Bakirov mač nad Srpskom

Kakva je veza između Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu i NATO puta BiH

Milorad Dodik je u svojstvu predsedavajućeg Predsedništva BiH otvorio Evropski omladinski olimpijski festival u Sarajevu, a njegov govor je propraćen zvižducima prisutnih gledalaca na tribinama nekadašnjeg Olimpijskog stadiona na Koševu. Iako je ova međunarodna sportska manifestacija organizovana, između ostalog, i s namerom da pokaže kako „duh olimpijskog Sarajeva i dalje živi“, spomenuti zvižduci (uz poneki aplauz) jasno su pokazali ogromni jaz između stanja duha u današnjem gradu na Miljacki i onog koji je vladao u „šeheru“ u februaru davne 1984. kada su u njemu održane 14. zimske olimpijske igre.

STANJE DUHA Mada državnik iz Laktaša u svom govoru uopšte nije spominjao „osetljive“ unutrašnje bosanskohercegovačke teme, sama njegova pojava bila je dovoljna da izazove negativne reakcije onih koji u ovom čoveku vide simbol omraženog neprijatelja. Jednostavno, za većinu stanovnika današnjeg, dominantno bošnjačkog Sarajeva – koji se toliko diči lažnom pričom o „multietničkom tolerantnom gradu“ – Republika Srpska je zločinačka tvorevina koju treba uništiti, a pripadnici naroda koji je nekada bio značajan deo „olimpijskog grada“ prihvatljivi su samo pod uslovom da aminuju bespogovornu istinu o agresiji na Bosnu i muslimanskom stanovništvu kao jedinoj žrtvi rata. Da ne bi bilo nikakve dileme o tome kakav odnos ljudi iz glavnog grada BiH imaju prema određenim narodima iz nekadašnje zajedničke države, pokazali su zvižduci, odnosno aplauzi kojima su na „Koševu“ bili pozdravljeni mladi sportisti iz Srbije i sa Kosova.
Činjenica je da zvižduci upućeni Dodiku i mladim sportistima iz Srbije odražavaju stanje duha većine stanovnika Sarajeva, ali i dominantno raspoloženje Bošnjaka u svim delovima Federacije BiH. Oni zapravo pokazuju da inicijativa za ukidanje imena Republike Srpske nije – kako neki objašnjavaju – „usamljeni glas“ SDA nego produkt istinskog raspoloženja širokih narodnih masa spremnih da pozdrave svaki udarac nanesen „mrskoj četničkoj tvorevini“. Nemaju, naravno, svi Bošnjaci ovakav odnos prema manjem entitetu BiH, ali treba uvažavati realnost da većina njih zaista tako doživljava drugi deo dejtonske tvorevine, baš kao i što Srbiju ne smatra dobrim susedom već agresorom koji je kriv za sve nevolje Bosne.

STRAH OD ISTINE Kao što ne odustaju od namere da ukinu ingerencije RS, čuvari „bosanske istine“ isto tako ne žele da se dovede u pitanje projektovana slika o dešavanjima u BiH tokom rata. Zbog toga ne treba da iznenađuje što je odluka Vlade RS o formiranju međunarodne Komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, kao i stvaranje Komisije koja će se baviti istraživanjem stradanja Srba u Sarajevu, dočekana „na nož“ kako među Bošnjacima, tako i među njihovim zapadnim zaštitnicima. Strah da bi ova nezavisna tela na čijem čelu će se nalaziti Izraelci – istoričar Gideon Grajf, odnosno profesor Rafael Izraeli – mogla da dovedu u pitanje nespornu hašku „istinu o genocidu u Srebrenici“, ali i otkriju svetu razmere zločina nad Srbima u glavnom gradu BiH, uznemirila je pobornike unitarne Bosne. Reagovala je ambasada SAD u Sarajevu, poručivši da „formiranje ovih komisija ne služi priznavanju istine i promovisanju pomirenja u BiH“.

NATO BiH Ne znamo da li u američkoj ambasadi i njoj nadređenim centrima moći zaista smatraju da tom pomirenju stvarno doprinosi inicijativa SDA da se ukine ime Republike Srpske, kao i ucenjivačko uslovljavanje formiranja novog Saveta ministra prihvatanjem NATO puta BiH, ali je izvesno da u Vašingtonu (kao i u drugim zapadnim prestonicama) nemaju ozbiljnu nameru da „pritegnu“ Bakira Izetbegovića kako bi odustao od svojih opasnih planova.
Savet ministara BiH u tehničkom mandatu ponovo je skinuo s dnevnog reda predlog nacionalnog godišnjeg programa za NATO integracije zbog neslaganja ministara iz Republike Srpske koji su istakli da „ovaj program treba da usvoji novi saziv izvršne državne vlasti“. S obzirom na to da su dvojica od tih ministara, Dragan Mektić i Igor Crnadak, neskriveni zagovornici „severnoatlantskih integracija“, ostaje pitanje da li će biti spremni da do kraja slede instrukcije iz Banjaluke. Ne treba, takođe, isključiti ni mogućnost da Denis Zvizdić, predsedavajući ovog Saveta ministara na produženom radu, i bez saglasnosti srpskih članova pošalje u Brisel odluku o usvajanju godišnjeg programa, za šta bi, naravno, prethodno dobio saglasnost moćnih stranih partnera koji veruju da je „suština obavljenog posla važnija od proceduralne forme“.

