin brzo ga šalje u svet, „među ljude“. Radi kao potrčko u trgovini, pomoćnik pekara, utovarivač… Na svojim leđima vuče ogromne vreće i meša testo da bi studenti univerziteta, gde njega nikad neće primiti, ujutro dobili tople zemičke… Luta beskrajnom Rusijom, „studira život“, a godine 1892. u provincijskim novinama pojavljuje se prva priča („Makar Čudra“) sa potpisom „Maksim Gorki“.
Taj bosonogi sirotan-lutalica postaće jedna od najvažnijih kulturnih, društvenih i političkih figura Rusije s kraja XIX i početka HH veka – i prve dve decenije sovjetske vlasti. Posle smrti biće kanonizovan kao utemeljivač socijalističkog realizma, sa pripadajućim počastima. Devedesetih godina prošlog veka talasi perestrojke svrgavaju ga s pijedestala, nema ga u školskim programima, proteruju ga sa svih evropskih pozorišnih scena, iako se ranije po broju postavki takmičio sa Šekspirom, Ibzenom i Čehovom. Početkom ovog veka ljudi ga se ponovo prisećaju. Zbilja, ko je on, Maksim Gorki? Veliki ruski pisac ili mit konstruisan za potrebe Revolucije? Humanista koji spasava umetnike od hapšenja i streljanja ili režimski pesnik koji slavi Solovke i Belomorski kanal? Ni posle 150 godina nema jasnog odgovora.

TITAN, ČOVEK, A NE SPOMENIK U skladu sa svojim integralističkim shvatanjem ruske kulture, i „crvene“ i „bele“, Zahar Prilepin (takođe iz Nižnjeg Novgoroda) ovako gleda na stvar. „Neko vreme smo živeli bez Gorkog i čak smo se pomalo navikli na to. Gorki je tu, ali kao da ga nema – postoji samo neki spomenik na trgu Gorkog u bivšem gradu Gorkom. U stvari, Gorki je ostao tačno takav kakav je i bio. Gorki je – titan. Mi treba da budemo srećni što on stoji na obali i posmatra vodu, nadzirući kako se susreću Volga i Oka. Bliska nam je ta voda, to nebo, ta zemlja po kojoj je hodao Gorki, bliska nam je njegova reč. Gorki je bio dobar i zao, čestit i lažljiv, velikodušan i surov – on je bio čovek, a ne spomenik.“
Možda je glavna osobenost biografije Gorkog u tome što linije njegove sudbine nemaju kraja, kao da se obrušavaju u nekakvu strašnu prazninu, poput linija njegovog poslednjeg romana „Život Klima Samgina“. Čitaš, čitaš, i čini ti se: samo što nisi dokučio smisao… Ali – ne. I ostavljaš za kasnije. Čudan pisac! Čudna ličnost! Ogromna, ali zagonetna…
Nasuprot uobičajenoj predstavi o Gorkom kao miljeniku gospodara Revolucije, u ruskoj kritici pojavila se teza da njega Lenjin u stvari uopšte nije voleo. Navodno, smatrao ga je „korisnim idiotom“, ali je uvek osećao da je pred njim tuđinac. Ipak, teško je poverovati da bi Lenjin prihvatao – i to prilično dugo, dva puta, na Kapriju – gostoprimstvo čoveka koji mu je toliko antipatičan. Da, Lenjin je bio vrlo skeptičan prema verziji marksizma koju je zastupao Gorki: sa religioznom nijansom, proletarijat kao mesija koji će spasiti svet od kapitalističke apokalipse. Za Lenjina je to bila glupost – greh, ali ne smrtonosni. Naravno, u nekim pismima on sebi dozvoljava da poučava adresata, ali kad je reč o političkim nijansama, veoma ga uvažava. Visoko ceni njegovu sposobnost da „ulovi“ najfinije promene u svesti različitih društvenih slojeva. Gorki nije prosto „opisivao ruski život“ nego je umeo da objasni zašto je ovaj deo društva ovakav, a onaj malo drukčiji. Bio je vredan, hrabar i pronicljiv posmatrač, i Lenjin je cenio mogućnost druženja sa sabesednikom tako visokog intelektualnog nivoa.
