DEVETI KRUG SPLITA

USTAŠKE IGRE BEZ GRANICA

Split je nekada bio „crveni grad“. Ovaj nadimak je zaslužio zbog toga što je oko 80 odsto njegovog tadašnjeg stanovništva više ili manje neposredno bilo uključeno u antifašističku borbu tokom Drugog svetskog rata. Danas se pak naziva „crnim gradom“ i verovatno je najcrnji u i ovako dosta crnoj Hrvatskoj

Braćo srcu našem najmilija, neumrli vitezovi srpski! Dobro nam došli nepobjedivi sokolovi naši! Dobro nam došli osloboditelji naši, ponosni naš cvijete, najljepši i najmiliji. Blagosloven bio čas kada vas vidjesmo. Blagoslovena vam svaka stopa bila! Blagoslovene majke koje vas rodiše! Blagoslovena kolijevka koja vas je odnjihala!
Blagosloveni opustjeli domovi vaši, koji se u crno zaviše da nama uzmogne sinuti ovo zlatno sunce slobode, što nas sada obasjava. Koliko smo čeznuli za ovim časom! Zajedno sa vama kličemo onome koji vas je pripremio za pobjede, vrhovnome vođi vašemu, unuku velikog vožda Karađorđa, Kralju vašemu i našemu. Da živi Kralj Petar! Da živi Srpska vojska!, reči su kojim je novembra 1918. srpsku vojsku klečeći na splitskoj rivi dočekao Josip Smodlaka, osnivač i vođa Hrvatske demokratske stranke i tadašnji gradonačelnik ovog grada, zajedno sa još 20.000 svojih sugrađana.
Koji mesec više od stotinu godina kasnije vaterpolistima iz Srbije u ovom istom gradu preti se klanjem i prelazi u akciju. Spas od linča neki nalaze bežeći glavom bez obzira, a drugi poput vuka gorskog skaču u februarsko more i odbacuju svoj klupski dres. U stilu Homera Simpsona koji, kada ga u jednoj epizodi ove kultne serije otimaju vanzemaljci, panično govori „nemojte me pojesti, imam ženu i decu – pojedite njih“, za život moleći rečima: „Ja sam Crnogorac, nisam Srbin.“ Kraljevski.

[restrict]