SAVET MINISTARA Iako „zaleđivanje“ Saveta ministara nanosi štetu svim stranama u državi, očigledno je da stranka „prvog među Bošnjacima“ ne odustaje od pokušaja da ucenom primora Dodika da se saglasi sa ulaskom države u zapadnu vojnu alijansu. Pošto je „bosanskohercegovački blok“ koji predvodi Socijaldemokratska stranka saopštio da „neće sa nacionalističkim partijama ulaziti u koaliciju na državnom nivou“, ostaje da se vidi ko će, uz SDA, od bošnjačkih partija participirati u organima vlasti BiH. Od toga je, međutim, još važnije pitanje da li će, kada i pod kojim uslovima biti konstituisan Savet ministara budući da ni srpska ni bošnjačka strana zasad ne žele da odstupe od svojih stavova.
Lider Republike Srpske je posle sastanka sa Draganom Čovićem ocenio da bi Savet ministara mogao biti formiran u narednih mesec dana. Usledili su razgovori čelnika najjačih hrvatskih i bošnjačkih partija posle kojih je prvi čovek HDZ-a istakao kako „što pre“ treba imenovati mandatara za sastav Saveta ministara, a Izetbegović izrazio nadu da će Dodikov Savez nezavisnih socijaldemokrata RS „odustati od uslovljavanja kada je riječ o MAP-u s obzirom na to da Akcioni plan ne znači ulazak Bosne i Hercegovine u NATO“. Od svega je, čini se, bio najinteresantniji neodređeni, a ipak indikativni odgovor Čovića na novinarsko pitanje kako će se sa vodećim ljudima Republike Srpske rešiti „problem“ NATO integracija BiH.
„To su pitanja koja partneri treba da reše. Imamo jasne stavove sa sve tri strane, ali mnogo možemo rešiti razgovorom.“
Iako ne skriva da za Hrvate NATO nema alternativu, Čović indirektno poručuje da se kroz pregovore može pronaći za sve strane prihvatljivo rešenje. Ostaje, bar zasada, nejasno kakvo to može biti rešenje, budući da je nemoguće zamisliti kompromis koji bi istovremeno zadovoljio želje Bošnjaka i Hrvata da stignu na „šalter“ vojnog saveza iz Brisela i bio u skladu sa rešenošću Srba da ne uđu u ovu organizaciju.

SUD U STRAZBURU Za Republiku Srpsku je u ovom trenutku ne manje opasan još uvek isukani „Bakirov mač“ kojim preti da će preko Ustavnog suda BiH „odseći glavu“ neželjenom „vlaškom“ entitetu. Sarajevski „paša“ je doduše ostavio mogućnost da, ukoliko Banjaluka „prihvati put zemlje ka NATO i popravi status Bošnjaka u RS“, možda i odustane od inicijative, ali je istovremeno nagovestio upotrebu još jedne „karte“.
Ta „jaka karta“ je podnošenje zahteva za preispitivanje imena Republike Srpske Evropskom sudu za ljudska prava, pri čemu bi za SDA bila još povoljnija okolnost to što ne mora da bude direktni podnosilac predloga tribunalu u Strazburu. Umesto nje – naravno na signal iz Sarajeva – žalbu bi podneli „ugroženi Bošnjaci“ iz manjeg entiteta BiH koji bi tražili da se „zbog ljudske i nacionalne diskriminacije kojoj su izloženi“ sudskom odlukom ukine „za njih neprihvatljivi naziv Republike Srpske“.
Takva žalba bi, s obzirom na neke dosadašnje presude ovoga suda koji usklađuje svoju pravnu interpretaciju „zaštite ljudskih prava“ sa interesima globalističkih centara moći, imala realne izglede na uspeh. Podsetimo da je sud u Strazburu 2009. godine doneo presudu kojom su, prihvatanjem tužbenih zahteva građana BiH Derve Sejdića i Jakoba Fincija, faktički poništene određene odredbe Dejtonskog ustava. Sejdić i Finci su kao pripadnici romske i jevrejske nacionalne manjine osporavali odredbe Ustava koje propisuju da se u državne organe – u konkretnom slučaju Predsedništvo i Dom naroda Parlamentarne skupštine – mogu kandidovati samo pripadnici tri konstitutivna naroda. Sud je u presudi, koja doduše još uvek nije primenjena u praksi, naložio organima Bosne i Hercegovine da izmene ove „diskriminatorske odredbe“.
Već činjenica da je sud kao argumente pri osporavanju dejtonskog ustava koristio izraze kao što su „pozitivne promene proistakle iz potpisivanja Sporazuma BiH sa Evropskom unijom i partnerstvom sa NATO“, jasno pokazuje pravu političku prirodu tribunala iz Strazbura. A kada se zna koje „vrednosti“ u svom radu štiti ovaj sud jasno je da Banjaluka ne može očekivati ništa dobro ukoliko arbitri budu preispitivali „valjanost“ imena Republike Srpske.