Oslobađajuća degradacija žene

Heroine novog filmskog poretka

Nova tipična žena u sve brojnijim filmovima ili televizijskim serijama je opasnija, krvoločnija, poročnija, agresivnija i na svaki način opakija od bilo kog muškarca u ma kako negativnom kontekstu da je on predstavljen. Publika je dugotrajnim ali vrlo moćnim i konstantnim procesom negativnog preobražaja žene na ekranu naučena da strasno zavoli da mrzi žensko zlo i da je uvek iznova prihvata u sve gorem izdanju

Žene su agresivne, krvoločne, najgorim porocima podložne, bezdušne, ratoborne, razarajućih poriva prema svetu oko sebe, seksualni predatori, bezosećajne i razvratne, neustrašivo osvetoljubive, sociopatološki izdanci neoliberalnog raja modernog sveta. I pre nego što pojurite sa odbrambenim etiketama ili napadima na ove tvrdnje, sve pomenuto je tek deo osobina kojima su poslednjih godina ženski likovi velikog i malog ekrana dominantno i na neskriveno zadovoljstvo najpre ženske publike obdareni. Da li je gorepomenuti više siromašni nego precizni profil moderne filmske ili televizijske heroine proizvod kulminirajućih višedecenijskih nastojanja žena da dosegnu potpunu jednakost s muškarcima zajedno sa slobodom od svih društvenih stega, ili je prljava, pokvarena i krvoločna moderna heroina nametnuta od strane novog filmskog poretka manje je važno. Ona je tu. Strašna i nezaustavljiva kao terminator. Smrtonosna i seksepilna, više nije dekor koji vrišti u neobjašnjivim napadima histerije, a još manje je smerna domaćica koja dočekuje muža sa sveže spremljenom večerom ili laka žrtva manijaka i psihopata. Daleko je češće da je ovo potonje ona. U jednoj od najhvaljenijih mini-serija iz prvog dela protekle sezone iz ponude HBO-a, „Ubiti Iv“, istorija ženskih likova je obogaćena psihopatskim serijskim ubicom u liku žene zastrašujuće negativnog naboja i bezdušnosti kakvi ranije nisu viđeni. Da li je više od toga za brigu to što je upravo zbog takvog lika negativke (mada ni detektivka koja ju je gonila nema kvalitetnije osobine) publika imala toliko pohvala na račun ove serije – sada je potpuno beznačajna dilema.

[restrict]

„OSLOBAĐAJUĆE“ UNIŽAVANJE NA EKRANU Deset mogućih Oskara, pored već više od stotinu širom sveta osvojenih nagrada, očekuje „Miljenicu“ bizarnog Grka Jorgosa Lantimosa. Toliko naime nominacija ima ovaj njegov istorijski spektakl u čijem je fokusu navodno lezbejska ljubav kraljice Ane i vojvotkinje Sare, mada priča ima ukupno tri antijunakinje čije su pohotnost, poročnost, bahatost, nehumanost i samoživost primer aktuelnog „popravljanja“ istorije od strane politički korektnim kvalitetima naoružane propagandne mašinerije novog svetskog poretka. Proces adekvatne kalibracije ženske pojave i „kvalitetne prisutnosti“ na ekranu, tako, zalazi i u istoriju. Ide unazad i relativizuje je. Zapravo, drastično je menja. Možda se trenutak praktične primene tog preobražaja može naći u onome što je doneo serijal „Igre prestola“ s galerijom ženskih antilikova koji su gigantskim koracima odjednom preskočili sve što je dotad servirano gledalištu u formi ženskog zla. Taj proces je paralelan, i istovetno agresivno uporan, s promocijom „gej tolerancije“. I on jednako efektno i dekadentno „oslobađajuće“ degradira ženski pojavu na ekranu. Jedan od dobrih primera za sveobuhvatnost i raširenost ovog procesa je nominacija za Oskara za glavnu žensku ulogu za poodmaklo sredovečnu komičarku Melisu Makarti, u svojoj prvoj ozbiljnoj dramskoj ulozi, u biografskom filmu „Da li ćete ikada moći da mi oprostite“, gde je odigrala književnicu specijalizovanu za pisanje biografija slavnih koja je iz lenjosti, autorske osrednjosti i nemoći postala prevarant prodajući lažna pisma zvezda koja je sama sastavljala. Ne treba trošiti reči na to da je i ona sociopatološki, potpuno asocijalni, usamljeni i društveno marginalni lik u čeljustima poroka (alkoholizma) i da se baš kao takva dopala publici. Samo je loš tajming početka prikazivanja filma „Uništitelj“ onemogućio da među nominovanim glumicama za najbolju ulogu bude i Nikol Kidmen, koja je u ovoj krimi-drami dosegla ekstrem u predstavljanju antiheroine, detektivke koja u svojoj dugoj i brojnim nesrećama i promašajima ispunjenoj karijeri prihvata mesto u totalnoj kaljuzi života. Fizički zapuštena i odurna, agresivna, poročna, psihički na niz načina trajno i vrlo ozbiljno oštećena ona (uz pomoć najagresivnije fizičke degradacije u radnom opusu Nikol Kidmen) kao rušilački tajfun razara živote svih oko sebe. Gotovo ista, kao neka vrsta bliznakinje je novinarka iz prošlogodišnje premijerne HBO serije „Oštri predmeti“ – njen alkoholičarski i svaki drugi duševni kolaps, kao rezultujuća nadgradnja teških trauma iz detinjstva, jedino je nadmašen vrhunskim zlom jezivog lika majke čiji je takav lik nedavno doneo Zlatnog globusa za sporednu ulogu veteranki Patriši Klarkson.