A koga je cenio Gorki? Prema kome se on orijentisao – ne od političara nego od umetnika? Tolstoj, Čehov, Šaljapin, Leonid Andrejev. Bez ikakvog patriotskog patosa može se reći: on je voleo Velike Ruske Ljude. Zato ih je i kritikovao tako revnosno kad bi, po njegovom mišljenju, učinili nešto pogrešno. Bio je veoma besan kad je Lenjin napravio prevrat u Petrogradu, započinjući „crveni teror“. Pa kako to – obrazovan i inteligentan čovek, a postupa tako rđavo!
Po svim svedočenjima, Gorki je bio čovek uman i osetljiv, i ako bi dozvolio da ga neko „iskorišćava“, bilo bi to planski, proračunato – kao 1917–1921. u Petrogradu, kad je od vlasti za inteligenciju bukvalno otimao odeću, drva, stanove… Ili kad je slavio Staljina, istovremeno kamčeći finansiranje izvrsnih kulturnih projekata, od časopisa i izdavačkih kuća do Instituta svetske literature i Instituta eksperimentalne medicine. Veliko je pitanje ko je tu koga „iskorišćavao“. Osim toga, ne sme se zaboraviti da pre revolucije „prijateljstvo“ s Lenjinom Gorkom ništa praktično nije davalo. Nikakva Vanga nije mogla pretpostaviti da će taj proćelavi emigrant sa kačketom koji se po Parizu vozika na biciklu uskoro postati vođa prve u svetu sovjetske države. (Kad je Gorki 1905. stupio u RSDRP u časopisu „Ruska misao“ objavljen je članak Filosofova pod rezigniranim naslovom „Kraj Gorkog“.)

„SVE PRIJAVLJUJE NEKAKVOM SVOM BOGU“ Nema sumnje: u životu i stvaralaštvu Maksima Gorkog postoji nekakva bezgranična energetika. Čitavog života on je učio da piše. I kad Bunjin u emigraciji zlobno primećuje da je Gorki „večiti poluinteligent“, imajući u vidu njegovu strast prema čitanju i samoobrazovanju, on je, strogo govoreći, bio u pravu. Doduše, više obrazovanje nije imao ni sam Bunjin, a Tolstoj čak ni srednje. U tom smislu Gorki je, naravno, sirovina. Međutim, takvih sirovina je bilo mnogo, a gigantskih figura poput Gorkog – na prste jedne ruke mogu se izbrojati.
Sudbina ga je nanela u novinare, a onda i u pisce. Međutim, i tu je najpre bio „tuđin“. Koliko god ga u prvo vreme hvalila inteligencija, kakve god da su bankete priređivali u njegovu čast (a zdravice su podizali Miljukov, Struve, Koroljenko…), ipak su ga smatrali „gostom“. Bog zna ko je on, odakle je i zašto došao! Tolstoj ga je prihvatio kao „mužika“ i s njim namerno razgovarao prostački, ali je onda shvatio da greši. „Ne mogu se prema Gorkom odnositi iskreno, ni sam ne znam zašto, ali ne mogu“ – govorio je Čehovu. „On ima dušu uhode, došao je odnekud u njemu tuđu Hanansku zemlju, sve osmatra, sve primećuje i sve prijavljuje nekakvom svom bogu.“
Aristokratama i inteligenciji Gorki je uzvraćao istom merom. U pismima Rjepinu i Tolstoju pevao je himne u slavu Čoveka, a istovremeno ženi, Jekaterini Peškovoj, pisao: „Bolje da ne gledam sav taj šljam, sve te bedne male ljude…“ (one koji su podizali zdravice u njegovu čast).
Održavao je prepisku s Tolstojem i Lenjinom, Koroljenkom i Rozanovom, Čehovom i Gaponom, Bunjinom i Staljinom. Kako je to moguće? Istovremeno je kontaktirao s realistima, modernistima, plemićima i mužicima, boljševicima, sveštenicima, provokatorima, monarhistima, cionistima, akademicima, kolhoznicima … sa svim ljudima na grešnoj ruskoj zemlji, gde samo za njega nije bilo mesta. „Gorki nije živeo nego osmatrao“ – konstatuje Viktor Šklovski. Međutim, da vidimo šta je posle sebe ostavio taj „posmatrač“, „lutalica“, „saputnik“. Dvadeset pet tomova umetničkih ostvarenja, od kojih su mnoga izdržala probu vremena, ogroman broj do sada neobjavljenih pisama, stotine članaka… Ali to su samo tekstovi. Iza Gorkog ostale su čitave kulturne ustanove, almanasi, časopisi, novine, izdavačke kuće … i Književni institut koji nosi njegovo ime.

