Zona sumraka – Priča o dva protesta

Svaki put kada pomislimo da globalističko licemerje ne može dostići viši nivo, oni nas ponovo iznenade. Svojim ponašanjem prema demonstracijama u Francuskoj i Venecueli, Emanuel Makron opet je podigao lestvicu

Masovne demonstracije već duže vreme potresaju Francusku i Venecuelu, ali „demokratski svet“, kako neki nazivaju transnacionalnu elitu, odlučio je da samo jedan od dvojice na ulici osporavanih vladara mora da ode. Naravno, ne radi se o prvom čoveku Francuske Emanuelu Makronu. Problem je u demokratski izabranom predsedniku Venecuele Nikolasu Maduru, kamenu u želucu elite koji ona ne može da svari, preradi i pusti u sistem kao što je slučaj s Makronom. Ovo nije nikakva novost. Sve ovo je već viđeno. Ali situaciju čini izuzetnom, i pretvara je u novi etalon za licemerje – odnos Makrona spram ova dva protesta.
Dok svoje građane zbog toga što na ulicama izražavaju nezadovoljstvo njegovom vladavinom i ekonomskim teškoćama kroz koje prolaze ubija, sakati, hapsi i zatvara, Makron smatra da „Venecuelanci imaju pravo da se slobodno i demokratski izražavaju“, pa „priznaje Huana Gvaida za v. d. predsednika“. Da se ne vraćamo sad na sve što se dešavalo u Francuskoj od početka protesta krajem novembra prošle godine. Da ne podsećamo koliko je ljudi izgubilo život, ruke, oči. Koliko ih je uhapšeno i osuđeno. Činjenica je da su građani Venecuele mnogo slobodniji u svom demokratskom izražavanju i da se njihova policija, iako je pod kontrolom „diktatora“, ozbiljno suzdržava. Činjenica je i da su Huana Gvaida, lidera ustanka protiv Madura, 13. januara priveli pripadnici državne bezbednosti, ali je on posle 45 minuta pušten, dok je 12 operativaca SEBIN-a uključenih u njegovo privođenje odmah uhapšeno i optuženo zbog „zloupotrebe položaja“. S druge strane, na primer, Edi Marten je uhapšen i krajem januara osuđen na šest meseci zatvora (tužilac je tražio dvogodišnju kaznu) samo jer je preko društvenih mreža pozivao na proteste.
Čovek čija je katastrofalna vladavina izazvala najmasovnije proteste u Francuskoj od maja 1968, i koji se brutalno obračunavao sa svojim građanima jer su pokušali da slobodno i demokratski izraze svoj bunt, a istovremeno podržao nelegalno svrgavanje na ulici jednog demokratski izabranog predsednika i priznao uzurpatora vlasti u pokušaju, sada se ljuti što najviši predstavnici vlasti u Italiji podržavaju njegove protivnike.
Zbog „mešanja u unutrašnje stvari“ Francuske, Makron je učinio potez neviđen od Drugog svetskog rata – povukao je svog ambasadora iz Rima. Šta ga je toliko iznerviralo? To što se jedna od vodećih figura italijanske političke scene Luiđi di Majo sastao s predstavnicima „Žutih prsluka“ i podržao ih uz ocenu da je „vetar promena prešao Alpe“. Francusko ministarstvo spoljnih poslova ovaj sastanak je proglasilo „neprihvatljivom provokacijom“, a nije im prijalo ni što je Di Majov politički partner Mateo Salvini u više navrata ocenjivao da se u Francuskoj „pošteni građani“ bune protiv „predsednika koji vlada protiv svog naroda“.
Rekli biste da su Di Majo i Salvini učinili isto što i Makron, podržali demonstrante koji hoće da sruše svog legitimnog vladara i da su licemerni koliko i on sam, jer istovremeno odbijaju da podrže venecuelanskog pučistu Gvaida. Stvar je, međutim, potpuno drugačija. Di Majo i Salvini samo podržavaju svoje političke istomišljenike, što je uobičajena praksa u demokratskom svetu najčešće oličena u formiranju nadnacionalnih političkih pokreta poput Evropske narodne partije ili Socijalističke internacionale, čiji se članovi iz različitih zemalja redovno i često sastaju i solidarišu. To nikako nije mešanje u „unutrašnje stvari“ jedne zemlje.
S druge strane, ono što su Makron i ostali proizvodi sistema za varenje transnacionalne elite učinili priznajući za predsednika osobu koja nema ni pravni, niti demokratski legitimitet je i više od „mešanja u unutrašnje stvari“. To je čist akt neprijateljstva. Neprijateljstva prema Venecueli i narodu te zemlje, ali i prema čitavom svetu. Konačni dokaz da u očima establišmenta koji želi da vlada svetom nisu bitni ni demokratija, ni ljudska prava, niti slobode. Da je sve ovo prazna priča koja se koristi dok je u skladu s interesima transnacionalne elite, a kada prestane da to bude, onda postaje potpuno nebitno.