MILAN BRDAR – Civilizacijsko kotrljanje u propast

Od mehaničkog časovnika do veštačke inteligencije borba čoveka protiv Boga traje, a korača se koracima od sedam milja. Zašto je čovek postao smetnja samom sebi do te mere da izbavljenje očekuje od robotizacije?

Ušli smo u doba veštačke inteligencije. U poslednjih petnaest godina zbog robotizacije je nestalo devet miliona radnih mesta. Čak je i Henri Kisindžer nedavno istakao da bi razvoj veštačke inteligencije mogao da uništi čovečanstvo – naime, kaže on, automatizacija radnih procesa bila je pod ljudskom kontrolom, a veštačka inteligencija samu sebe usavršava. O svođenju čoveka na razum ili intekt, filozofskim pretposatvakama veštačke inteligencije razgovaramo sa dr Milanom Brdarom, autorom više desetina zapaženih i eminentnih naučnih radova.
S obzirom na činjenicu da razvoj veštačke inteligencije ima svoje filozofske pretpostavke (od sholastičkog svođenja lika Božjeg u čoveku na razum, preko Dekartovog cogito ergo sum, do prosvetiteljskog stava da je čovek neka vrsta mašine, o čemu je pisao Lametri), kako jedan filozof poput vas shvata načelne pretpostavke ovog značajnog procesa čije posledice svi osećamo?
Te pretpostavke su u priličnoj meri sadržane već u vašem pitanju. One su u svođenju čoveka na razum ili intelekt, uz isključenje duše i duha, a telo je viđeno kao mašina. Uz to, svekolika priroda, do kosmičkih razmera je viđena kao mašina, u svedenosti samo na materijalne i eficijentne uzroke, bez svrhe i smisla. Bilo je to oslobođenje čoveka, naročito po detronizovanju Boga, da od prirode, a i samog sebe, čini šta mu je volja i šta može, pogotovo kada je umovima zacarila ideja „ovladavanja pri­rodom“ (uzgred, to je jedna od najglupljih ideja moderne). To je doba racionalizma, prosvetiteljstva, materijalizma, empirizma i optimizma začinjenog idejom progresa. Sve je dobilo na snazi pošto je obnovljeno sećanje na spis „O dostojanstvu čoveka“ Pika dela Mirandole gde se kaže da čovek jedini u kosmosu nema suštinu, ali da od sebe može da načini šta hoće. U tome je jezgro modernog humanizma. Bezgranično slavljenje čoveka kao boga Antroposa ispostavilo se kao čisto faustofska stvar u savezu s Mefistom moderne tehnike. Humanizam je aminovao robota kao „mogućnost čoveka“ i bez zadrške zašao u fazu antihumanizma u vidu transhumanizma i posthumanizma. Prva faza bila je robotizacija rada i života, što se dovršava danas. Posledice su vidljive: milioni ljudi će ostati bez posla, zameniće ih roboti koji ništa ne traže sem struje i malo ulja; nema problema sindikata, plaćenog i neplaćenog rada, radničkog organizovanja. Na suprotnoj strani biće milioni besposlenih i suvišnih koje će krotiti u međuvremenu legalizovanim drogama, vojskom i policijom, kao u antiutopijama.
Drugu fazu čini robotizacija ili usavršavanje samog čoveka, s krajem u robotu nastalom od čoveka. Transhumanizam i posthumanizam kao stupidne ideologije proistekle iz humanizma, koje ovome kumuju obezbeđuju alibi i diktiraju da se ljudski sunovrat primi kao dalji korak u napretku.
Ovo je vreme kada je sama ideja progresa pod sumnjom, a to znači da je vreme kada se valja podsetiti misli Žan-Žaka Rusoa: da će tehnički progres biti praćen moralnim regresom, do sunovrata. Nije li to odlika našeg vremena sa transhumanizmom i posthumanizmom kao simptomima sunovrata? Dotični pravci se oslanjaju na načela koja kažu da „čovek nije dovoljan“, da ga je potrebno „usavršiti“, drugim rečima – vode do pune „robotizacije“. Nastavak već znamo: kad postane robot u punom smislu, taj android će sebi zacrtati utopiju – da postane čovek, „savršen u svojoj nesavršenosti“. Ali to je moguće samo u romanu (kao u Pekićevoj 1999), u stvarnom životu umesto toga imaćemo sveopštu propast. Moralno propadanje u kojem su takve fantazije moguće ne treba da nam zakloni razloge za pitanje: a zašto se to događa, zašto je čovek postao smetnja samom sebi do te mere da izbavljenje očekuje od robotizacije?

