Zavet Starog Vujadina

UNESKO upisao gusle u svetsku kulturnu baštinu

Piše Predrag Miodrag

Gusle su bile srpski univerziteti. Srbi su uz njih učili geografiju, istoriju i etiku i sve ono što čini svesno i slovesno biće

Autor ovih redova imao je prilike da razgovara s pokojnim Savom Zečevićem, i pitao ga je: „Sava, kako ti nisi izdao, kad su te Talijani toliko tukli i mučili, da kažeš ko ti je dao oružje koje su kod tebe pronašli“? A on će: „Bi’ ja rek’o njima i, bilo mi je na vr’ jezika, jer pukoše mi bubrezi i rebra. Ali nije mi dao Stari Vujadin! Jer kako bih ja kad Stari Vujadin kaže:
’O, sinovi, moji sokolovi, ne budite srca udovička,
No, budite srca junačkoga, ne izdajte druga nijednoga.’
Pa, čak ni krčmarice mlade da ne izdaju, ’kod kojih smo rujno vino pili’. Kako bih ja, da sam izdao. Pa, neka me ubiju, nek me raščereče, neću.“
Srpsko narodno pesništvo i guslari inspirisali su vekovima unazad ne samo srpske već i vodeće svetske intelektualce i mislioce koji su u njima prepoznavali tragove antičke poezije, neverovatan spoj individualne kreacije i kolektivnog stvaralaštva, pojanje koje je imalo snagu da sačuva identitet jednog naroda u vekovima okupacije, da ga učini ništa manje epskim od svojih deseteraca. Otuda je nedavno objavljena odluka da se pevanje uz gusle upiše na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva prirodna i očekivana. Za Savu Zečevića i milione Srba koji su trajali i pretrajavali kroz vekove naše krvave istorije to da gusle jesu deo nasleđa celog čovečanstva i nešto iznad svakog vrednovanja bila je nepobitna činjenica. S tim su se rađali.

[restrict]

JOŠ OD VREMENA HOMERA Još sredinom 19. veka zapadni istoričari su na osnovu dotadašnjih proučavanja u Severnoj Americi pisali da su Tračani-Sloveni ogroman narod, proizašao iz supstrata Pelazga, Tračana i Dačana iz familije indoevropskih naroda, čiji je narodni instrument gusle; koji je održavao sabore na otvorenom prostoru; svi zreli muškarci su imali pravo glasa; nisu imali robove; zarobljenicima su priznavali ljudska prava; mrska im je bila autoritarna vlast pojedinca; vladari su im se nazivali ban, župan, vojvoda, knez, boljar, kralj; preci Rusa istočno od Baltika su bili severni Sloveni koji su sagradili Novgorod i Kijev; a Ilirija je pripadala grčko-slovenskoj grani Slovena, odnosno „Slovenima grčke crkve“, kako su ih nazivali pojedini istoričari.
Istoričarka i filolog Tereza A. L. J. Robinson je isticala da je u Srbiji seoski pesnik imao običaj da sedi okružen ostalim seljacima i da u savršeno harmoničnim stihovima slavi pesmom junačka dela predaka ili savremenika, što je bilo nepoznato u čitavoj istoriji književnosti još od vremena Homera.
Prema freskama u srpskim srednjovekovnim manastirima i ilustracijama u izvornim dokumentima srednjovekovnog vremena, tadašnji dvorski muzičari su upotrebljavali instrumente kao gajde, trube, doboše, laute, gusle, bubnjeve i druge instrumente. Seljaci su pravili instrumente od jednostavnih materijala pronađenih u prirodi – frule, flaute i okarine od istesanog drveta ili životinjske kosti, rogove od drveta ili kosti, gajde, gusle i gega (gusle sa dve strune), tambure, duduk, diple, bubnjeve, trube, tube i tambure i tasove (kimbale ili kimvale). Običaj pravljenja srednjovekovnih bučnih gozbi uz zvuke raznih instrumenata i tapšanje na trpezama srpskih kraljeva i vlastele kasnije je, prema istoričaru Konstantinu Filozofu, ukinuo sin kneza Lazara, despot Stefan Lazarević, zahtevajući od svojih dvorana pobožnost, „dobar red“ i „dobar stid“. Zabeleženo je da je i srpska srednjovekovna vojska imala običaj da ide u borbe sa stegonošom na čelu uz zvuke trube, roga i doboša. Trubom se davao znak za zbor, za pokret jedinica ili napad, baš kao u savremenim vojskama. Hroničar Konstantin Filozof zapisao je da, „budući ozbiljne naravi“, despot Stefan Lazarević nije mnogo mario za muziku, ali je čak i on svojim dobro istreniranim borbenim jedinicama dozvolio da koriste „toliko muzike za rat da se nađe“, dok su u doba njegovog naslednika despota Đurđa Brankovića prilikom ratnih pohoda u najamničkoj vojsci konjanika pored trube korišćeni čak i talambasi (Konstantin Filozof, Život despota Stefana Lazarevića, Stare srpske biografije XV i XVI veka, Beograd, 1936, str. 81–82).
Uprkos vladavini Osmanlijskog carstva srpski narod je nastavio da čuva uspomenu na cara Lazara kao srpskog sveca i vladara kroz mnogobrojne pesme i priče pevanjem, prepričavanjem i sviranjem na guslama i drugim muzičkim instrumentima.

