Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Predsednik Evropskog parlamenta javno, naočigled čitave Evrope, tuguje zbog „nepravednih posledica“ Drugog svetskog rata iz kojeg je Italija izašla kao gubitnik. To je slika današnje Evropske unije
Evropski zvaničnici sami sebe, kao i Evropsku uniju, nameću kao primer najviših standarda na području poštovanja ljudskih prava, tolerancije, miroljubivog suživota, prava i pravde… A sada je na površinu izronila njena prava slika, zahvaljujući nedavnom incidentu u Bazovici, naselju nadomak slovenačko-italijanske granice u zaleđu Trsta, gde su se italijanski (neo)fašisti našli u klinču, ne samo s protivnicima fašizma u Hrvatskoj i Sloveniji nego i sa svojim tamošnjim istomišljenicima, naslednicima domobrana i ustaša… Poprište se iz Bazovice potom preselilo u Evropski parlament (EP), gde je skandal eskalirao kada je unuka Benita Musolinija udarila na unuka Edvarda Kardelja.
DAN SEĆANJA Okidač je bio italijanski Dan sećanja koji se obeležava svakog februara u Bazovici otkako ga je italijanski parlament ozakonio 2004. godine. Kao i svih prethodnih, i ove godine su prisutne svojim govorima počastili i viđeniji predstavnici Unije. A ono što su kamere snimile diglo je na noge javnost prvo u Sloveniji i Hrvatskoj, a potom i šire, u Austriji, Nemačkoj… U Zagrebu i Ljubljani je šok bio toliko veći jer su zapaljive parole, izrečene u Bazovici, podsetile na huškačke govore Benita Musolinija, oca fašizma. Ali sada ih je reinkarnirao predsednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani.
Italijanski neofašisti su tako u društvu sa zemljakom Tajanijem i potpredsednikom italijanske vlade, ujedno ministrom unutrašnjih poslova Mateom Salvinijem, prošlog vikenda obeležili Dan sećanja na pale italijanske vojnike koje su partizani likvidirali potkraj Drugog svetskog rata a njihova tela bacili u fojbe – kraške jame u okolini Bazovice. Nasuprot zvaničnoj verziji italijanske strane koja tvrdi da se radilo o „nevinim žrtvama“, istorijska dokumenta iz doba nekadašnje SFRJ, na koje se poziva službena Ljubljana, otkrivaju da su se jugoslovenski partizani kod Bazovice obračunali s pripadnicima italijanskih fašista i njihovim kolaboracionistima. Istorijske činjenice, međutim, nisu omele predsednika EP Antonija Tajanija da nad spomenikom u Bazovici kaže da su ih ubili „oni što su nosili crvenu petokraku na kapi, samo zato što su bili Italijani i hrišćani“.
ITALIJANSKA ISTRA I DALMACIJA Tajani ni tu nije stao – okupljenim zvanicama, sa svojtom pobijenih fašista na čelu, dao je reč da će i u Evropskom parlamentu pokrenuti pitanje „bazovičke tragedije, vezane za Trst“, dodavši mementumu i aktuelnu notu, rekavši da se ne sme dozvoliti da se u Venecueli, gde živi mnogo Italijana, ponovi „komunistička diktatura poput Titove“. Ni to možda ne bi diglo toliko prašine da nadahnuti Tajani nije svoj omaž „žrtvama komunizma“, koji izjednačava s fašizmom i nacizmom, okončao rečima: „Živela italijanska Istra! Živela italijanska Dalmacija!“ To je bio okidač koji je izazvao lavine besa u Hrvatskoj i Sloveniji, gde su u Tajanijevom pokliču prepoznali reinkaranciju italijanskih teritorijalnih pretenzija i reviziju istorije.
„To nisu reči Musolinija iz 1923. ili 1924. godine. To su reči predsednika Evropskog parlamenta!“, besneo je u kamere Matjaž Nemec, predsednik slovenačkog parlamentarnog odbora za spoljnu politiku. Slovenački predsednik Borut Pahor je od italijanskog kolege zatražio „objašnjenja“, ali posle ogorčenih kritika kod kuće da je „reagovao kao mlakonja“, za razliku od Hrvata koji su odmah krenuli „na nož“ protiv Tajanija, na kraju nije imao kud nego da prizna da se „Tajanijeve reči mogu razumeti kao teritorijalne pretenzije“ na račun Slovenije, s obzirom na to da je parče današnje Istre slovenačka, a njen veći deo – hrvatska teritorija. Ubrzo su se vlastima iz Zagreba i Ljubljane pridružile i kolege iz drugih država, a pre svega poslanici EP, koji su zatražili da se Tajani izvini i opozove sporne izjave. Tajani je, međutim, sve to izvrdao rekavši da nije mislio na današnju Dalmaciju i Istru nego na „Italijane koji su tamo živeli“.