KORUMPIRANA MLADOST Vrlo je zastupljen i kod modernih autora prilično omiljen lik, da se usudimo da kažemo, obične žene (brižna majka i odana, smerna žena) koja se silom prilika pretvara u surovu i nezaustavljivu osvetnicu, ili bezdušnog kriminalca, ubicu, ili sve to zajedno. Kao pritiskom na dugme takva žena od domaćice postaje ubilačka furija bez savesti i obzira. Nedavno smo i mi gledali u bioskopima rimejk (koji je opet bio rimejk još starijeg filma sa identičnim zapletom) akcionog filma „Udovice“, u kome tri dame iz naslova posle pogibije muževa kriminalaca nastavljaju a poslovima svojih supružnika daleko efikasnije i ubitačnije od njih. Šta tek reći o bogatoj ponudi ženskog zla u seriji „Rej Donovan“. Glavna pomoćnica naslovnog junaka je sociopata koja obavlja najprljavije „poslova“ bez pogovora i bilo kakvih osećanja, lezbejka naravno, a Rejov poslodavac, u najnegativniem izdanju veteranke Suzan Sarandon u njenoj bogatoj karijeri, jeste poslovna žena lišena bilo kakvih moralnih obzira, gramziva, ambiciozna i ubitačna. Takođe nesposobna za bilo kakva ljudska osećanja. Ali ni mladost nije zanemarena u ovom degradirajućem preobražaju žene. Likovi tinejdžerki gotovo stoprocentno prisutni u filmovima i serijama po pravilu su „pametnije pokvareni“ od svojih roditelja i neopterećni životnim iluzijama koje je doskoro nosila mladost. Nove generacije su mahom sastavljene od samoživih, asocijalnih, bezosećajnih, arogantnih, buntovnih i, razume se, poročnim, svim kriminalnim radnjama sklonih devojaka koje znaju šta hoće i kako da to ostvare pa i kada se čini da ne znaju. Čak i kada su na strani protagonistkinja, one više liče na negativce nego na junakinje. „Igra prestola“ je dala vrlo široki spektar takvih mladih dama. Ali samo HBO ima ili je imao bar još desetak serija sa tinejdžerkama ili vrlo mladim junakinjama koje mogu da se podiče istim ovakvim kvalitetima. Švedski serijal filmova „Milenijum“, recimo, u američkom rimejku je pokazao svetu kako treba da izgleda moderna mlada antijunakinja koja je posle učinjene joj nepravde na najbrutalniji način uzvratila udarac svojim zlotvorima postavši jednako surova i zla kao i oni. Na zadovoljstvo gledalaca, sve zajedno s brojnim psihičkim oštećenjima koja su u konstrukciji imidža postala pozitivni aspekt ličnosti, a ne pogubna mana koja bi trebalo da ih izopšti iz zdravog društva. Užasne, na razne načine psihički oštećene, osvetoljubive i bezdušne bile su i junakinje nešto starijih filmova, što pokazuje da je ova tranzicija žene na filmu proces dugotrajnog i obimnog minulog rada u kojem su jednako učestvovale i autorke. Od čuvenih „Nebeskih stvorenja“ Pitera Džeksona s psihopatskim tinejdžerkama, preko osvetoljubivo smrtonosne Ume Turman u Tarantinovom kultnom filmu iz dva dela „Ubiti Bila“, čuvenog triler-horora „Heders“ u kome je dekadentnost psihe mladih dovedena do ekstrema, sve s modernim rimejkom u formi serije, do smrtonosne CIA analitičarke u akciji eliminacije Bin Ladena u hitu Ketrin Bigelou „00.30 Tajna operacija“, taj je proces konstantan, sveprisutan i stalno unapređivan. Tu je u nekoliko sezona popularne TV serije iz miljea ženskog zatvora „U modi je narandžasto“ – ako je uopšte moguće da je bilo propusta u eksploatisanju ženske psihopatologije i veličanja kapaciteta njenog zla, onda je galerija likova ove serije to bogato upotpunila, usput čak i šireći horizonte u tom smislu. Ne treba zaboraviti ni značajni doprinos frustriranoj, antisocijalnoj i kriminalnoj junakinji malih ekrana koji je tokom pet sezona davao negativno vrlo maštovit lik majke mladog Normana Bejtsa izvučenog iz kultnog Hičkokovog „Psiha“ za potrebe serije „Motel Bejts“. Lik te i takve majke objašnjava u preciznom psihoanalitičkom maniru kako se stvaraju posesivni mamini sinovi serijske ubice sa Edipovim kompleksom. Da ne ulazimo u brojni može se reći i arhetip agresivne emancipovane žene u poslovnom i političkom svetu prema kojoj je nekada vrhunski negativac Gordon Geko iz „Volstrita“ kao pudlica među vukovima.
Zajednički sadržalac svih tih žena, pa i onih koje su svi obožavali i lakonski prihvatali, poput likova iz čuvenih komedija „Očajne domaćice“ ili „Seks i grad“, jeste zlo koje su prvo koristile kada su dosegle toliko traženi nivo društvene i porodične emancipacije. Najluđe od svega je da su upravo takve antiheroine prihvatane od strane publike u toj meri i takvom intenzitetu da su donosile veliku slavu glumicama koje su ih igrale, a njihove su likove postavljale na najznačajnija mesta u rangiranju omiljenih filmskih i televizijskih lica svih vremena. Efekat subverzije je potpun. Svi su strasno zavoleli da mrze žensko zlo hraneći na taj način dalju degradaciju ženske pojave na ekranima tako da je ovaj proces postao začarani krug hranjenja i rezultujućeg bujanja jednog zla na račun novog, još šokantnijeg.

[/restrict]