(Anti)secesionistički učinak

Danas tzv. kosovsku nezavisnost priznaje jedva nešto više od polovine članica UN. One ukupno čine samo 29,1 odsto stanovništva i 35,2 posto teritorije svih država sveta. „Kriva priznanja“ dobila je silazni tok, pokazujući da je reverzibilnost procesa moguća i da je to, takođe, realnost

Uskoro će dvadesetogodišnjica od početka NATO agresije radi amputacije kosovsko-metohijskog dela Srbije. Prošlo je i 11 godina od samoproglašenja tzv. kosovske nezavisnosti. Početkom aprila NATO će obeležiti sedamdeseti rođendan. Ali biće to u znatno promenjenim globalnim geopolitičkim okolnostima u odnosu na vreme kada je pedeset godina postojanja obeležio 78 dana besomučno ispaljujući projektile ne samo na srpske vojne objekte i bezbednosne snage koje su legitimno sprečavale secesionističku oružanu pobunu već i na civilno stanovništvo, naselja, bolnice, mostove, fabrike, komunikacijske sisteme… Mogao je to da čini tada, u uslovima apsolutnog unipolarizma, kada je delovalo da je atlantistički „potop“ Zapada nezaustavljiv, a srpski činilac godinama unazad sistematski iscrpljivan i propagandno dehumanizovan. Sada, kada je multipolarizacija sveta daleko odmakla, onakvo razobručeno iživljavanje nad jednim evropskim, slovenskim i pravoslavnim narodom teško je zamislivo.

[restrict]

JEDNA, ALI I DRUGA REALNOST Godišnjice su prilika za svođenje bilansa. Dokle se stiglo u uspostavljanju natogene arbanaške tvorevine? Da li je „čaša dopola puna ili dopola prazna“? Realnost je da ilegalnu Republika e Kosovës priznaje i izgrađuje još uvek vodeća svetska sila SAD, praćena moćnim i manje moćnim vazalima – Kanadom, većinom EU, latinoameričkim satelitima, afričkim neokolonijama, poluzavisnim pacifičkim i karipskim ostrvima, te nekim islamskim državama. Realnost, takođe, jeste da priznanje nisu dali Rusija, najprostranija i resursima najbogatija država sveta, Kina i Indija, dve najmnogoljudnije države sveta, Indonezija, populaciono najbrojnija islamska zemlja, najmoćnije i najveće države Azije, Afrike i Latinske Amerike, BRIKS, Vatikan, pet članica EU, mnoge islamske zemlje…
Tzv. kosovska nezavisnost nije zaokružena i formalizovana članstvom u UN, već je taj proces u proteklih 11 godina prošao kroz tri faze i ušao u četvrtu, koja svojim odmicanjem sve više postaje pokazatelj globalnih promena:
U prvoj fazi, od 17. februara do kraja 2008. godine, dogodio se „cunami“ priznavanja – za samo desetak meseci „novorođenče“ na političkoj karti priznalo je 53 članice UN, što je više od polovine današnjih priznanja. Prvi, već sutradan po samoproglašenju, to su učinili glavni evroatlantski pokrovitelji arbanaškog secesionizma (SAD, V. Britanija, Francuska), „očekivane“ islamske zemlje („bratska“ Albanija, neoosmanistička Turska i okupirani, marionetski Avganistan), te Vašingtonu potpuno podređena Kostarika. Sve tadašnje članice EU koje su priznale tzv. kosovsku nezavisnost (22) disciplinovano su to učinile tokom 2008. godine (i Hrvatska, primljena tek 2013). Kako bi izolovao Srbiju, Zapadu je bilo posebno stalo da iste godine iznudi priznanje i od bivših jugoslovenskih republika, a posebno bolan udarac bio je kada je to postigao sa Crnom Gorom i Makedonijom (nije uspeo sa BiH zbog protivljenja RS). Za to vreme, političko vođstvo Srbije, izuzimajući nekoliko doziranih, jalovih akcija, reagovalo je „indukovanom pasivnošću“.
Drugu fazu odlikovala je inercija priznanja – tzv. kosovsku nezavisnost u periodu 2009–2013. prosečno godišnje je priznavalo po desetak država. Bile su to mahom muslimanske azijske i afričke, te male, ali brojne, ostrvske pacifičke i karipske zemlje, osetljive na pritisak arbanaških secesionističkih mentora i ratnih saveznika SAD i EU. Karakteristične su države koje su prvo odbijale da daju priznanje, ali su promenile stav s dolaskom novih režima posle spolja generisanih Arapskih proleća i nasilnih pučeva (Egipat, Jemen, Libija). Uporedo je teklo pristrasno nastojanje Zapada da samozvana Republika e Kosovës dobije što više državnih ovlašćenja oduzetih od Srbije i legalizuje međunarodni status.