[restrict] U svojoj dvotomnoj studiji Um crne šume, posvećenoj filozofiji Martina Hajdegera, ukazali ste na njegovu misao da naše doba nije tehničko zato što koristi mašine nego je mašinsko zato što je tehničko. Ako je, po Hajdegeru, tehnika „način tumačenja prirode bivstvovanja“, ako je ta ista tehnika nauku pretvorila, od heurističke delatnosti čiji je cilj poznanje uzroka i smisla, u puku sluškinju tehnike, ako je kultom merljivosti, proračunljivosti i predvidljivosti stesnila čoveka, koliko joj je, zarad obnove čoveštva, moguće pružiti otpor?
Kritika tehnike je jedna od oblasti u kojoj je Hajdeger pokazao svoj značaj kao filozof i moć viđenja dostojnu uspelog proroka. Za njega tehnika nije tek skup oruđa, ili nešto sa strane moderne nauke kao oblast u kojoj se primenjuju njeni rezultati. Tehnika je način razumevanja bivstvujućeg pa i samog bivstvovanja kao bivanja modernog čoveka na Zemlji. Taj, u srži tehnički, način razumevanja porodio je modernu tehniku u svim opipljivim vidovima. Pošto tog načina razumevanja nije bilo u starom veku, možemo da razumemo zašto je u Starom Rimu parna mašina postojala samo kao igračka u bazenu. Način mišljenja antičkih Rimljana je bio prepreka naizgled prostoj činjenici – da neko može da je uveća i napravi parobrod.
Ako postavimo pitanje: pošto tehnika nije izvor moderne nauke, nego obe proističu iz rečenog načina razumevanja i tumačenja, otkud onda taj način? Hajdegerijanac bi rekao: iz načina bivstvovanja, odnosno iz čovekovog bivstvovanja u svetu moderne. Prostije rečenom, iz načina života, koje je onda, kako sledi, u moderni naskroz tehnički. Zato se i tehnika doživljava kao nešto „prirodno“, kao i svet koji po njoj i njome nastaje oko nas. I to je tačno. Tehnika nije sredstvo, neutralno u odnosu na to kako živimo.
Hajdeger je prorok kada piše da nas tehnika odvodi u propast, ali je i mistik, kada napominje da nije potrebno ništa da preduzimamo, jer će biće svojim nadolaskom sve dovesti u red. Uostalom, sve to s tehnikom je samo posledica našeg otuđenja od bića, tako da će se sve dovesti u red samo ako se biću budemo vratili iskrenog srca i otvorene duše.
Kako je tekao put od čoveka kao pastira bitija do čoveka kao pljačkaša svega postojećeg?
Proces je tekao modernizacijom, odnosno usponom kapitalizma i njime vođene industrije. Tehnizaciji prirode pripada matematizacija i svođenje na kauzalnost koja dopire samo do kako, usled isključenja štastva. Kakav je način modernog života, koji definiše civilizaciju, najbolje ćemo ilustrovati slikom koja nam govori da ostale vrste uzroka nisu nestale nego su samo preraspoređene. Naime, na prirodi ostaje samo neposredan (eficijentan) uzrok stvari i materija kao osnova bilo čega (ono u čemu nastaje nešto). Dva preostala Aristotelova uzroka, formalni i finalni, su, u stvari, na strani čoveka u modernom tehno-pogonu u užem smislu.
Formalni uzrok je sadržan u ideji ili nacrtu onoga što hoćemo od materije da stvorimo, a finalni ili svršni uzrok je ono radi čega sve to radimo ili svrha. Tako gledano, iako je kosmos ogroman, Priroda je u stvari smeš­tena u kavez ova četiri uzroka sa čovekom koji svim tim upravlja. Pitanje štastva (šta je nešto) potpuno je na strani čoveka i njegovog dela. Ali ne zadugo! Čovek je odav­no privezak tog tehničkog sklopa, usled čega je sam postao objekt i predmet za obradu i promenu: od čoveka do robota.
U studiji o Hajdegeru ustvrdili ste: „Cilj moderne nauke je znanje proračunljivih sila i materijalnih sredstava, ili prirodno – nužnih odnosa koji se moraju ’slušati’ da bi mogla da se načini planirana stvar.“ Da li to znači da je čovek u svom delanju danas potpuno lišen slobode?
Na početku moderne čovek je delao sa osećanjem velikog stepena slobode, otkako je prirodu video samo kao objekt odnosno materijal za oblikovanje. Tačnije, kao magacin materijala. U okviru tehnike nauka dolazi samo kao pomoćno sredstvo, da svojim znanjima obezbedi rukovanje uzrocima, jer ništa se ne može učiniti bez sklada s prirodnim zakonima. To je Hegelovo „lukavstvo uma“: prirodu slušamo da bismo njene sile usmerili ka svom cilju.
