U potpisu – Britanija

Da li bi sudski postupak protiv SPC u Londonu mogli da kreiraju upravo oni koji su se kroz istoriju pokazali najvećim majstorima za falsifikovanje dokaza?

Ako će slike na izložbama o masovnom ubijanju zbunjivati buduće gledaoce, kao što zbunjuju ove današnje, ako i oni pobrkaju godine i decenije kada su ta svedočanstva napravljena, onda se nameće jedan zaključak – zločini se menjaju, ali ne prestaju. Genocid koji se danas vrši nije isti kao onaj koji je okončan 1945, ali teško nama ako mislimo da je bitno drugačiji“, napisao je akademik Milorad Ekmedžić povodom otvaranja izložbe Genocid nad Srbima 1941–1945/1991–1992. Izložbena postavka, arhivska građa, vredna svedočanstva iz Drugog svetskog rata i potonjih sukoba na našim prostorima, fotografije sa vukovarskog ratišta i glinskih stratišta, kao i eksponati iz Jasenovca, nakon postavke u Beogradu prebačeni su u konak manastira Sveti Nikola, u Eparhiji vranjskoj. Arhiva Instituta za izučavanje genocida nad Srbima, koji je zalaganjem vladike Pahomija mogao da nastavi s radom, zapaljena je u podmetnutom požaru, mesec dana pre iznošenja dokaznog materijala u procesu protiv Slobodana Miloševića u Haškom sudu.

BEZOČNI NAVODI Oko 1.600 dokumenata neprocenjive istorijske i dokumentacione građe nestalo je u plamenu. Istovremeno, protiv vladike Pahomija krenule su optužbe za pedofiliju, širene sumnje u malverzacije… Bezočni navodi, nikad ni potvrđeni ni opovrgnuti, ostali su da lebde, ne iznad glava uklonjenog episkopa već iznad celokupnog klira SPC. Priča o Institutu i arhivskoj građi koju je vladika čuvao pala je u zaborav. Ova o njegovim navodnim nepočinstvima za koja se tereti cela SPC, a koja su odbačena pred domaćim sudovima, tek čeka svoj epilog u Londonu. Visoki sud u Londonu baviće se i predmetom vladike Kačavende, koji je upravljao eparhijom s najviše srpskih žrtava u poslednjim ratovima. U tekstu o pokušajima stvaranja autokefalne crkve u Bosni Jovo Bajić beleži: „U vreme kada se 15. maja 1992. godine u centru Tuzle, na Brčanskoj malti, desio zločin, kada je mučki napadnuta kolona Jugoslovenske narodne armije, u Beogradu je zasedao Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve gde je bio i episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije. Čim je saznao šta se dogodilo, episkop Vasilije je krenuo u Tuzlu. Kada je došao nadomak Tuzle, uspostavio je vezu sa čelnikom tuzlanskih Muslimana Selimom Bešlagićem, koji je tada bio predsednik Kriznog štaba, i saopštio mu da namerava da dođe u Tuzlu, na šta mu je Bešlagić odgovorio: ’Bolje ti je da ne dolaziš.’ Bio je to znak da pravoslavni sveštenici Zvorničko-tuzlanske eparhije, kako se ne bi ponovila tragična istorija iz prethodna dva rata, moraju napustiti naselja u kojima su Srbi bili u manjini i povući se sa svojim narodom prema Bijeljini i Majevici, i drugim mestima gde je bila uspostavljena srpska vlast. Novo eparhijsko sedište premešteno je u Bijeljinu, a nijedan sveštenik ni monah nije otišao s prostora Zvorničko-tuzlanske eparhije“. Po svedočenjima iz najskorije prošlosti, vladika je u ratnim uslovima obavljao valjano svoju vladičansku službu. Krivica za koju se terete naši episkopi nije dokazana pred domaćim sudovima, niti u crkveno-sudskom postupku, koji prilikom penzionisanja i sklanjanja sa katedri pomenutih vladika SPC nije pokretala. Episkopi su, podsetimo, uklonjeni iz eparhija bez donete oslobađajuće ili osuđujuće presude. Srpska crkva je tada postala talac potencijalne tužbe. Njeno nečinjenje sada je neko uočio i prepoznao šansu koju ono pruža.

