Učitavanje mogućeg smisla – ZAVIČAJNI PUT PORED REKE

Zavičaj je moja mera poređenja, platno na kome se odslikavaju tekuća iskustva i osećanja. To nije predmet moga mišljenja nego samo mišljenje: uporedna, prateća dimenzija mog postojanja. Dat mi je zajedno sa životom, ne da ga hvalim ili ružim nego da ga nosim

Nema dana, a valjda ni sata, da ne pomislim na svoj rodni kraj. Veza se uspostavlja čas po srodnosti s onim što mi je pred očima, čas po suprotnosti, ili mehanički, bez uhvatljivog razloga. Zavičaj je moja mera poređenja, platno na kome se odslikavaju tekuća iskustva i osećanja. To nije predmet moga mišljenja nego samo mišljenje: uporedna, prateća dimenzija mog postojanja. Dat mi je zajedno sa životom, ne da ga hvalim ili ružim nego da ga nosim. Od njega, kao ni od sebe ne mogu pobeći; pokušavao sam, da, evo, stignem do najdaljih granica evropskog kontinenta, i da se od njega ni za pedalj ne udaljim. Kao da razdaljina pojačava vezanost. U dve reči: nezamenljiv je. Viđao sam i lepših zemaljskih krajeva, „objektivno“ lepših; merila objektivnosti ovde nemaju šta da traže.
One godine, predeli, lica, ljudi, reči; znojna avgustovska popodneva, izgorela livadska trava; krepke nikoljdanske suvomrazice; grana tek dozrele trešnje obasjana jutarnjim suncem, odonud, od Bukulje; sreća gledanja i doživljavanja uporedo sa mukom porodičnih i društvenih prilika… U kući nije bilo struje, ni tekuće vode, lekcije sam spremao pored lampe-gasare ili plačljivog žiška, gulili smo tvrdu proju koja se brzo plesnivila, i u svemu tome nisam se osećao ni siromašan ni nesrećan. Kad se ono, devedesetih, pojavi nestašica nekih artikala, i počeše restrikcije struje, moje poznanike, u Beogradu, zahvati panika. Ne i mene: bio sam stekao imunitet, za ceo život.
Zavičaj je razvodna kutija u kojoj se dešavaju neprestani kratki spojevi na pomerljivoj granici između svesti i podsvesti, vidljivog i mogućeg, negdašnjice i sadašnjice. Kroza nj se, kao crvena nit kakvog nenapisanog teksta, provlači krivudavi put dug sedam kilometara kojim sam, kao đak-pešak, od 1950. do 1953, odlazio u varošicu sa tek otvorenom nižom gimnazijom. I danas, kad god mi taj put dođe na um, za tili čas projurim njime, sagledam mu sve okuke, okolne njive i kuće, avlije i bunare, telegrafske bandere, kao i vrhove okolnih brda koji su se sa mojim klimavim koracima ljuljali kao da su razapeti na konopcu između Bukulje i Rudnika na istoku i Suvobora i Medvednika na zapadu. Često sam, u povratku iz škole, u hodu, čitao ponešto što bih našao u opštinskoj biblioteci, i klecav hod je pojačavao ljuljanje predela kroz koje sam prolazio.
Nije bilo loše ili nezanimljive knjige; čim je nešto štampano, samim tim je bilo dobro. Za ono, što me je manje zanimalo, krivio sam sebe. Lako sam savlađivao ogromne prostorne i vremenske razdaljine koje su otvarali svetski romani, prizemljujući radnju na tlo kojim sam gazio. I danas se sećam okuke na kojoj je Raskoljnikov ubio babu: to se tako spojilo, i ne da se razdvojiti. Sve je na svetu povezano, duša je stecište neizbrojnih odseva i ukrštaja: mrežu asocijacija mogao bih beskrajno proširivati, kad se ne bih plašio da ću izgubiti i ono malo čitalaca koji su mi ostali verni.
Gde ga sve nisam susretao i prepoznavao, gde mi se nije priviđao! U Provansi, u Toskani, Irskoj, Kerali… Vukao se za mnom, ili iskrsavao ispred mene, kao stalna opomena ko sam, odakle sam, i šta me kroz svet nosi i vodi. Pojavio se i ispod jedne zelene padine u Vermontu, kuda sam propešačio sa rancem na leđima, bez cilja i odredišta, naravno: taj put je bio sam sebi cilj. Bilo je dovoljno da sklopim očne kapke, i zelena nizbrdica se istog časa pomešala sa lenijom moga detinjstva. Ista izlomljena crta koju ljudska ruka nije pokušala da ispravi, ista ili slična rečica koja krči prolaz kako joj se gde namesti. Razdaljina između dva kontinenta brisala se u jednom treptaju oka. Danas mi dolazi i u san, kao zborište svih živih i mrtvih koji su mi nekad nešto značili. Iza nanizanih bregova kao nepomerljive crte mojih znanja i osećanja naslućivao sam čudesa zbog kojih je vredelo doći na svet. Moja batrganja, tuđevanja, sve te bežanije i pokajnički povraci dobili su početni zamah u dečjoj rešenosti da se probijem na onu stranu, da vidim šta se krije iza bregova.