IZVINJENJE KOJE TO NIJE „Žao mi je ako su moje reči naopako protumačene. Nisam hteo nikoga da uvredim, samo sam želeo da pošaljem poruku da se ono što se tada dogodilo nikada više ne ponovi“, rekao je Tajani na početku plenarne sednice EP u Strazburu protekle sedmice. Tek to je naljutilo mnoge javne ličnosti, pre svega u Hrvatskoj i Sloveniji. Njegovo „izvinjenje koje to nije“ dočekano je kao nova uvreda, jer ih je naočigled vaskolike Evrope prikazao kao toliko glupe da nisu pravilno shvatili njegove reči.
Slovenački portal insajder.com tim povodom je zapisao da su „Tajanijeve reči dokaz da se laž naselila u srcu Evropskog parlamenta“. Slovenačka komesarka u Evropskoj komisiji Violeta Bulc poručila je preko tvitera predsedniku EP da je „neprihvatljivo falsifikovanje istorijskih činjenica na slovenačko-italijanskoj granici, jer su temelji evropske priče mir, solidarnost i jedinstvo“. Žučna rasprava koja se razvila između Ljubljane i Zagreba na jednoj strani, i Rima, Brisela i Strazbura na drugoj, uz sve veću ogorčenost javnosti zbog Tajanijevog odbijanja da se izvini ili bar opozove sporne izjave, ponukala je socijaldemokratske stranke iz Hrvatske i Slovenije da pokrenu panevropsku peticiju za smenu predsednika EP. Podržali su ih evroposlanici levičarske orijentacije iz drugih država, a peticiju su među prvima potpisali Milan Kučan, Stipe Mesić, Jadranka Kosor i mnogi drugi. Ubrzo se broj potpisnika peticije za Tajanijevu ostavku popeo na preko 25.000. I tu nije kraj.
„Revizionističke izjave predsednika Evropskog parlamenta Antonija Tajanija koje opravdavaju fašizam podstakle su nas da kao građanke i građani pojedinih država Evrope zatražimo njegovu neopozivu ostavku s mesta predsednika izuzetno važne institucije Evropske unije, budući da nije pokazao verodostojnost potrebnu za obavljanje tako časne funkcije“, navodi se u peticiji.
ISTORIJSKE ČINJENICE Dalmacija je danas deo Hrvatske, deo Istre takođe, a ni Slovenija tu nije loše prošla, pa se nameće pitanje – zašto su Tajanijeve reči Slovence i Hrvate tako razbesnele, i zašto su ih podržali istomišljenici iz EU?
U prvom redu zato što je Tajani prenebregao žrtve fašizma na staništima Južnih Slovena, obaška što je tih žrtava bilo neuporedivo više nego onih koji su završili u fojbama. Kroz istoriju su Slovenci, Hrvati, Srbi, Crnogorci i drugi narodi nekadašnje Jugoslavije bili prva meta italijanskih fašista, a odmazda antifašista usledila je mnogo kasnije, na kraju Drugog svetskog rata. To su istorijske činjenice koje je potvrdila i posebna slovenačko-italijanska istorijska komisija, osnovana 1993. godine. Komisija je 2000. izdala izveštaj u kome nedvosmisleno piše da su Italijani tokom istorije tlačili Slovence. A što se fojbi tiče, prvi slučaj se dogodio 1943. i nije bio posledica „genocida“, kako bi italijanska strana želela da to istorija zapamti, već „lokalna odmazda“, utvrdila je spomenuta komisija. Za potonje fojbe, one iz 1945, mešovita slovenačko-italijanska komisija je lukavo optužila „jugoslovensku vlast“, izbegavši da direktno optuži slovenačke aktere u toj istoj vlasti, u kojoj je našla krivca za „državno nasilje“, ali ne i da joj je cilj bio genocid nad Italijanima nego osveta licima koja su bila povezana s fašističkim strukturama moći. Ukratko, utvrđeno je da su većinu ubijenih i bačenih u kraške jame (fojbe) činili pripadnici karabinijera i italijanskih bezbednosnih struktura, policijskih doušnika, kao i finansijera fašističkog režima. Jugoslovenske vlasti su po tom osnovu uhapsile oko 9.000 lica, dok je ubijenih Italijana bilo oko 1.600. Komisija je utvrdila da su u posleratnom haosu stradali i nevini, likvidirani bez suđenja, te da su to, bez svake sumnje, bili zločini.
