Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Председник Европског парламента јавно, наочиглед читаве Европе, тугује због „неправедних последица“ Другог светског рата из којег је Италија изашла као губитник. То је слика данашње Европске уније
Европски званичници сами себе, као и Европску унију, намећу као пример највиших стандарда на подручју поштовања људских права, толеранције, мирољубивог суживота, права и правде… А сада је на површину изронила њена права слика, захваљујући недавном инциденту у Базовици, насељу надомак словеначко-италијанске границе у залеђу Трста, где су се италијански (нео)фашисти нашли у клинчу, не само с противницима фашизма у Хрватској и Словенији него и са својим тамошњим истомишљеницима, наследницима домобрана и усташа… Поприште се из Базовице потом преселило у Европски парламент (ЕП), где је скандал ескалирао када је унука Бенита Мусолинија ударила на унука Едварда Кардеља.
ДАН СЕЋАЊА Окидач је био италијански Дан сећања који се обележава сваког фебруара у Базовици откако га је италијански парламент озаконио 2004. године. Као и свих претходних, и ове године су присутне својим говорима почастили и виђенији представници Уније. А оно што су камере снимиле дигло је на ноге јавност прво у Словенији и Хрватској, а потом и шире, у Аустрији, Немачкој… У Загребу и Љубљани је шок био толико већи јер су запаљиве пароле, изречене у Базовици, подсетиле на хушкачке говоре Бенита Мусолинија, оца фашизма. Али сада их је реинкарнирао председник Европског парламента Антонио Тајани.
Италијански неофашисти су тако у друштву са земљаком Тајанијем и потпредседником италијанске владе, уједно министром унутрашњих послова Матеом Салвинијем, прошлог викенда обележили Дан сећања на пале италијанске војнике које су партизани ликвидирали поткрај Другог светског рата а њихова тела бацили у фојбе – крашке јаме у околини Базовице. Насупрот званичној верзији италијанске стране која тврди да се радило о „невиним жртвама“, историјска документа из доба некадашње СФРЈ, на које се позива службена Љубљана, откривају да су се југословенски партизани код Базовице обрачунали с припадницима италијанских фашиста и њиховим колаборационистима. Историјске чињенице, међутим, нису омеле председника ЕП Антонија Тајанија да над спомеником у Базовици каже да су их убили „они што су носили црвену петокраку на капи, само зато што су били Италијани и хришћани“.
ИТАЛИЈАНСКА ИСТРА И ДАЛМАЦИЈА Тајани ни ту није стао – окупљеним званицама, са својтом побијених фашиста на челу, дао је реч да ће и у Европском парламенту покренути питање „базовичке трагедије, везане за Трст“, додавши мементуму и актуелну ноту, рекавши да се не сме дозволити да се у Венецуели, где живи много Италијана, понови „комунистичка диктатура попут Титове“. Ни то можда не би дигло толико прашине да надахнути Тајани није свој омаж „жртвама комунизма“, који изједначава с фашизмом и нацизмом, окончао речима: „Живела италијанска Истра! Живела италијанска Далмација!“ То је био окидач који је изазвао лавине беса у Хрватској и Словенији, где су у Тајанијевом покличу препознали реинкаранцију италијанских територијалних претензија и ревизију историје.
„То нису речи Мусолинија из 1923. или 1924. године. То су речи председника Европског парламента!“, беснео је у камере Матјаж Немец, председник словеначког парламентарног одбора за спољну политику. Словеначки председник Борут Пахор је од италијанског колеге затражио „објашњења“, али после огорчених критика код куће да је „реаговао као млакоња“, за разлику од Хрвата који су одмах кренули „на нож“ против Тајанија, на крају није имао куд него да призна да се „Тајанијеве речи могу разумети као територијалне претензије“ на рачун Словеније, с обзиром на то да је парче данашње Истре словеначка, а њен већи део – хрватска територија. Убрзо су се властима из Загреба и Љубљане придружиле и колеге из других држава, а пре свега посланици ЕП, који су затражили да се Тајани извини и опозове спорне изјаве. Тајани је, међутим, све то изврдао рекавши да није мислио на данашњу Далмацију и Истру него на „Италијане који су тамо живели“.
ИЗВИЊЕЊЕ КОЈЕ ТО НИЈЕ „Жао ми је ако су моје речи наопако протумачене. Нисам хтео никога да увредим, само сам желео да пошаљем поруку да се оно што се тада догодило никада више не понови“, рекао је Тајани на почетку пленарне седнице ЕП у Стразбуру протекле седмице. Тек то је наљутило многе јавне личности, пре свега у Хрватској и Словенији. Његово „извињење које то није“ дочекано је као нова увреда, јер их је наочиглед васколике Европе приказао као толико глупе да нису правилно схватили његове речи.