Iskoračio sam u nepoznato da bih, pod drugim imenima, otkrio poznato. San je obećavao ono što stvarnost ne može dati. Ona za to nije kriva, a ni san ne gubi ništa od svoje vrednosti. Mesto rođenja mu je obezbedilo toplo gnezdo iz koga se izlegao.
Ljubav prema zavičaju? O, ne! Otimao sam se od te, i od mnogih drugih podrazumevajućih vernosti. U dvanaestoj godini, u prvom gimnazije, bavio sam se aktivnom ateističkom propagandom: ubeđivao sam vršnjake da On ne postoji, što su oni primali sasvim ravnodušno, pošto ih pitanje nije zanimalo. Godinu dana kasnije, upravo na putu pokraj reke, jedne večeri, On mi je prišao, i odonda me ne napušta. Kasnije sam, previđajući razliku između trivijalnosti i onostranosti, napisao „Pamflet protiv zavičaja“: pokušaj razdvajanja nežnih osećanja prema prirodi i odvratnosti prema ljudskim slabostima nije mi uspeo. Prijateljstvo s Višnjim me je učinilo popustljivim. Dobri su ono ljudi, s obzirom na to šta su sve videli i istrpeli, a mogli bi biti mnogo, mnogo bolji, da je sreće. Umeju da odmahnu rukom, da prezru sitnu vajdu. Kad zagusti, pristajem na solidarisanje: s kim ću, ako ne sa njima? Ovo nema neposredne veze sa patriotizmom. Rodoljublje je kategorija političke svesti; moja vezanost za rodni kraj nije se začela u glavi nego u crevima.
Povraci onamo učvršćuju duhovnu ravnotežu, pomažu mi da prekinem svaku vezu sa društvom koje juri za slavom, bogatstvom i uspesima. Bregovi se nisu uključili u potrošačku civilizaciju.
Malo je, na svetu, onako ljupkih pejzaža kakvi se nižu duž leve obale Kačera. Ono je Višnji oblikovao u predahu od teškog rada na stvaranju Alpa, Kordiljera, mora i okeana. Brda je mesio kao što seljanka miluje hlebno testo, sa željom da sve bude na domaku ruke i oka.
Upijao sam lepotu kao što se zemlja napaja toplim prolećnim kišama, nesvestan obilja koje mi se poklanjalo. U povracima iz škole gledao sam da uvek zavirim u neki dotle nepoznati kutak. U kući nismo imali sata, ponekad bi me kroz prozor probudila mesečina, pa bih pomislio da svanjiva. Zgrabivši komad hleba i parče sira, istrčavao sam u noć. Mogla je padati kiša, hučati snežna mećava, ništa me nije zaustavljalo. U varošicu sam stizao oko tri posle ponoći, taman da, sa poštarom Sajićem, sačekam beogradski voz. Onda bih iščitavao pretplaćene novine, i dospavao sat-dva na kancelarijskom stolu, u Pošti, da se u osvit zore, pojavim i pred školskom zgradom.
Nekih popodneva bih se previše zadržao u čitaonici (otvarala se vrlo kasno), ili u skitaranju i okapanju po pustim uličicama, pa bih se kući vraćao noću, celim putem smišljajući ubedljivo opravdanje za takvo zakašnjenje. Najčešće, to su bile pripreme školskih priredbi: umesto dve ili tri godišnje, u mom programu ih je bilo bar dvadesetak. (Kasnije mi je trebalo i vremena i napora da se odviknem od korisnog laganja.) Odlažući povratak kući, svraćao sam u jednu štalu, tik pored puta, gde bih odspavao u jaslama. Dok su stajale, krave su me milovale toplim dahom, a kad bi prilegle, probudio bih se ukočen od studeni i pošao bezvoljno kući, gde me je čekao otac sa grdnjama i batinama. I pored sve upornosti, nije uspevao da me opameti. Nesrećan čovek, našao se u čudu. Beše tek prevalio tridesetu, nije znao šta da radi. Tek danas vidim kako mu je bilo.
Sve se ovo zbivalo između trinaeste i šesnaeste godine života. Napunivši šesnaestu, u leto 1953, trajno sam pobegao od kuće; ne i od sećanja na božju lepotu prirode, što se, nadam se, oseća u ponečem od onoga što sam napisao. Obiđoh svet, da bih osvojio mudrost od koje nemam naročite koristi. U ludosti je bilo mnogo više života. Od sveta ostadoše razbacani koraci, sevovi, poneko ime, poneka knjiga, i prašina, prašina.
A onamo, sve je zgusnuto, i zauvek sabrano.