NIKAD IZVINI Hrvatska politička elita promptno je (za promenu) osudila ovaj „incident“. „Huliganstvo je pošast suprotna idealima sporta, a svako nasilje neprihvatljivo“, poručila je mudro poput Hegela predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović. Premijer Andrej Plenković rekao je da „misli da je to (napad na vaterpoliste) jako loše, i da svi u društvu moraju poraditi da se takvi huliganski ispadi ne događaju, posebno ne na rivi usred bela dana“. Splitski gradonačelnik Andro Krstulović je istakao da Split nije i neće biti grad koji toleriše nasilje, dok je njegov partijski kolega, hadezeovac Ivan Ćelić istakao da su huligani „sramota Dalmacije i Hrvatske, zaslužuju osudu i strogo kažnjavanje”. Hrvatski olimpijski odbor je „najoštrije osudio ovaj huliganski čin koji sa sportom nema nikakve veze”. I tako dalje … sve u sličnom stilu.
Ovde u oči upadaju dve vrlo važne stvari koje nikako ne treba zanemariti. Prva je da se niko od predstavnika hrvatskih vlasti (koliko smo mi videli) nije izvinio zbog napada na sportiste iz Srbije. Ni njima, niti njihovim porodicama, niti njihovoj zemlji. Po svemu sudeći, hrvatskoj eliti je neprihvatljivo da se Srbima izvini za bilo šta, pa makar to bio i napad na splitskoj rivi, a kamoli za neke osetljivije stvari poput klanja u Jasenovcu i drugim stratištima. Da su samo Srbi problem, ukazuje nam činjenica da se nekadašnji predsednik ove demokratske zemlje Ivo Josipović svojevremeno izvinio Jevrejima za zločine koje su ustaše počinile nad njima, iako je po broju njihova žrtva neuporediva sa onim što je zadesilo srpski narod.
Druga stvar je što svi oni jedan, to je jasno kao dan, šovinistički ispad sve vreme definišu kao nešto što je, po nama, mnogo benignije i bezličnije – huliganstvo. Zašto se to radi? Zato što se huliganstvo dešava u gotovo svim državama sveta i u svim društvima, i nosi mnogo manju stigmu od šovinizma. Batine od huligana navijači Engleske mogu dobiti u Francuskoj. Nasmrt prebijen od huligana može biti i francuski navijač Bris Taton u Beogradu. To je, iako grozno zvuči, nekako „sve u rok službe“. Huligani na to računaju i s tim žive, a neki i umiru.
Ovo, međutim, nikako nije huliganizam iz više razloga. Prvo, „pravi“ huligan neće napadati sportistu „neprijateljskog“ kluba, nego isključivo sebi ravnog suparničkog navijača. Drugo, osnovni motiv za napad na vaterpoliste iz Crvene zvezde, i to je jasno svima koji hoće da vide, nije njihova klupska pripadnost nego njihova nacionalnost. Verujmo im na reč da se nisu otvoreno šepurili sa klupskim obeležjima, već da su ona bila skrivena ispod jakni (što bi zaista zdrav razum nalagao u datim okolnostima), i da su „identifikovani“ tek pošto su seli u kafić i obratili se konobaru koji je, opet pretpostavljamo, kada je čuo „čudan“ akcenat, obratio pažnju na to što nose ispod jakni. Ono što ne moramo da verujemo na nečiju reč i što nije stvar pretpostavke, a jasan je dokaz šovinističke motivacije za napad, jeste da se jedan od njih od napadača branio osporavajući svoju nacionalnu pripadnost srpskom narodu, a ne klupsku pripadnost Crvenoj zvezdi, i što su mu iz rulje (kako su preneli mediji) uzvraćali da je „ipak četnik“. Napad, dakle, kao primarni motiv ima šovinističku mržnju, a ne navijačko rivalstvo.
Ovo je shvatio i najbliži istini je bio član Hrvatske socijalno-liberalne stranke Zdeslav Benzon, koji je rekao da su „ljudi koji tuku druge ljude zbog drukčijeg izgleda, govora, oblačenja, pripadnosti drugom narodu, plemenu, kvartu, klubu, porodici u osnovi totalitaristi“, te da bi takvi „trpali neistomišljenike u logore, ubijali u Aušvicu, u gulazima i Golim otocima“. Najbliži istini kažemo zato što je Benzon u svom nabrajanju logora propustio da pomene onaj koji najviše veze ima s linčovanjem zvezdinih vaterpolista u Splitu. Nisu šovinisti koji su ganjali Srbe (i jednog Crnogorca koji to nije) sledbenici nemačkog nacionalsocijalizma pa da im se spočitava Aušvic. Nisu ni boljševici pa da im se pripisuju gulazi. Najmanje od svega su, izvesno je, titoisti koji snose odgovornost za Goli otok. Opet je kao dan jasno da je njihovom stanju svesti najbliža ideologija koja je izrodila Jasenovac, logor nad kojim su se i pravoverni nacisti zgražavali. Da li je moguće da Benzon to ne zna? Šteta što je lupao glavu pokušavajući da se seti primera poput Aušvica, Golog otoka i gulaga kada mu je Jasenovac bio pred nosom. Ili se, možda, Jasenovac i Gradiška Stara nisu ni dogodili? Ko će ga znati!