Danas, međutim, zapažamo da je čovek postao žrtva tehnike i da je njegova sloboda sve manja. Žrtva ideje progresa, moći nad prirodom koja vodi sve samim Pirovim pobedama, i žrtva novine. Tiranija novine, jer šta god uradili, ostajemo pod pritiskom imperativa da već sutra moramo od već napravljenog da načinimo nešto novo. Eto nam primera s modelima mobilnog telefona ili TV aparata.
Za objašnjenje ove tiranije Hajdeger nam nije od pomoći nego Karl Marks. Sve to proističe iz logike kapitala, a vrhuni na vrhuncu kapitalizma kao svetskog imperijalizma. A to nije bilo vreme Lenjina, nego je tek danas, uslovno rečeno, od pada SSSR-a naovamo. Svetska vladavina je nepotrošen san zapadnog kapitalizma, koji se manifestovao u benignijim oblicima pod etiketama „globalizacije“, ili „novog svetskog poretka“. Tehnika ima mefistofelsku prirodu zato što kapitalizam uteruje u trku za novinom usled želje za profitom. On takođe od čoveka pravi Fausta koji hoće sve dalje, više, jače, usled čega knjigu epohe ne čini ni jedno naučno delo nego Ginisova knjiga rekorda, zbirka modernih besmislica par excellence.
Bavili ste se razlikom između Mikelanđelovog Davi­da i njegovih jeftinih gipsanih kopija. Ako je u toku razvoja nauke kao tehnike priroda postala puki magacin sirovina. Kakva je, po vašem mišljenju, sudbina umetnosti u doba megamašine i njene veštačke inteligencije?
Sudbina umetnosti u doba Moderne kao megamašine odavno je vidljiva. Još od Marsela Dišana, kada je 1917. u galeriju stavio keramički muški pisoar. Pošto nije odmah izbačen, pošto je umetnost pokušala da ga semiotički „svari“, bio je to trenutak smrti moderne umetnosti koji se u metadiskursu opravdanja vidi i slavi suprotno, kao nova faza u razvoju moderne umetnosti. Moderna umetnost je stupila na put propasti kad je izgubila objekt, pa prestala da bude predstavljačka, a morala je da ga izgubi pojavom fotoaparata. A to je vodilo ne pojavi da objekt može da bude bilo šta, nego da bilo koji objekt, pa i Dišanov, kao gotova stvar (ready made) može da bude umetničko delo. Da se život umetnosti veštački održava, naročito u vreme savre­menog konceptualizma, vidi se po tome što je više ima u priči nego u delu. Umetnost se više ne prima čulima nego umom i razmišljanjem, a to znači da je njeno mesto zauzeo diskurs o njoj. Usled smrti estetske dimenzije u ime epistemičke, ona više ne može da bude autentična (za puno objašnjenje videti moju knjigu Filozofija u Dišanovom pisoaru iz 2002. godine).
U svojoj studiji ste napisali „Čovek tvorac suprotstavlja se Bogu tvorcu, detronizuje ga i njegovu tvorevinu troši kao sirovinu u izgradnji novog sveta.“. Kuda ćemo stići?
Nikuda, ili u propast, ako se ne desi preokret. A prepreku čini isto što i pre jednog veka: kapitalizam, koji je sada u punoj nihilističkoj snazi. Komunizam je bio iluzija alternative, jer se temeljio na Marksovoj tehnološkoj utopiji. Ovoj pak u socijalizmu je bila suđena propast usled uništenja energetske osnove: u uvećavanju profita. Bez profita nema moderne tehnike, a bez ove, kao faustovske trke za novim, nema novog profita. To je mefistofelski krug iz kojeg je socijalizam izašao, i zato je propao. Marks je računao na oslobođenje čovekovih stvaralačkih moći što je bila isuviše slaba karta za tu đavolju igru. Takođe je tanka bila marksistička ideja da je moguće odbaciti kapitalizam a zadržati tehniku (kod nas je zastupao Mihailo Marković). Bila je to bajka za decu. Tehnika je kao izdanak oblikovana razvojem kapitalizma i njegovog načina života. Njegovim nestankom sparušila bi se i ona. Ali s tehnikom je kao s jabukom saznanja: ko je jednom iskusi od nje ne odustaje. Povratak na pretehničko stanje nije moguć. Zato se nastavlja civilizacijsko kotrljanje u propast. Za kapitalizam cela planeta je magacin sirovina, a kuda god prođe za sobom ostavlja jalovinu. Na kraju će planeta ostati odbačena kao gomila smeća. Naravno, banksteri sa silnim milionima sanjaju da će na vreme pobeći na neku nastanjivu planetu, gde bi nastavili istim putem. Zato imamo aktuelna traganja za planetama „sličnim Zemlji“. Nažalost, alternativa se ne vidi. [/restrict]