Словеначки портал insajder.com тим поводом је записао да су „Тајанијеве речи доказ да се лаж населила у срцу Европског парламента“. Словеначка комесарка у Европској комисији Виолета Булц поручила је преко твитера председнику ЕП да је „неприхватљиво фалсификовање историјских чињеница на словеначко-италијанској граници, јер су темељи европске приче мир, солидарност и јединство“. Жучна расправа која се развила између Љубљане и Загреба на једној страни, и Рима, Брисела и Стразбура на другој, уз све већу огорченост јавности због Тајанијевог одбијања да се извини или бар опозове спорне изјаве, понукала је социјалдемократске странке из Хрватске и Словеније да покрену паневропску петицију за смену председника ЕП. Подржали су их европосланици левичарске оријентације из других држава, а петицију су међу првима потписали Милан Кучан, Стипе Месић, Јадранка Косор и многи други. Убрзо се број потписника петиције за Тајанијеву оставку попео на преко 25.000. И ту није крај.
„Ревизионистичке изјаве председника Европског парламента Антонија Тајанија које оправдавају фашизам подстакле су нас да као грађанке и грађани појединих држава Европе затражимо његову неопозиву оставку с места председника изузетно важне институције Европске уније, будући да није показао веродостојност потребну за обављање тако часне функције“, наводи се у петицији.
ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ Далмација је данас део Хрватске, део Истре такође, а ни Словенија ту није лоше прошла, па се намеће питање – зашто су Тајанијеве речи Словенце и Хрвате тако разбеснеле, и зашто су их подржали истомишљеници из ЕУ?
У првом реду зато што је Тајани пренебрегао жртве фашизма на стаништима Јужних Словена, обашка што је тих жртава било неупоредиво више него оних који су завршили у фојбама. Кроз историју су Словенци, Хрвати, Срби, Црногорци и други народи некадашње Југославије били прва мета италијанских фашиста, а одмазда антифашиста уследила је много касније, на крају Другог светског рата. То су историјске чињенице које је потврдила и посебна словеначко-италијанска историјска комисија, основана 1993. године. Комисија је 2000. издала извештај у коме недвосмислено пише да су Италијани током историје тлачили Словенце. А што се фојби тиче, први случај се догодио 1943. и није био последица „геноцида“, како би италијанска страна желела да то историја запамти, већ „локална одмазда“, утврдила је споменута комисија. За потоње фојбе, оне из 1945, мешовита словеначко-италијанска комисија је лукаво оптужила „југословенску власт“, избегавши да директно оптужи словеначке актере у тој истој власти, у којој је нашла кривца за „државно насиље“, али не и да јој је циљ био геноцид над Италијанима него освета лицима која су била повезана с фашистичким структурама моћи. Укратко, утврђено је да су већину убијених и бачених у крашке јаме (фојбе) чинили припадници карабинијера и италијанских безбедносних структура, полицијских доушника, као и финансијера фашистичког режима. Југословенске власти су по том основу ухапсиле око 9.000 лица, док је убијених Италијана било око 1.600. Комисија је утврдила да су у послератном хаосу страдали и невини, ликвидирани без суђења, те да су то, без сваке сумње, били злочини.
Словеначка страна оправдање за те злочине проналази у фактографији: током више од 20 година, колико је део словеначког народа живео под Италијанима и фашистичким насиљем, страдало је много више Словенаца него Италијана поткрај рата. Само у логору на Рабу је било око 15.000 заточеника, око трећина из Словеније. Италијанска војска је на територији данашње Словеније спалила и сравнила са земљом преко 10.000 кућа и побила око 7.000 цивила и рањених партизана. Фашисти су у логоре отерали више од 30.000 људи. Љубљану су опасали жицом и од 360.000 становника љубљанске котлине ухапсили 70.000 људи. Сваки пети становник је био затворен, а четири одсто народа убијено. На тлу Словеније је било по подацима југословенских комисија током рата 35.488 убијених, 32.747 рањених и 264.054 протераних. На све то су словеначки посланици упозорили Тајанија, али и остале колеге у ЕП.
КАРДЕЉ И МУСОЛИНИ А када је Тајани одбио да порекне спорну изјаву, у ЕП је за говорницу изашао Игор Шолтес, унук Едварда Кардеља, како би од Тајанија јавно затражио да поднесе оставку. Посланство му је, међутим, пореметила унука Бенита Мусолинија, Алесандра, такође посланица ЕП. Кардељев унук је тако попио гадну порцију вербалних батина од Дучеове унуке, која је у стилу свог деде енергично и љутито ходала између посланичких клупа, гестикулирала и добацивала Шолтесу увреде и прекидала га узвицима „Срамота!“, будући да Италијани, као и десница у Словенији, Кардеља сматрају идејним оцем наредбе за ликвидације италијанских фашиста и њихових колаборациониста, те прикривање злочина бацањем њихових посмртних остатака у фојбе.
