Порука Владимира Путина

Зашто притисак Вашингтона на Приштину заправо значи притисак на Београд да што пре потпише споразум на основу кога ће се, како открива Еди Рама, ујединити Косово и Албанија, и како ће на судбину овог плана утицати посета Владимира Путина Београду?

Док је Србија с нестрпљењем и подразумевајућом надом ишчекивала долазак увек драгог госта и заштитника територијалне целовитости наше земље, председника Русије Владимира Путина, увек блиски сарадници на растурању Србије исказали су зачуђујуће висок степен несагласја у погледу наставка свог прегнућа које, ево, траје више од две деценије а ускоро ћемо обележити и двадесет година од почетка агресије коју су због тога, удруженим снагама, извршили на нашу земљу. Па већ и због тог континуитета у ово несагласје између Приштине и Вашингтона не треба учитати вишак значења или наде – за нашу наду је, наиме, задужен Владимир Путин – него га пре свега треба разумети као изнуђени наставак агресије на нашу земљу другим средствима.
Најпре о варницама између Вашингтона и Приштине а онда о Путину и поруци с којом, неочекивано, преко (северно)македонског случаја руски председник стиже у Београд. Уосталом, све је то део исте приче, од чијег ће расплета и зависити будућност ове земље.

ПРЕТЊА ИЗ ВАШИНГТОНА Увођењем таксе од 100 одсто на производе из (централне) Србије које ће на снази остати док централна Србија не призна независност своје јужне покрајине, бриљантни стратези из Приштине успели су себе да сатерају у ћошак. Јер је, а шта би друго, увођење такси изазвало суспензију дијалога који је и покренут да би довео до споменутог циља. При чему за неку другу прилику остављамо размишљање о томе да ли су овај генијални преговарачки потез стратези из Приштине (и Тиране) осмислили сами, или им је неко још паметнији дошапнуо да то учине…
Тек, како преносе приштински медији, Савет за националну безбедност САД и амерички Стејт департмент послали су Приштини документ од осам тачака у коме се од ње захтева да таксе укину моментално. „Тражимо да се таксе суспендују одмах“, захтева се у овом документу, и Приштини неувијено прети да својим „неодговорним понашањем озбиљно угрожава пријатељство са САД“. И конкретно: „Ако тарифе не буду суспендоване одмах, САД ће суспендовати помоћ на пољу безбедности, дакле, подршку Косовским безбедносним снагама.“
Где има дима најчешће има и ватре, тако да основано може да се претпостави да Америка сада, ако и није била одмах, јесте љута на самозвано Косово због увођења такси Србији и Босни и Херцеговини колатерално. Овакав закључак, уосталом, потврђује и одговор амбасаде САД у Приштини тамошњој „Кохи диторе“, у коме су признали да је „од косовског руководства више пута затражено обустављање ових мера“.
Поврх тога, како је открила „Ал Џазира Балканс“, САД су ускратиле америчку визу приштинском премијеру Рамушу Харадинају који је требало да учествује на некаквој конференцији 6. фебруара, и то управо, навела је „Ал Џазира“, „због увођења такси Србији и Босни и Херцеговини“.
Најзад, и Харадинај је овог уторка признао да овакав амерички захтев постоји, али: „Пре него што постигнемо договор о признању, нема никакве логике да укинемо таксе. Ако је споразум свеобухватни, нећу дозволити да таксе буду суспендоване све док он не буде потписан. Сврха уведених такси и јесте потписивање споразума о признању косовске независности.“

ДИЈАЛОГ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ Хоћемо да кажемо да, што се америчке љутње на Приштину тиче, остаје само да покушамо да одговоримо на кључно питање за овај део нашег мозаика, а то је, шта је изазвало ову љутњу која заиста јесте без познатог преседана?
Како се америчка забринутост за српску привреду, суочену с косовском таксом, с поприличном сигурношћу може одбацити као мотив, а Данајцима ионако не треба веровати чак ни кад дарове доносе, преостаје нам само да остатак гневног америчког обраћања Приштини прочитамо с дужном пажњом па да из тога извучемо и закључак.
А ту се, у оном писму с осам тачака, мотив указује сасвим отворено. „Косово тренутно са собом носи терет опасности да дијалог доживи неуспех“, наводи се, и подвлачи: „Успех споразума је стратешки интерес САД, дакле, неприхватљиво је за нас да се неодговорним потезима косовских лидера доводи у питање овај стратешки циљ… У случају да споразум доживи неуспех због Косова, терет одговорности и последице ће сносити само Косово, и појединци одговорни за тај неуспех.“
Што ће рећи да се на своје косовско недоношче Америка не љути због штете коју оно наноси Србији и њеној економији и српском становништву на Космету, већ зато што оваквим поступком, и сатеривањем дијалога у ћорсокак који је из њега проистекао, угрожава стратешки циљ Америке у виду накнадне легализације њене агресије на нашу земљу 1999. године. Није проблем у опорезивању српске робе него у томе што оно сад угрожава дијалог Београда и Приштине који треба да се оконча српским признањем независности Косова. Амерички притисак на Приштину заправо представља најаву притиска на Београд да се до споразума дође што пре.
Узгред буди речено, и Харадинај и остали његови саплеменици сада се налазе у прилично неугодној позицији, уклештени између сопствене милитантне јавности и америчких претњи, и тек ћемо видети како ће се ово стање разрешити. Но све је то тек споредни шоу који може да нас забави, али не сме да нам омета пажњу макар док, евентуално, не почне да производи и неке конкретније последице.