A OKO NJEGA NAROD SLUŠA Budući da su se Srbi svojim pobedama u bitkama na Mišaru i Deligradu, koje je opevao i čuveni srpski slepi guslar i pesnik Filip Višnjić, nametnuli kao ozbiljan vojni i politički faktor na Balkanskom poluostrvu, turska Porta je uz posredovanje Austrije i Rusije počela pregovore sa srpskim ustanicima i uručila im ferman-oproštaj za njihovo delovanje prema Turskoj u trogodišnjem ustanku. I Napoleon Bonaparta, koji je izuzetno cenio vožda Karađorđa kao vojskovođu, odao im je priznanje 21. maja 1815. godine u Ašpernu kod Beča. Nakon toga, sredinom oktobra 1815. godine, knez Miloš Obrenović se na svečanoj ceremoniji održanoj pred sarajem Marašli Ali-paše zavetovao na lojalnost sultanu i učinio takozvanu pokoru „rumeli valiji“ (Vuk Karadžić, Istorijski spisi, Knjiga Prva, Prosveta, Beograd, 1969, str. 76).
Srpski identitet: muzika, pevanje i gusle. Šta bi se o tome moglo reći? Na ovu temu je autor redova koje čitate razgovarao sa Slobodanom Brkićem studentom političkih nauka, dr Sanjom Šuljagić, iz Instituta za politikologiju, kompozitorom i akademikom Ivanom Jeftić i Svetozarom Borkom, profesorom srpskog jezika i književnosti.
Na čuvenoj slici Atanasa Popovića iz 19. veka, predstavljen je guslar kako peva uz gusle, a oko njega narod koji ga sluša. Na gotovo identičnoj slici iz Prvog svetskog rata predstavljeni su naši srpski vojnici. Neverovatno je da su guslari na obe slike gotovo u istom položaju i pozi, samo su u drugom slučaju oko narodnog guslara sabrani srpski vojnici. Nemački istraživači su odavno zapazili običaj kod Srba, u Krajini, Bosni, Crnoj Gori i šire, da guslar stane u krug, a oko njega se skupe ljudi…
Gusle se pominju u Starom zavetu, zatim u Vedama, u Mahabharati, od Japana pa nadalje.
Da, a šta ćemo ako ih ima isto tako na Istorku, u Siriji, u Azerbejdžanu, Kazahtanu i kod drugih neslovenskih naroda? U Starom zavetu to nisu samo Judejci i Jevreji, nego i Sloveni. Prema istraživanjima ne samo Kljosova nego i drugih. Svi su ismevali Radivoja Pešića kad je rekao da vinčanica prethodi feničanskom pismu, ali to je zaista tako. Kad vidite stari srpski kalendar, mi smo sad u 7527. godini. Kad vidimo razvoj pisma, jezika, kad vidimo sličnost sanskrita, ruskog i srpskog; kad uporedimo Tilaka, mitologiju… Tako da su gusle, još pre Homera srpski, odnosno slovenski instrument.
Zanimljivo je da zapadni naučnici, harvardski profesor Milman Peri i drugi, izučavaju Homera preko Srba iz Bosne, Krajine i iz onoga miljea koji uslovno nazivamo područjem Velebita i Dinarskog gorja. Očito du su bolje od Srba znali našu istoriju.
Crkvena pesma jednako kao i narodna poezija, epske junačke pesme, pevane su uz pratnju gusala.
Šta su gusle u savremenom srpskom i crnogorskom iskustvu, govori i savremeni narodni pesnik:
Ko za srpsku Bosnu ljutu bitku bije
To je Srbin brate s gore Romanije,
Dok je Romanije Srbi se ne boje,
Dok je Romanije i Srbi postoje.