„Безобразлук: унук Едварда Кардеља, идеолога масовних ликвидација, у ЕП захтевао од Тајанија да поднесе оставку и правдао послератне ликвидације и фојбе!“, „Тајани је излануо неприхватљиве глупости, и трапаво се извинио. Али да га сад черечи унук крвавог Кардеља, е, то је перверзно“, „Кардељ је био суодговоран за фојбе. Нека се Шолтес извини“, то су неки наслови и коментари у словеначким медијима финансираним од стране деснице која за послератне ликвидације окривљује Едварда Кардеља као извршиоца наредбе Јосипа Броза од 25. јуна 1945. да „пожури са ’чишћењем’“ како заробљени италијански војници и њихови домаћи сатрапи не би дочекали амнестију… Тако се на крају спор око Тајанија изродио у двобој епских размера између потомака „славних“ предака – Кардељевог унука и Дучеове унуке, а у други план је склизнула чињеница да ЕП води човек који отворено симпатизира идеологију фашизма и заговара историјски ревизионизам, а ни територијалне аспирације му нису туђе, па су партизани сада негативци, а фашисти невине жртве…
ОСУДА РЕВИЗИОНИЗМА Медији у Хрватској и Словенији су се ујединили у осуди Тајанијевог „ревизионизма“, уз подсећање да су идеје о „италијанској Истри и Далмацији“ заправо фашистичке. Настојање за присаједињење Истре и Далмације Италији био је један од главних циљева италијанског фашизма од његових почетака у двадесетим годинама прошлог века. Италија се још пре тога обавезала Лондонским уговором из 1915. године да ће ратовати на страни Антанте, а заузврат је тражила велики део источне јадранске обале која је у то време припадала Аустроугарској. После рата, новембра 1918. године, италијанска војска је окупирала велики део Далмације. Две године касније потписан је Рапалски уговор између тадашње Краљевине СХС и Италије, по коме су Италији припали Трст, Горица, Градишка и део Крањске покрајине, Истра, Задар, острва Црес и Лошињ, Ластово и Палагружа. Тек након Другог светског рата Далмацију и Истру добијају Словенија и Хрватска, захваљујући партизанима. Очито је да Италија губитак тих територија никако не може да преболи, па и дан-данас то доживљава као велику трагедију. Од 2004. наовамо сваког 10. фебруара обележава Дан сећања на жртве фојби, дакле жртве партизана. Ту се крије још једна симболика, коју мало ко јавно помиње: Париски мировни уговор је потписан баш на тај дан, 10. фебруара 1947, после конференције одржане у Паризу од 25. јула до 15. октобра 1946. Одредбе Париског мировног споразума омогућиле су Италији, Румунији, Мађарској, Бугарској и Финској да као суверене државе поновно стекну статус међународног правног субјекта и постану чланице Уједињених нација, те означиле крај италијанске колонијалне владавине у Африци и легализовале територијалне промене на, поред осталих, граници између Италије и Југославије, обавезавши земље потписнице да предузму све мере које ће осигурати да сва лица под (њиховом) јурисдикцијом буду заштићена. Италија је истим уговором била дужна да Југославији исплати 125 милиона долара на име репарација. Од те суме је Југославији платила – само четвртину.
Другим речима, италијански фашисти су, добивши државни „Дан сећања“ датиран на 10. фебруар, заправо добили прилику да неометано тугују за даном када су изгубили Истру и Далмацију, добили забрану рада фашистичких организација и обавезу да се побрину пре свега за словеначку мањину у Италији, као и да Југославији плате одштету. Да цинизам буде потпун, ове године се том дерту придружио и председник Европског парламента.
Према Лисабонском уговору из 2007. године, грађани ЕУ имају право да траже од Европске комисије да предложи неку меру, али за то треба бар милион потписаних из бар четвртине земаља ЕУ. Чак и ако цифра на петицији којом се захтева Тајанијева оставка достигне милион, мале су шансе да он буде отеран са те функције. Јер захваљујући компликованој бирократској процедури опозива, немогуће је да би гломазна и спора бриселска бирократска машинерија успела да за само неколико месеци – уочи нових избора за Европски парламент заказаних за мај – спроведе потребну процедуру и присили Тајанија на оставку. Зато је сва прилика да ће Тајани отићи достојанствено с места првог човека ЕП, а приде је постигао важне поене код домаће деснице.
То су, речју, Европски парламент и Европа данас. Европски парламент који је далеко одмакнут од захтева грађана ЕУ којима не преостаје ништа друго него да узалудно потписују петиције без икаквог ефекта, док их представља председник који јавно, наочиглед читаве Европе, тугује због „неправедних последица“ Другог светског рата из којег је Италија изашла као губитник. Разлика између актуелног председника ЕП и припадника италијанске неофашистичке партије Каза Паунд као да више не постоји; јер ако сви они маштају о новој промени граница унутар ЕУ, онда смо, нема сумње, сведоци буђења „европског парламентарног фашизма са људским ликом“. Ликом Антонија Тајанија. Баш као што је рекао филозоф Џорџ Сантајана – они који не памте прошлост, осуђени су да је понављају.
