Učitavanje mogućeg smisla – SUOČAVANJE SA RIJALITIJEM

Naša verzija ove vrste zabave, pored opštih karakteristika, sadrži i neke društvene i nacionalne odlike, i zaslužuje da se na nju osvrnemo iz posebnog ugla. Naime, te skupine živih stvorenja koje se cele godine spore, kidaju i razdiru, teško je pratiti izvan konteksta naših opštih prilika, a one su, blago rečeno, bolne i depresivne

Prvi pokusi sa televizijskim žanrom koji danas zovemo reality show izvedeni su u Americi krajem šezdesetih godina prošlog veka. Zamisao o praćenju svakidašnjice običnih (i neobičnih) ličnosti, najavljivala je prikupljanje građe sa samih izvora našeg trajanja u vremenu i u prostoru. Uvid u životnu zbilju trebalo je da bude utoliko objektivniji što je bio lišen ideoloških, umetničkih ili moralističkih predumišljaja. Slika gole istine se, međutim, od početka pokazala sporna. Snimana pod unakrsnim farovima reflektora, praćena zujanjem kamera, nije obezbeđivala neposrednost i spontanost ljudskog ponašanja. Sem u posebnim situacijama (policijske akcije hapšenja, intervencije hitne pomoći i vatrogasne službe), naš je život lišen dinamike i jezgrovitosti, pa se moralo pristupiti montažnim rezovima, da bi se građa osmislila i njen tok ubrzao. Dobili smo stilizovane izveštaje sa lica mesta, istraživačke reportaže, jednu vrstu osveženog novinarstva.