PET ILI MILION „IDIOTA“? Za napad na Zvezdine vaterpoliste krivo je „pet idiota“ koji su „srušili ono što je milion ljudi gradilo“, rekao je ovim povodom izvesni hrvatski novinar na jednoj beogradskoj televiziji negirajući da je šovinizam dominantno stanje uma u Splitu. Da „pet idiota“ ima svuda, uključujući i Srbiju, dokazano nam je samo dan nakon napada u Splitu pošto su u Kruševcu napadnuta dvojica crnoputih fudbalera koji igraju za lokalni klub. „Pet idiota“, i to ne treba empirijski dokazivati, ima u svakom gradu na ovome svetu. Problem je što se u ovom slučaju ne radi o petorici parija sa margine splitskog društva nego o nosiocima ideje kojom je, tako makar deluje, zaražena većina ovog grada. Da je drugačije, da li bi, na primer, za gradonačelnika birali osobu poput Željka Keruma koji je izjavljivao da „Srbi moraju znati gde im je mesto“, te da je on „tako odgojen“ da nikada ne bi primio Srbina u svoju porodicu. Da je drugačije, da li bi takav Kerum u trci za drugi gradonačelnički mandat zamalo izgubio od Andra Krstulovića iz nacionalističke Hrvatske demokratske zajednice, ili bi mu rival bio neki socijaldemokrata ili liberal? Da li bi većnik mogao biti čovek poput Martina Pauka iz stranke Nezavisni za Hrvatsku koju predvode neskrivene ustaše, te bivši ministar kulture Zlatko Hasanbegović i Bruna Esih? Pauk je za incident optužio žrtve uz „kakvo je more u februaru“.
A kakvo je stanje duha u Splitu ilustruje i incident koji se dogodio dan nakon napada na vaterpoliste kada su, očito neka deca, svoju školu išarala porukama među kojima je „mrzin školu i Srbe“. Koliko je ovaj nekada „crveni“ grad „pocrneo“ u međuvremenu ukazuje i to da se na travnjaku fudbalskog kluba Hajduk pre nekoliko godina volšebno pojavila velika svastika, a da je u centru grada 2015. uz povike „za dom spremni“ postavljen spomenik „Devete bojne HOS-a Rafael Boban“ (nekadašnji komandant ustaške „Crne legije“). Koliko je Split „pocrneo“ govori i to da je ovom „svetom činu“ prisustvovao i tadašnji prvi čovek ovog grada Ivo Baldasar. S obzirom na to da Baldasar nije iz neke desničarske stranke poput Keruma i Krstulovića, nego iz „levičarske“ Socijaldemokratske partije, moglo bi se reći da tamo sledbenici i poštovaoci ustaštva nisu samo desničari, nego i oni koji za sebe kažu da su „uvereni antifašisti“.
To je grad od oko 200.000 ljudi u kojem je oko 100.000 ljudi 2001. demonstriralo pod geslom „Svi smo mi Mirko Norac“ (general osuđen za ratne zločine nad Srbima u Gospiću i Medačkom džepu). Tako da teško da se radi o samo „pet idiota“ u Splitu. Malo ih je više.

TAJANIJEVA TAJNA Interesantna je koincidencija i da je paralelno s ovim incidentom u Splitu došlo i do „incidenta“ u Bazovici, u Italiji, kada je predsednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani tokom ceremonije obeležavanja dana sećanja na italijanske žrtve pogroma u Dalmaciji i Istri na kraju Drugog svetskog rata. Tajani je završavajući svoj govor uzviknuo: „Živela italijanska Istra, živela italijanska Dalmacija“, što je razbesnelo čitavu Hrvatsku. Zagreb je Tajanija odmah optužio za „istorijski revizionizam“ u šta negiranje zločina u Jasenovcu i smanjivanje broja poklanih nikako ne spada.
Najapsurdnija od svih ipak je reakcija hrvatske evropske poslanice Ruže Tomašić, koja je Tajaniju poručila da je njegov govor probudio „mučne uspomene na fašizam, progon, ubistva, nametanje italijanskog jezika i kulture hrvatskom narodu“, jer su „Hrvati osetili strahote fašističkog režima“. Osoba koja je ovo izgovorila je bila visoka funkcionerka Hrvatske stranke prava, čije je vojno krilo tokom rata bio „za dom spremni“ HOS. Osoba koja priča o patnjama hrvatskog naroda pod fašizmom je ista ona osoba koja je Srbima poručivala da „mole Boga da ne počistimo svoje dvorište, jer ako počnemo čistiti svoje dvorište, još jako mnogo Srba će iz Hrvatske morati ići u Srbiju“.
Ironija je da su srpski vojnici u Splitu dočekani na način opisan na početku ovog teksta jer su na brzinu poslati kako bi preduhitrili italijansku vojsku koja se spremala da preuzme kontrolu nad Istrom i Dalmacijom koje su joj obećane kao nagrada za njen ulazak u Prvi svetski rat na strani sila Antante. Isto je tako ironija da su Srbe u Dalmaciji od noža predaka Ruže Tomašić koje su oslobodili 1918. štitili upravo vojnici fašističke Italije. Ironija je što „mučne uspomene na (italijanski) fašizam“ kod Ruže Tomašić, kod „pet splitskih idiota“ i svih sličnih mogu biti samo one na tugu i bol koju bi im pričinili kada bi im ispod noža izvukli neko srpsko dete. Ironija je što bi, da srpski vojnici nisu u Split otišli novembra 1918, danas srpski vaterpolisti mogli tamo slobodno da idu.

[/restrict]