PARADIGMA DEFANZIVE Infiltrirani EULEKS, pod maskom „statusne neutralnosti“, gradio je kosovsku državnost, a svoju upravu prvo razlivao u one delove Pokrajine gde se zadržala srpska vlast, da bi je onda transferisao na arbanašku. Ni oporavljena Rusija, ni ojačala Kina, koje su bile „razoružane“ izvlačenjem kosovsko-metohijskog problema iz SB UN i prebacivanjem u delokrug EU, protiv toga ništa efikasno nisu mogle da učine, ali su jasno pokazivale da tzv. kosovska nezavisnost nije sui generis već presedan oko koga će se svet sve više polarizovati. Paradigmu defanzivne, gubitničke pozicije zvanične Srbije predstavljao je Briselski sporazum iz aprila 2013, u kome se nigde ne pominje niti Srbija, niti njen Ustav i zakoni, niti Rezolucija 1244 SB UN koja garantuje srpski suverenitet, već se na više mesta izričito navodi saglasje sa „kosovskim propisima“, „pravnim sistemom Kosova“, „centralnim vlastima Kosova“…
U trećoj fazi usledilo je usporavanje priznanja – za tri godine (2014–2016) samo sedam malih država je uvažilo realnost nastanka nove države. Zapad je očigledno sve teže pronalazio sledbenike svog projekta. Razlog je ne samo suočavanje mnogih zemalja sa separatističkim narušavanjem sopstvenog teritorijalnog integriteta već i njihova svest da globalni geopolitički rased između proatlantističkog i antiatlantističkog sveta postaje sve dublji. Klatno moći ubrzano se pomeralo u korist sila koje ne priznaju tzv. kosovsku nezavisnost i suprotstavljaju se Zapadu. Srpska politička nomenklatura tragično je kasnila da tu činjenicu ugradi u svoje „kosovsko delovanje“, budući da je i dalje ostala talac formula „i Kosovo i EU“, „bezalternativnog evropskog puta“ i „strateškog partnerstva“ sa SAD i EU. I dok „privremene vlasti u Prištini“ nisu realizovale ništa od odredbi Briselskog sporazuma koje se odnose, na primer, na Zajednicu srpskih opština, zvanični Beograd je ukinuo, raspustio i odrekao se policije, civilne zaštite, sudstva, izbornog sistema i drugih prerogativa srpske države u njenom de iure kosovsko-metohijskom delu. Ispostavilo se da je Zajednica srpskih opština, koju više niko i ne pominje, bila „smokvin list“ za samorazvlašćivanje Srbije.
Četvrta faza karakteristična je po povlačenju priznanja, što praktično potvrđuje da tzv. nezavisnost Kosova nije „završen posao“. Međunarodni alarm za preispitivanje arbanaškog secesionizma upalio se 2017. povodom „katalonskog slučaja“. Iako se te godine nastavilo usporavanje priznanja jer su ga dale samo dve države, usledila su i prva dva povlačenja – Surinama i Gvineje Bisao (nekada se pominje da je prvi bio Sao Tome i Principe, ali radilo se o „demantovanju priznanja“). Sledeće, 2018. godine, priznala je samo jedna (Barbados), a priznanje povuklo devet država, među kojima su bile i one prostrane i mnogoljudne kao što su Papua Nova Gvineja i Madagaskar. Početkom 2019. i Palau se izjasnio da će preispitati svoju odluku o priznanju. Ilegalna Republika e Kosovës počela je da trpi poraze i prilikom pokušaja da uđe u međunarodne institucije (Interpol, UNESKO), a šokirani Vašington i Brisel su za to optuživali Rusiju u kontekstu novog hladnog rata i širenja njenog „malignog uticaja“ na Balkanu. Međutim, očigledni uspesi srpske diplomatije ne bi smeli da se zadrže na obaranju broja priznanja ispod psihološke granice od 100 ili 96 (polovina članica UN) samo „kako bi se Priština privolela na kompromis“, već da se tzv. kosovska nezavisnost obesmisli svođenjem tog broja na pedesetak, koji bi obuhvatio mahom članice evroatlantskih integracija, njihove (ne)voljne sledbenike raštrkane širom sveta i islamskom solidarnošću motivisane režime.

TRPEN-SPASEN Danas tzv. kosovsku nezavisnost priznaje jedva nešto više od polovine članica UN. One ukupno čine samo 29,1 odsto stanovništva i 35,2 posto teritorije svih država sveta. Ako je „kriva priznanja“ dobila silazni tok, pokazujući da je reverzibilnost procesa moguća i da je to, takođe, realnost, čemu zalaganje delova srpske političke i intelektualne elite da se „odreknemo Kosova“? Zašto se sada insistira na lažnom, gubitničkom „kompromisu“ kada broj arbanaškog stanovništva rapidno opada usled smanjenog prirodnog priraštaja i talasa ekonomske emigracije, a njihova politička klasa se suočava sa neslogom, interesnim sukobima i optužbama za kriminal i ratne zločine? Da li je u srpskom interesu težnja za „konačnim rešenjem“ sada kada su sponzori arbanaškog secesionizma – SAD i EU – sve više ophrvani deklinizmom na globalnom planu i nestabilnošću na unutrašnjem planu? Zar ne bi trebalo sačekati još povoljniji geopolitički timing za rešavanje tako važnog pitanja kada je sve očiglednije da (ne)priznavanje tzv. kosovske nezavisnosti postaje specifičan indikator neobipolarne podele sveta na proatlantistički i antiatlantistički blok? Ima li Srbija razloga za žurbu kada se već nazire premeštanje arene globalnog nadmetanja sa evroazijskog megakopna u američko „unutrašnje dvorište“ (Venecuela)? Zašto nastavak „dijaloga sa Prištinom“ uslovljavati samo ionako izvesnim ukidanjem „taksi“, a prećutkivati arbanaške oružane snage, ukidanje granice sa Albanijom, pretnje nasilnim ujedinjenjem Mitrovice, otimačinu Trepče i druge imovine, onemogućavanje povratka srpskih prognanika, birokratsko blokiranje humanitarne pomoći…? Uostalom, zbog čega se uopšte „raspakuje paket“ razgraničenja, razmene teritorija i podele Kosova i Metohije kada je to po Ustavu i Rezoluciji 1244 SB UN sastavni deo Srbije, na čemu, apsurdno, više insistira Srpska crkva nego srpska država?

[/restrict]