Slovenačka strana opravdanje za te zločine pronalazi u faktografiji: tokom više od 20 godina, koliko je deo slovenačkog naroda živeo pod Italijanima i fašističkim nasiljem, stradalo je mnogo više Slovenaca nego Italijana potkraj rata. Samo u logoru na Rabu je bilo oko 15.000 zatočenika, oko trećina iz Slovenije. Italijanska vojska je na teritoriji današnje Slovenije spalila i sravnila sa zemljom preko 10.000 kuća i pobila oko 7.000 civila i ranjenih partizana. Fašisti su u logore oterali više od 30.000 ljudi. Ljubljanu su opasali žicom i od 360.000 stanovnika ljubljanske kotline uhapsili 70.000 ljudi. Svaki peti stanovnik je bio zatvoren, a četiri odsto naroda ubijeno. Na tlu Slovenije je bilo po podacima jugoslovenskih komisija tokom rata 35.488 ubijenih, 32.747 ranjenih i 264.054 proteranih. Na sve to su slovenački poslanici upozorili Tajanija, ali i ostale kolege u EP.
KARDELJ I MUSOLINI A kada je Tajani odbio da porekne spornu izjavu, u EP je za govornicu izašao Igor Šoltes, unuk Edvarda Kardelja, kako bi od Tajanija javno zatražio da podnese ostavku. Poslanstvo mu je, međutim, poremetila unuka Benita Musolinija, Alesandra, takođe poslanica EP. Kardeljev unuk je tako popio gadnu porciju verbalnih batina od Dučeove unuke, koja je u stilu svog dede energično i ljutito hodala između poslaničkih klupa, gestikulirala i dobacivala Šoltesu uvrede i prekidala ga uzvicima „Sramota!“, budući da Italijani, kao i desnica u Sloveniji, Kardelja smatraju idejnim ocem naredbe za likvidacije italijanskih fašista i njihovih kolaboracionista, te prikrivanje zločina bacanjem njihovih posmrtnih ostataka u fojbe.
„Bezobrazluk: unuk Edvarda Kardelja, ideologa masovnih likvidacija, u EP zahtevao od Tajanija da podnese ostavku i pravdao posleratne likvidacije i fojbe!“, „Tajani je izlanuo neprihvatljive gluposti, i trapavo se izvinio. Ali da ga sad čereči unuk krvavog Kardelja, e, to je perverzno“, „Kardelj je bio suodgovoran za fojbe. Neka se Šoltes izvini“, to su neki naslovi i komentari u slovenačkim medijima finansiranim od strane desnice koja za posleratne likvidacije okrivljuje Edvarda Kardelja kao izvršioca naredbe Josipa Broza od 25. juna 1945. da „požuri sa ’čišćenjem’“ kako zarobljeni italijanski vojnici i njihovi domaći satrapi ne bi dočekali amnestiju… Tako se na kraju spor oko Tajanija izrodio u dvoboj epskih razmera između potomaka „slavnih“ predaka – Kardeljevog unuka i Dučeove unuke, a u drugi plan je skliznula činjenica da EP vodi čovek koji otvoreno simpatizira ideologiju fašizma i zagovara istorijski revizionizam, a ni teritorijalne aspiracije mu nisu tuđe, pa su partizani sada negativci, a fašisti nevine žrtve…
OSUDA REVIZIONIZMA Mediji u Hrvatskoj i Sloveniji su se ujedinili u osudi Tajanijevog „revizionizma“, uz podsećanje da su ideje o „italijanskoj Istri i Dalmaciji“ zapravo fašističke. Nastojanje za prisajedinjenje Istre i Dalmacije Italiji bio je jedan od glavnih ciljeva italijanskog fašizma od njegovih početaka u dvadesetim godinama prošlog veka. Italija se još pre toga obavezala Londonskim ugovorom iz 1915. godine da će ratovati na strani Antante, a zauzvrat je tražila veliki deo istočne jadranske obale koja je u to vreme pripadala Austrougarskoj. Posle rata, novembra 1918. godine, italijanska vojska je okupirala veliki deo Dalmacije. Dve