Poruka Vladimira Putina

Zašto pritisak Vašingtona na Prištinu zapravo znači pritisak na Beograd da što pre potpiše sporazum na osnovu koga će se, kako otkriva Edi Rama, ujediniti Kosovo i Albanija, i kako će na sudbinu ovog plana uticati poseta Vladimira Putina Beogradu?

Dok je Srbija s nestrpljenjem i podrazumevajućom nadom iščekivala dolazak uvek dragog gosta i zaštitnika teritorijalne celovitosti naše zemlje, predsednika Rusije Vladimira Putina, uvek bliski saradnici na rasturanju Srbije iskazali su začuđujuće visok stepen nesaglasja u pogledu nastavka svog pregnuća koje, evo, traje više od dve decenije a uskoro ćemo obeležiti i dvadeset godina od početka agresije koju su zbog toga, udruženim snagama, izvršili na našu zemlju. Pa već i zbog tog kontinuiteta u ovo nesaglasje između Prištine i Vašingtona ne treba učitati višak značenja ili nade – za našu nadu je, naime, zadužen Vladimir Putin – nego ga pre svega treba razumeti kao iznuđeni nastavak agresije na našu zemlju drugim sredstvima.
Najpre o varnicama između Vašingtona i Prištine a onda o Putinu i poruci s kojom, neočekivano, preko (severno)makedonskog slučaja ruski predsednik stiže u Beograd. Uostalom, sve je to deo iste priče, od čijeg će raspleta i zavisiti budućnost ove zemlje.

PRETNJA IZ VAŠINGTONA Uvođenjem takse od 100 odsto na proizvode iz (centralne) Srbije koje će na snazi ostati dok centralna Srbija ne prizna nezavisnost svoje južne pokrajine, briljantni stratezi iz Prištine uspeli su sebe da sateraju u ćošak. Jer je, a šta bi drugo, uvođenje taksi izazvalo suspenziju dijaloga koji je i pokrenut da bi doveo do spomenutog cilja. Pri čemu za neku drugu priliku ostavljamo razmišljanje o tome da li su ovaj genijalni pregovarački potez stratezi iz Prištine (i Tirane) osmislili sami, ili im je neko još pametniji došapnuo da to učine…
Tek, kako prenose prištinski mediji, Savet za nacionalnu bezbednost SAD i američki Stejt department poslali su Prištini dokument od osam tačaka u kome se od nje zahteva da takse ukinu momentalno. „Tražimo da se takse suspenduju odmah“, zahteva se u ovom dokumentu, i Prištini neuvijeno preti da svojim „neodgovornim ponašanjem ozbiljno ugrožava prijateljstvo sa SAD“. I konkretno: „Ako tarife ne budu suspendovane odmah, SAD će suspendovati pomoć na polju bezbednosti, dakle, podršku Kosovskim bezbednosnim snagama.“
Gde ima dima najčešće ima i vatre, tako da osnovano može da se pretpostavi da Amerika sada, ako i nije bila odmah, jeste ljuta na samozvano Kosovo zbog uvođenja taksi Srbiji i Bosni i Hercegovini kolateralno. Ovakav zaključak, uostalom, potvrđuje i odgovor ambasade SAD u Prištini tamošnjoj „Kohi ditore“, u kome su priznali da je „od kosovskog rukovodstva više puta zatraženo obustavljanje ovih mera“.
Povrh toga, kako je otkrila „Al Džazira Balkans“, SAD su uskratile američku vizu prištinskom premijeru Ramušu Haradinaju koji je trebalo da učestvuje na nekakvoj konferenciji 6. februara, i to upravo, navela je „Al Džazira“, „zbog uvođenja taksi Srbiji i Bosni i Hercegovini“.
Najzad, i Haradinaj je ovog utorka priznao da ovakav američki zahtev postoji, ali: „Pre nego što postignemo dogovor o priznanju, nema nikakve logike da ukinemo takse. Ako je sporazum sveobuhvatni, neću dozvoliti da takse budu suspendovane sve dok on ne bude potpisan. Svrha uvedenih taksi i jeste potpisivanje sporazuma o priznanju kosovske nezavisnosti.“