MAPIRANJE NACIONALNOG IDENTITETA O značaju gusala u srpskom etničkom prostoru i srpskom mentalitetu Njegoš kaže:
„Đe se gusle u kući ne čuju, tu je mrtva i kuća i ljudi.“ Oni koji su nameravali da Srbe ponište, da više ne postoje kao narod, nalazili su za shodno da zabrane gusle. To imamo zabeleženo i u pesmama, na primer kod Zmaja Jove Jovanovića, u pesmi „Guslareva smrt“. Uočavamo, takođe, i u istoriji koja se odnosi na Frušku goru i manastire Fruške gore. Narod se vekovima sabirao oko svojih manastira, ali je u vreme Marije Terezije izdata naredba da se ne smeju čuti gusle. Zašto? Zato što je ona bila svesna, kao i austrijska država, Habzburgovci uopšte, da gusle čuvaju identitet srpski. To Srbi, naravno, nisu poslušali, nego su nastavili da guslaju. Isto tako, vidimo i jedan primer kod Ive Andrića, u romanu „Na Drini ćuprija“. Ko je podstakao Srbe da se bune protiv te građevine, iako je Srbin Mehmed-paša Sokolović naredio da se ona gradi? Ljudi-raja mislili su da tu nije nešto dobro, ne valja čim dolazi od Turaka. Zabeležena je scena, kad među te zidare, pokisle i promrzle, dolazi jedan Crnogorac. Visok, pokriven nekim haljetkom i, kad dođe unutra, među one koje sede oko vatre i griju se, on izvadi male gusle, guslice, da ih je lakše sakriti i, počne gusliti… Kako za večerom sedi car Dušan, a služi ga sestra Kandosija sa njedara dragijem kamenjem. I onda ređa sve srpske vladare, srpsku slavu, srpsku gospoštinu a, ljudi oko vatre počinju da plaču. Neki plaču, a neki škrguću zubima. I već sutradan se pojave nekolicina koji su počeli rušiti; ono što se danju sagradi, oni to po noći sruše. To je onaj, ako se ne varam Radoslav, koga su Turci uhvatili i nabili ga na kolac, zato što je rušio most i skelu. Ko je rušio skelu? Rušile su gusle, zar ne?
A Njegoš, u kletvi, u „Gorskom vijencu“, kad kune zbog izdaje, kaže: „U kući mu gusle ne visile“!
Eto, to je deo kletve. Dakle, gusle su bile srpski univerziteti. Srbi su uz njih učili i geografiju, istoriju i etiku, i moral, i sve što krasi jedno slovesno biće kao što je čovek. Bez toga ne bi ni bili ljudi.
„Dovedte mi starca Mirka, zar još nije tuna,
Dovedte mi tog guslara o, da divnih struna.
Nek mi pjeva, nek me slavi, slava je milina,
Juče sam mu pogubio sva četiri sina.
Starac poče uz gusle da gudi, al’ mu pjesma mučna,
teška zastade u grudi.“
„Polomi mi sreću moju, pokosi mi nadu,
Ali gusle, srpske gusle lagati ne znadu!“

[/restrict]