U MREŽI POLITIČKIH INTRIGA Na osnovu pisama i uspomena dostupnih tek u novije vreme, moguće je izvesti oprezni zaključak da se u poslednjim godinama života Gorki zapleo u mrežu političke intrige, za koju nije bio moralno spreman. I što je najvažnije: nije bio spreman po ustrojstvu svog karaktera – romantika i idealiste socijalizma. Idealiste vrlo specifičnog, ne uvek humanističke orijentacije, ali – idealiste.
O Staljinovom obračunu sa „opozicijom“, to jest s bivšim partijskim drugovima Zinovjevom i Kamenjevom, Radekom, Buharinom i Rikovom, napisano je mnoštvo knjiga. Ime Gorkog tamo se pominje često, ali samo posredno. Direktno učešće u partijskim borbama, koje su počele intelektualnim sporovima narodnjaka i marksista, nastavile se žestokim svađama boljševika i menjševika i krvavo se završile – Gorki nije uzimao.
„Zašto stvarati mučenike!“ – pita on Lenjina u pismu 1918. i moli ga da pusti na slobodu velikog kneza Gavrila Konstantinoviča Romanova, koji se kasnije s porodicom sklonio u stan Gorkog i uz njegovu pomoć bio prebačen u inostranstvo. Zanimljiva je ta formulacija kojom Gorki ubeđuje Lenjina da pusti na slobodu javnog neprijatelja boljševičke vlasti. On zna da „ljudskim, suviše ljudskim“ argumentom (u smislu: žao mi je čoveka) Lenjina neće raznežiti, pa pronalazi njegovoj duši bliži pogled na stvar. Revolucija može biti optužena zbog nepotrebnih žrtava, a to nam nije korisno!
Strašna je ta podvojenost, taj nerešivi spor duše i razuma. Spasavajući konkretne ljude od revolucionarnog terora, on je težio da opravda Revoluciju, pa onda i njen nastavak, Staljina – od koga je opet spasavao konkretne ljude. Takva situacija morala ga je odvesti u moralni ćorsokak. Sudbina cele zemlje postala je žestoka podela na „svoje“ i „tuđe“, na slobodne i zatvorene, to jest robove, i to je bilo u vapijućoj protivrečnosti sa socijalnim idealizmom Gorkog, koji je predlagao sveopšte ujedinjenje ljudi, partija i organizacija, a istovremeno, koliko god to bilo čudno, predstavljalo logičan nastavak humanističke vere koju je Gorki ispovedao.
To je ta neumoljiva humanistička logika, istovremeno razumna i strašna. Pa ipak, on nije mogao do kraja da prihvati neospornu činjenicu da realno ovaploćenje njegove mašte vodi uništenju lične slobode, da tako nastaju novi „gospodari života“, koje je u mladosti toliko mrzeo. Da sve to vodi do nove, sad već komunističke „elite“, čiji je deo i on postao. Eto odakle bol i strah u njegovim očima. I hladnokrvnost u pismu Staljinu, napisanom odmah posle apsurdne i zagonetne smrti sina Maksima. Gorki ne može da prizna svoj moralni poraz – poraz koji je rezultat neverovatno složene biografije, izvanrednih stvaralačkih poduhvata i dosada neshvaćene duhovne sudbine. Vulkan je doveo do katastrofe koja je sahranila ono najdragocenije u njegovom pogledu na svet – ideju Čoveka. Umesto nje – grudva pepela i mnoštvo postradalih, prosto izgubljenih „ljudi“.
Uprkos zaveštanju da ga sahrane pored sina na groblju Novodevičjeg manastira, njegovo telo je po naredbi Politbiroa kremirano, a urna s pepelom položena u zidine Kremlja. Molba udovice E. P. Peškove da joj predaju deo praha radi sahrane uz humku sina – kolektivnim rešenjem Politbiroa bila je odbijena.