DIJALOG BEOGRADA I PRIŠTINE Hoćemo da kažemo da, što se američke ljutnje na Prištinu tiče, ostaje samo da pokušamo da odgovorimo na ključno pitanje za ovaj deo našeg mozaika, a to je, šta je izazvalo ovu ljutnju koja zaista jeste bez poznatog presedana?
Kako se američka zabrinutost za srpsku privredu, suočenu s kosovskom taksom, s popriličnom sigurnošću može odbaciti kao motiv, a Danajcima ionako ne treba verovati čak ni kad darove donose, preostaje nam samo da ostatak gnevnog američkog obraćanja Prištini pročitamo s dužnom pažnjom pa da iz toga izvučemo i zaključak.
A tu se, u onom pismu s osam tačaka, motiv ukazuje sasvim otvoreno. „Kosovo trenutno sa sobom nosi teret opasnosti da dijalog doživi neuspeh“, navodi se, i podvlači: „Uspeh sporazuma je strateški interes SAD, dakle, neprihvatljivo je za nas da se neodgovornim potezima kosovskih lidera dovodi u pitanje ovaj strateški cilj… U slučaju da sporazum doživi neuspeh zbog Kosova, teret odgovornosti i posledice će snositi samo Kosovo, i pojedinci odgovorni za taj neuspeh.“
Što će reći da se na svoje kosovsko nedonošče Amerika ne ljuti zbog štete koju ono nanosi Srbiji i njenoj ekonomiji i srpskom stanovništvu na Kosmetu, već zato što ovakvim postupkom, i saterivanjem dijaloga u ćorsokak koji je iz njega proistekao, ugrožava strateški cilj Amerike u vidu naknadne legalizacije njene agresije na našu zemlju 1999. godine. Nije problem u oporezivanju srpske robe nego u tome što ono sad ugrožava dijalog Beograda i Prištine koji treba da se okonča srpskim priznanjem nezavisnosti Kosova. Američki pritisak na Prištinu zapravo predstavlja najavu pritiska na Beograd da se do sporazuma dođe što pre.
Uzgred budi rečeno, i Haradinaj i ostali njegovi saplemenici sada se nalaze u prilično neugodnoj poziciji, uklešteni između sopstvene militantne javnosti i američkih pretnji, i tek ćemo videti kako će se ovo stanje razrešiti. No sve je to tek sporedni šou koji može da nas zabavi, ali ne sme da nam ometa pažnju makar dok, eventualno, ne počne da proizvodi i neke konkretnije posledice.

RAMINO PRIZNANJE Mnogo pak važnije od ovih taktičkih nesuglasica između Vašingtona i Prištine jeste njihovo potpuno saglasje u vezi sa priželjkivanim ishodom dijaloga Beograda i Prištine.
Ukazali smo već na to: zahteva se srpsko priznanje nezavisnosti Kosova, što su ovih dana ponovili i predsednik parlamenta u Prištini Kadri Veselji i kopredsedavajući njihovog novog (paralelnog) tima za dijalog Špend Ahmeti. Uslov za postizanje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa, poručili su, jeste priznanje kosovske nezavisnosti i učlanjenje Kosova u Ujedinjene nacije. Veselji: „Hoću da budem jasan. Postoji samo jedan uslov, a to je nezavisno i suvereno Kosovo u postojećim granicama. To znači da Srbija prizna Kosovo, i članstvo u UN.“ Ahmeti: „Imamo jasan dogovor o dijalogu. Ovaj dijalog dovodi do uzajamnog priznavanja, inače nema dogovora.“
Ali ne samo da ni to nije sve nego bi to trebalo da bude tek početak. Početak formalnog stvaranja „Velike Albanije“, što je, valjda prvi put ovoliko otvoreno, priznao i premijer Albanije Edi Rama: „Moj stav je da je konačni sporazum između Srbije i Kosova, koji će rezultirati priznavanjem Kosova i konačnim odvajanjem od istorije sa Srbijom, priznat i garantovan od Sjedinjenih Država i Evropske unije, sporazum koji želimo… Mi smo tu da bismo podržali sporazum, i ja sam tu da bih snažno podržao sporazum koji podržavaju oni koji su udahnuli slobodu i demokratiju Kosovu… SAD i EU (treba) da podstaknu dve strane na konačni sporazum, i da se na osnovu njega ujedini Albanija sa Kosovom. Da li to shvatate ili ne? S kim ja ovde govorim, s kim?“
Treba zapamtiti ove reči Edija Rame. Pogotovo ako se u Srbiji zaista pojavi neko ko će pokušati da nas ubedi da pristanemo na sporazum s Prištinom koji će podrazumevati i ulazak Kosova u Ujedinjene nacije. Ne, to neće biti razgraničenje na koje moramo da pristanemo zarad budućnosti naše dece, već će to biti naš doprinos stvaranju „Velike Albanije“. Citiranim Raminim rečima zaključena je svaka dalja diskusija na ovu temu.