godine kasnije potpisan je Rapalski ugovor između tadašnje Kraljevine SHS i Italije, po kome su Italiji pripali Trst, Gorica, Gradiška i deo Kranjske pokrajine, Istra, Zadar, ostrva Cres i Lošinj, Lastovo i Palagruža. Tek nakon Drugog svetskog rata Dalmaciju i Istru dobijaju Slovenija i Hrvatska, zahvaljujući partizanima. Očito je da Italija gubitak tih teritorija nikako ne može da preboli, pa i dan-danas to doživljava kao veliku tragediju. Od 2004. naovamo svakog 10. februara obeležava Dan sećanja na žrtve fojbi, dakle žrtve partizana. Tu se krije još jedna simbolika, koju malo ko javno pominje: Pariski mirovni ugovor je potpisan baš na taj dan, 10. februara 1947, posle konferencije održane u Parizu od 25. jula do 15. oktobra 1946. Odredbe Pariskog mirovnog sporazuma omogućile su Italiji, Rumuniji, Mađarskoj, Bugarskoj i Finskoj da kao suverene države ponovno steknu status međunarodnog pravnog subjekta i postanu članice Ujedinjenih nacija, te označile kraj italijanske kolonijalne vladavine u Africi i legalizovale teritorijalne promene na, pored ostalih, granici između Italije i Jugoslavije, obavezavši zemlje potpisnice da preduzmu sve mere koje će osigurati da sva lica pod (njihovom) jurisdikcijom budu zaštićena. Italija je istim ugovorom bila dužna da Jugoslaviji isplati 125 miliona dolara na ime reparacija. Od te sume je Jugoslaviji platila – samo četvrtinu.
Drugim rečima, italijanski fašisti su, dobivši državni „Dan sećanja“ datiran na 10. februar, zapravo dobili priliku da neometano tuguju za danom kada su izgubili Istru i Dalmaciju, dobili zabranu rada fašističkih organizacija i obavezu da se pobrinu pre svega za slovenačku manjinu u Italiji, kao i da Jugoslaviji plate odštetu. Da cinizam bude potpun, ove godine se tom dertu pridružio i predsednik Evropskog parlamenta.
Prema Lisabonskom ugovoru iz 2007. godine, građani EU imaju pravo da traže od Evropske komisije da predloži neku meru, ali za to treba bar milion potpisanih iz bar četvrtine zemalja EU. Čak i ako cifra na peticiji kojom se zahteva Tajanijeva ostavka dostigne milion, male su šanse da on bude oteran sa te funkcije. Jer zahvaljujući komplikovanoj birokratskoj proceduri opoziva, nemoguće je da bi glomazna i spora briselska birokratska mašinerija uspela da za samo nekoliko meseci – uoči novih izbora za Evropski parlament zakazanih za maj – sprovede potrebnu proceduru i prisili Tajanija na ostavku. Zato je sva prilika da će Tajani otići dostojanstveno s mesta prvog čoveka EP, a pride je postigao važne poene kod domaće desnice.
To su, rečju, Evropski parlament i Evropa danas. Evropski parlament koji je daleko odmaknut od zahteva građana EU kojima ne preostaje ništa drugo nego da uzaludno potpisuju peticije bez ikakvog efekta, dok ih predstavlja predsednik koji javno, naočigled čitave Evrope, tuguje zbog „nepravednih posledica“ Drugog svetskog rata iz kojeg je Italija izašla kao gubitnik. Razlika između aktuelnog predsednika EP i pripadnika italijanske neofašističke partije Kaza Paund kao da više ne postoji; jer ako svi oni maštaju o novoj promeni granica unutar EU, onda smo, nema sumnje, svedoci buđenja „evropskog parlamentarnog fašizma sa ljudskim likom“. Likom Antonija Tajanija. Baš kao što je rekao filozof Džordž Santajana – oni koji ne pamte prošlost, osuđeni su da je ponavljaju.