РАМИНО ПРИЗНАЊЕ Много пак важније од ових тактичких несугласица између Вашингтона и Приштине јесте њихово потпуно сагласје у вези са прижељкиваним исходом дијалога Београда и Приштине.
Указали смо већ на то: захтева се српско признање независности Косова, што су ових дана поновили и председник парламента у Приштини Кадри Весељи и копредседавајући њиховог новог (паралелног) тима за дијалог Шпенд Ахмети. Услов за постизање свеобухватног споразума о нормализацији односа, поручили су, јесте признање косовске независности и учлањење Косова у Уједињене нације. Весељи: „Хоћу да будем јасан. Постоји само један услов, а то је независно и суверено Косово у постојећим границама. То значи да Србија призна Косово, и чланство у УН.“ Ахмети: „Имамо јасан договор о дијалогу. Овај дијалог доводи до узајамног признавања, иначе нема договора.“
Али не само да ни то није све него би то требало да буде тек почетак. Почетак формалног стварања „Велике Албаније“, што је, ваљда први пут оволико отворено, признао и премијер Албаније Еди Рама: „Мој став је да је коначни споразум између Србије и Косова, који ће резултирати признавањем Косова и коначним одвајањем од историје са Србијом, признат и гарантован од Сједињених Држава и Европске уније, споразум који желимо… Ми смо ту да бисмо подржали споразум, и ја сам ту да бих снажно подржао споразум који подржавају они који су удахнули слободу и демократију Косову… САД и ЕУ (треба) да подстакну две стране на коначни споразум, и да се на основу њега уједини Албанија са Косовом. Да ли то схватате или не? С ким ја овде говорим, с ким?“
Треба запамтити ове речи Едија Раме. Поготово ако се у Србији заиста појави неко ко ће покушати да нас убеди да пристанемо на споразум с Приштином који ће подразумевати и улазак Косова у Уједињене нације. Не, то неће бити разграничење на које морамо да пристанемо зарад будућности наше деце, већ ће то бити наш допринос стварању „Велике Албаније“. Цитираним Раминим речима закључена је свака даља дискусија на ову тему.

ПУТИНОВА МАКЕДОНСКА ЛЕКЦИЈА Читава пак ова компликована ситуација утолико је компликованија, али на добар начин, што се о свему, а поготово о евентуалном уласку Косова у УН, неће питати само Вашингтон, или само Приштина и Београд а поготово не Тирана, већ ће се питати и Москва. Ово нас доводи и до најважнијег аспекта посете Владимира Путина Београду.
„Спутњик“ овог уторка најављује да ће том приликом бити потписан читав низ међудржавних споразума – од дигиталних технологија до плана консултација Министарстава спољних послова Русије и Србије за 2019/2020. годину, који ће потписати надлежни министри Сергеј Лавров и Ивица Дачић – али питање свих питања односи се на садржину косметске поруке коју ће, у четири ока ако не и пред читавом јавношћу, Владимир Путин упутити свом српском колеги Александру Вучићу.
Да ли ће прихватити било шта на шта ће можда, недајбоже, пристати Србија, или ће ипак, ако баш до тога дође а ваљда неће, бити већи Србин него што су Срби?
Ако одговор већ није јасан из вишеструко поновљеног званичног става да ће Русија подржати свако решење које је засновано на Резолуцији 1244 и Уставу Србије – а то дефинитивно није решење које прижељкују Кадри Весељи, Шпенд Ахмети или Еди Рама – онда би морао да постане након реакције Русије на изгласану измену македонског устава који тој земљи, да би могла да уђе у НАТО, мења име у Северна Македонија.
Критикујући, наиме, „наставак процеса вештачке промене имена државе који је наметнут споља с циљем да се Скопље увуче у НАТО што пре“, и подсећајући да је „тиме прекршен македонски закон. Став председника Републике Македоније и мишљење већине становништва, које одбацује Преспански споразум, игноришу се“, те је „очигледно да оваква метода решавања питања од националног значаја за будућност земље не одражава вољу њеног народа и не може да служи као инструмент за дугорочно решење проблема имена земље“, Русија – овде лежи кључна порука – поручује „да ово питање мора размотрити Савет безбедности УН у складу са чланом 3 Резолуције 845 Савета безбедности УН“.
Да ли ће (северно)македонско питање бити размотрено у Савету безбедности или неће, споредно је у овом тренутку. А за нас је много важнија чињеница да нам је овај случај, недвосмислено, показао да Русија није спремна да пристане на решење наметнуто споља, све и ако постоји формални пристанак државе о којој је реч. Тако да би сваки договор Београда и Приштине, који не би имао и подршку Москве, представљао класичан случај прављења рачуна без крчмара.
А дочек који се Владимиру Путину припрема пред Храмом Светог Саве у Београду, осим што ће несумњиво бити искоришћен и за унутрашњу употребу, могао би да се протумачи и као знак да Београд (ипак) неће покушати да с Приштином направи договор који неће имати подршку Москве. Јер ће, у супротном, очекивани одговор Русије имати још већу резонанцу…