LIK NEMORALNOG MONAHA O toj šansi izvestio nas je advokat Mladen Kesar, koji pred Visokim sudom u Londonu zastupa oštećene u šest tužbi protiv Srpske pravoslavne crkve zbog pedofilije. Pravni osnov za nadležnost suda u Londonu nađen je u faktu da je SPC prepoznata i pred pravnim sistemom Velike Britanije, budući da na prostoru ove države ima svoju eparhiju. Mladen Kesar rekao je za Radio Slobodna Evropa da sada tužena strana treba da odgovori na tužbu, a onda će se sud odrediti kako će se parnica voditi: „To može biti na neki način prekinuto ili promenjeno od tužitelja i tuženika, tako da oni mogu podneti sudu zahteve za razne proceduralne radnje i to će odrediti način na koji će parnica biti vođena.“
Zanimljivo, reč je o sudu koji je po predmetu tužbe osam porodica iz Prištine čiji su članovi ubijeni na mučki način, i to pred očima britanskog KFOR-a, presudio da britanske trupe, nadležne da brane Srbe u regionu Prištine, jesu bile odgovorne, ali ne i krive. Slučaj se uprkos dokazima i svedocima od integriteta, te menjanju sudskih instanci, praktično nije pomerao s početne tačke. „Bavim se ljudskim pravima i bila sam u prilici da osporim pravosnažnost odluke kao što je nezakonito oduzimanje slobode, ali se nikada ranije nisam susrela sa ovakvim pravnim preprekama“, rekla je tada u razgovoru za „Pečat“ advokat Jovanka Savić.
Za poznavaoce engleske politike na Balkanu presuda o pitanju odgovornosti KFOR-a na Kosovu nije bila iznenađenje, kao što ni sada nije potrebno uložiti veći napor pa pravilno pretpostaviti da bi ova tužba protiv SPC mogla imati drugačiju završnicu.
Kampanja medija zaduženih godinama unazad da daju svoj neprocenjivi doprinos u urušavanju ugleda SPC i konstruisanju lika nemoralnog monaha mogla je da počne. Podsećanja radi, pored izveštaja advokata iz Londona koji zastupa porodice oštećenih, mediji su se osvrnuli na nikad potvrđene, što ih ne čini manje gnusnim, optužbe protiv episkopa. Jedan novinar postavio je pitanje kako je„penzionisani Kačavenda, sa bremenom tužbe za pedofiliju i ubistvo, predvodio litiju u centru Banjaluke prilikom osveštanja srpsko-ruskog hrama“ i istakao: „Osumnjičeni pedofil među djecom promoviše Svetosavlje.“ Tragom činjenice da je među podnosiocima tužbe pred londonskim sudom i Bojan Jovanović, nekadašnji đakon koji je pre nekoliko godina javno optužio danas penzionisanog vladiku Zvorničko-tuzlanske eparhije za seksualno uznemiravanje, novinar fabulira: „Njegov život više sliči životu kakve raspusne pop-zvijezde, sve sa kičastim dvorcem, sa terevenkama, sa mladićima u zagrljaju…“

PRSTI OBAVEŠTAJNE SLUŽBE Nije ovde reč o dubokom nerazumevanju pozadine slučaja. Londonska tužba poslužila je pojedinim medijima da naprave „događaj“, a instrumentalizovani mediji su svetskim moćnicima dali priliku da se obračunaju sa SPC i to u trenutku kada ona pokazuje nepomirljivi stav po pitanju odbrane teritorijalne celovitosti Srbije i odbrane crkveno-kanonskog poretka u Ukrajini. U tom kontekstu treba tumačiti i pitanje kako je određena nadležnost suda na kome treba da se utvrdi građansko-pravna odgovornost visokih klirika iz SPC kada tuženi nemaju prebivalište u Londonu. Ali od problema nadležnosti Londonskog suda zanimljivije bi bilo znati kako je uopšte Velika Britanija određena da baš njeni sudovi izvrše obračun sa SPC. Da li se u najavljenom budućem procesu naziru prsti engleske obaveštajne službe, čiji je rad na balkanskim teritorijama započet još devedesetih godina, kada su i određena lica koja danas mogu da budu zloupotrebljena u sudskom postupku?
Duboko uznemirava i to da bi ovaj montirani postupak mogli da kreiraju upravo oni koji su se kroz istoriju pokazali najvećim majstorima za falsifikovanje dokaza, te činjenica da bi kroz njega SPC mogla da odgovora za vladike koje su u krajišničkim eparhijama u prelomnim vremenima bile na visini svojih vladičanskih zadataka. Kad prođe i ovaj pritisak na Srbe i Srbiju, treba se ozbiljno pozabaviti sada već antologijskim predlogom srpskog advokata i književnika Dragiše Vasića koji je u toku Drugog svetskog rata zapisao: „Ako preživim ovaj rat, osnovaću na Beogradskom univerzitetu katedru za mržnju prema Englezima.“