PUTINOVA MAKEDONSKA LEKCIJA Čitava pak ova komplikovana situacija utoliko je komplikovanija, ali na dobar način, što se o svemu, a pogotovo o eventualnom ulasku Kosova u UN, neće pitati samo Vašington, ili samo Priština i Beograd a pogotovo ne Tirana, već će se pitati i Moskva. Ovo nas dovodi i do najvažnijeg aspekta posete Vladimira Putina Beogradu.
„Sputnjik“ ovog utorka najavljuje da će tom prilikom biti potpisan čitav niz međudržavnih sporazuma – od digitalnih tehnologija do plana konsultacija Ministarstava spoljnih poslova Rusije i Srbije za 2019/2020. godinu, koji će potpisati nadležni ministri Sergej Lavrov i Ivica Dačić – ali pitanje svih pitanja odnosi se na sadržinu kosmetske poruke koju će, u četiri oka ako ne i pred čitavom javnošću, Vladimir Putin uputiti svom srpskom kolegi Aleksandru Vučiću.
Da li će prihvatiti bilo šta na šta će možda, nedajbože, pristati Srbija, ili će ipak, ako baš do toga dođe a valjda neće, biti veći Srbin nego što su Srbi?
Ako odgovor već nije jasan iz višestruko ponovljenog zvaničnog stava da će Rusija podržati svako rešenje koje je zasnovano na Rezoluciji 1244 i Ustavu Srbije – a to definitivno nije rešenje koje priželjkuju Kadri Veselji, Špend Ahmeti ili Edi Rama – onda bi morao da postane nakon reakcije Rusije na izglasanu izmenu makedonskog ustava koji toj zemlji, da bi mogla da uđe u NATO, menja ime u Severna Makedonija.
Kritikujući, naime, „nastavak procesa veštačke promene imena države koji je nametnut spolja s ciljem da se Skoplje uvuče u NATO što pre“, i podsećajući da je „time prekršen makedonski zakon. Stav predsednika Republike Makedonije i mišljenje većine stanovništva, koje odbacuje Prespanski sporazum, ignorišu se“, te je „očigledno da ovakva metoda rešavanja pitanja od nacionalnog značaja za budućnost zemlje ne odražava volju njenog naroda i ne može da služi kao instrument za dugoročno rešenje problema imena zemlje“, Rusija – ovde leži ključna poruka – poručuje „da ovo pitanje mora razmotriti Savet bezbednosti UN u skladu sa članom 3 Rezolucije 845 Saveta bezbednosti UN“.
Da li će (severno)makedonsko pitanje biti razmotreno u Savetu bezbednosti ili neće, sporedno je u ovom trenutku. A za nas je mnogo važnija činjenica da nam je ovaj slučaj, nedvosmisleno, pokazao da Rusija nije spremna da pristane na rešenje nametnuto spolja, sve i ako postoji formalni pristanak države o kojoj je reč. Tako da bi svaki dogovor Beograda i Prištine, koji ne bi imao i podršku Moskve, predstavljao klasičan slučaj pravljenja računa bez krčmara.
A doček koji se Vladimiru Putinu priprema pred Hramom Svetog Save u Beogradu, osim što će nesumnjivo biti iskorišćen i za unutrašnju upotrebu, mogao bi da se protumači i kao znak da Beograd (ipak) neće pokušati da s Prištinom napravi dogovor koji neće imati podršku Moskve. Jer će, u suprotnom, očekivani odgovor Rusije imati još veću rezonancu…