Minulo vreme praznovanja Nove godine i Božića, i njemu pripadajući običaj da se u medijima i na političkoj sceni predočavaju godišnje završne reči i prognoze vezane za širu društvenu situaciju, suočilo je Srbiju sa svom silom njenih unutrašnjih protivrečja i drama. Pokazalo se da je mera nevolja koje danas potresaju zemlju tako ozbiljna da je snalaženje u paradoksima javne scene nemoguća misija i za one koji su skloni da svaki poredak tumače tek kao nametnuti privid autentičnom haosu stvarnosti! Možda najubedljiviji odraz haotične i dobrano apsurdne javne scene mogao se uočiti na prazničnim naslovnim stranama dnevne štampe. Kao na kabaretskom plakatu, obraz uz obraz, u tabloidima su se osmehivali likovi: srpski patrijarh pored rijaliti zvezde, psihopate krimi-hronike tik do političara, pravoslavni sveci uz pevače. Čitali smo da će dva političara podeliti – „kao Kosovo“ – rijaliti zvezdu Kiju, ali ne i da se Kosovo neće deliti! Estrada i njena laka ljubavna epika nadjačale su svaki mogući nagoveštaj da srpskoj državi preti komadanje. Ni naslutiti se nije moglo da je neposredno uoči novogodišnjih izdanja novina bila objavljena vest o ukidanju granice između Kosova i Metohije i Albanije, što je, faktički, označilo ugrožavanje bezbednosti i stabilnosti Srbije! Premda je iz srpskih centara političke moći poručeno da je pred nama teška godina, u većini medija je tokom praznika dominirala slika koja bi neupućenom posmatraču mogla da nagovesti kako će se sudbinski lomovi i obrti nacionalne drame odvijati upravo na terenu popularne zabave.
Iza ovog usiljenog, lažnog, pa otuda i neprivlačnog prazničnog glamura srpske medijske scene, kao svojevrsni kontrast najpre su se pojavili komentari poput onog da je, za razliku od nekih prethodnih godina, sada bilo upadljivo izostajanje vodećih srpskih političara na ponoćnoj božićnoj liturgiji u Svetosavskom hramu! Potom, uveseljavajuću medijsku razglednicu zemlje koja probleme pobeđuje dobrim provodom, zatamnile su poruke drugačijeg sadržaja. Nije ih bilo malo. Čini nam se da se kao paradigmatični za raspon problema koji iza pomenutog otužnog privida otkrivaju životnu stvarnost, mogu izdvojiti dva momenta, oba objavljena u prazničnim izdanjima novina.
Pažnju je najpre osvojila poruka patrijarha srpskog Irineja: Ponovo ističemo da je za nas pitanje Kosova i Metohije, između ostalog, pitanje opstanka našeg naroda, sveštenstva, monaštva i, naročito, naših drevnih svetinja, bez kojih ne bismo bili ono što jesmo. Naše svetinje nisu samo kulturno-istorijski spomenici već imaju dublji smisao postojanja, prvenstveno kao mesta liturgijskog sabiranja našeg naroda, i to ne samo onog sa Kosova i Metohije već i iz svih krajeva Srbije i sveta gde Srbi žive (Božićna poslanica SPC).
Potom je javnost „ošinuta“ ukazivanjem na ne manji nacionalni polom i pretnju od pomenute, a predočile su je rezolutne tvrdnje Mladena Nenadića, tužioca za organizovani kriminal: Srbija je ogrezla u korupciji, izigravanju propisa i ličnom bogaćenju („Politika“).
Ovi citati upućuju na granične tačke unutar sudbinske arene u kojoj će se u 2019. odlučivati o opstajanju Srbije. Ukoliko pomenute momente nacionalne stvarnosti razumemo kao životnu datost, mogu li se, tragom u svetu usvojenog običaja, na početku godine sa sigurnošću prognozirati ovdašnji trendovi za vreme koje dolazi? Odgovor je: ne mogu! Naši bilansi, i aktuelni i budući, uvek bivaju i učinak unutrašnjih antagonizama koliko i rezultanta ćudljivog i s promenljivom borilačkom srećom izvedenog pesničenja svetskih sila, a s toliko nepoznatih veličina prognoze su, logično je – nemoguće. Stoga se ne može ni doslutiti šta će biti domaći politički i društveni trendovi godine koja je nastupila: hoće li biti prevremenih izbora, da li će građanski protesti utihnuti ili mobilisati nove aktere, hoće li NATO novom energijom „osvajati“ ono što mu se u srpskom korpusu žilavo opire…?
Protivrečne izjave srpskih političara ne pomažu, već poslovično zbunjuju javnost. Jedan od zanimljivijih utisaka u tom smislu ostavila je ministarka za evrointegracije Jadranka Joksimović. Ona je rastumačila definiciju „ozbiljne zemlje“ u kakve ubraja i Srbiju. Preko „Tanjuga“ ministarka je naime poručila da Srbija ne odustaje od zalaganja za ulazak u Evropsku uniju jer „nijedna ozbiljna država ne menja politiku od danas do sutra“.
„Da biste bili ozbiljna država i vlada, ne možete da na svaki problem i izazov reagujete tako što ste frustrirani, nezadovoljni, besni, ljuti, ’e sad mi nećemo’ i tako dalje. Kada neko kaže ’hajde da kažemo ćao’ Evropskoj uniji, samo se plašim da nam oni ne otpozdrave.“ Ministarka se dakle plaši pomenutog „otpozdrava“, ali se na društvenim mrežama nisu uplašili uopšte, pa su joj u komentarima žestoko „otpsovali“, uz podsmeh pomenutim refleksijama o dostojanstvu države.
Ukoliko, dakle, jedan trend, trend ozbiljnosti, i ubuduće bude siguran, može li mu se još ponešto jednako izvesno pridružiti?
U opštem nagađanju o budućnosti zanimljiv podsticaj uočavamo u gledanju u kuglu agencije „Blumberg“. Ova američka informativna kuća je svoj tradicionalni godišnji Vodič pesimiste (razmišljanja o mogućim lošim događajima u godini koja dolazi) u 2019. posvetila apokaliptičnom scenariju u kojem je ulogu glavnog negativca namenila upravo Vladimiru Putinu. Dosetku opisuju na portalu „Fakti“: „Apokalipsa po Blumbergu, objavljena je pod naslovom ’Vatra, poplava i glad’, a u najkraćem izgleda ovako: zbog klimatskih promena Zemlja 2019. gubi veći deo prinosa žitarica, a zbog klimatske aberacije rekordne žetve imaju Rusija, Ukrajina i SAD. Na scenu stupa Putin koji zabranjuje izvoz žitarica. Ruski lider to čini da bi zaštitio svoj narod od gladi, pa cena hleba u Rusiji pada, a ceo svet tone u vodama prehrambene krize koja se dodatno pojačava jer Putin naređuje da se destabilizuje Ukrajina koja je takođe značajan izvoznik žita.“
Navedeni scenario razumemo kao trendi vodič za trendove budućnosti, i otkrivanje podsvesnih strahova s kojima će se Zapad obračunavati u godini koja je počela.
Tragom ovog predviđanja možemo se zapitati: šta bi mogla biti balkanska paralela – Apokalipsa po Srbima? I na ovom mestu kandiduje se više mogućih odgovora, ali se jedan ispostavio kao nadmoćan: „neminovnost“ stvaranja „Velike Albanije“!
O „Velikoj Albaniji“ razmišljaju i autoriteti poput srpskog istoričara Ljubodraga Dimića, koji kaže: albanska ideja jedina je živa megaloideja na Balkanu i ona gotovo duže od 140 godina pokušava da se nametne političkim subjektima u svetu! Najdalje je u tom pravcu, međutim, zablistao Milovan Drecun, novi domaći trendseter, a na funkciji predsednika skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju. Po Drecunu, stvaranje „Velike Albanije“ je čak „nepovratan proces“, ona će biti „stvorena u ovoj ili onoj formi“, a u Srbiji, kaže on, „ne smemo biti toliko slepi da ne vidimo da ćemo u 21. veku imati veliku Albaniju“.
Tako je konstataciji pomenute ministarke ovaj političar dodao tvrdnju da je Srbija zemlja u kojoj se pouzdano predviđa budućnost. I s neuporedivom smelošću daju prognoze za čitav vek, sve to u veku u kojem se ubedljivo potvrđuje da se ne može prognozirati ni za dve-tri godine unapred! Da li je i u ovom slučaju samo reč o srpskom Vodiču pesimiste, čija predviđanja imaju budućnost izvesnu taman toliko koliko je to ona najava da će Putin pomoriti svet glađu?