[restrict] Druga, smelija koncepcija ovog žanra pojavila se u Holandiji krajem devedesetih godina. Ona je otišla korak dalje od dokumentarnog praćenja životne zbilje, ljudskih naravi i poslova: odlučila se da tu materiju proizvodi u veštačkim uslovima, u televizijskom studiju. Emisije su naišle na odličan prijem kod široke publike. Pripremanje spektakla se pokazalo relativno jeftino, gledanost je porasla, a učešće publike putem SMS poruka pokrivalo je troškove i donosilo lepu zaradu.
Naša verzija ove vrste zabave, pored opštih karakteristika, sadrži i neke društvene i nacionalne odlike, i zaslužuje da se na nju osvrnemo iz posebnog ugla. Naime, te skupine živih stvorenja koje se cele godine spore, kidaju i razdiru, teško je pratiti izvan konteksta naših opštih prilika, a one su, blago rečeno, bolne i depresivne. Naši rijalitiji se veoma malo razlikuju od onoga što nam se, preko televizora, nudi u informativnim emisijama, u političkim analizama, u raspravama o našem međunarodnom položaju, izveštajima sa skupštinskih zasedanja ili u nastupima narodnih predstavnika, onih na vlasti kao i onih iz opozicije. Svuda preovlađuje tiho očajništvo, osećanje nemogućnosti izlaska iz ukletog kruga. Kao da je ta perverzna televizijska dokolica dobila čudovišne razmere i povukla za sobom sve vrste javnog diskursa. Izvođači igre se predstavljaju kao tumači osećanja i shvatanja širokih masa, kao glasovi „duboke države“, od čijih ponora pomalo zaziremo. Čini se da tako izgleda presek proseka: opaka presuda koja nam je, ko zna kada, kako i zašto izrečena odražava se kao beskrajno tapkanje u mestu, batrganje u beznađu. U igru smo ušli dobrovoljno, ili iz nepromišljenosti, i evo, dobili smo što smo tražili, pa nam valja glumiti u istorijskom komadu opšte poraženosti. Iz dana u dan ponavlja se ista jadikovka: to je sve što umemo i možemo. „Siti sramote svoje“, kako se, sedam vekova pre Hrista jadao prorok Jeremija, „svoju vodu pijemo za novce, svoja drva kupujemo.“
I ta slika nije plod ničijeg pogano smišljenog scenarija: grupni portret se oblikuje sam od sebe, kao beskonačni defile polomljenih života, iskliznuća, zalutanja i očajničkog nastojanja da se, u privremenoj izolaciji, u karantinu, na granici između istine i fikcije, nađe odskočna tačka za novi početak, da se, pokazivanjem lične nesreće, ona pobedi, a u zamenu za otkrivanje intimnih nevolja osvoji slava. (Da, slava: za to je, po opštem osećanju, dovoljno pojavljivanje na malom ekranu.) U takvoj, priprostoj dramatizaciji uspostavljaju se i kratkotrajne ljubavne veze, koje ubrzo prelaze u mržnju, čime se beznađe, doneseno iz stvarnog života, konačno zapečaćuje. Pratimo nemilosrdnu borbu za samopotvrđivanje, za važnost, i borba je utoliko beznadnija što se odvija u praznini, u bezvazdušnom prostoru, u znaku jalove samoživosti. Svako svakoga omalovažava, i istovremeno pogleduje kako bi ga iskoristio. Gledaoci, nevidljivi a još kako uticajni, igraju ulogu sponzora i navijača, poistovećuju se sa ukućanima, hrabre ih ili ih ruže, pošto i sami, onamo, na poslu, u porodičnom životu, u brakovima, i komšijskim odnosima, prolaze kroz slična iskušenja.
Svađalaštvo, koje daje napetost i pokretljivost vrćenju u krug, pogonska je snaga ne samo ove nevesele predstave nego i našeg nesrećnog podneblja u celini. Njime su nadahnute međustranačke raspre, zađevice među narodima i plemenima Regiona, a skloni su mu i glavni akteri međunarodne zajednice koji diskretno nadgledaju predstavu. Svet je i inače oboleo od džangrizavosti, od osvetoljubivog pakošćenja, a kod nas se, s obzirom na zaostajanje u licemerju, to iskazuje u pornografskoj razgolićenosti. Jezik je škrt, natrunjen siktanjem. Govorna lica ne iznose utiske i zapažanja, nego „izjavljuju“ ono što imaju, ne osporavaju sagovornike nego ih „demantuju“, a nemoć da se ozbiljnije udube u neko pitanje prekidaju poštapalicom „I to je to“. Oni tu nisu došli da bi nešto naučili ili drugima dali, nego da bi se u svojoj promašenosti afirmisali. Kako se sretnu, počne borba za mesto pod suncem, to jest za opstanak u studiju, i ta borba, zbog neprirodnih uslova u kojima se odvija, dobija animalnu surovost. Biva da se i potuku.
Reč je, o nizu diletantskih psihoanalitičkih seansi iz kojih se mogu izvući neki neprijatni zaključci o dvonošcima uopšte, i našem, današnjem čoveku posebno. Ogledalo, koje nam vraća ružnu sliku, možemo razbiti, ili zabraniti pristup ka njemu, ali istinu time nećemo ukinuti. Nevoljnici, utamničeni na TV-VT (televizijskom vašaru taštine) naša su sabraća, sugrađani, saputnici, supatnici, buduće majke i očevi, obespućeni na probijanju prema modernom dobu, odbegli sa sela da bi se zaustavili u prigradskim naseljima, žrtve priglupe sujete i detinjaste narcisoidnosti, nedoučeni šegrti neoliberalnog kapitalizma, koji njegova uputstva prilagođavaju datim uslovima: bore se oružjem koje poseduju – muškarci patrijarhalnom bahatošću, žene golim stražnjicama. Svako je protiv svakoga a Bog protiv svih. On nam je ostavio zaveštanje da zarađujemo hleb u znoju lica svoga, od besposličenja je odvratio glavu. On hoće da pomogne onima koji se trude, a za ove i ovakve nema vremena.
Pakao – to su drugi, kako reče Papa egzistencijalizma, naročito onda kad im se omogući pokazivanje najgorih svojstava. Bez zakeranja i sukobljavanja ova satanska izmišljotina bi brzo presahla. Miroljubivi pojedinci, koji ponekad zalutaju u predstavu, sebe ubrzo isključe iz nje. Oni pokušavaju da ukućane podsete na obavezu prema pristojnosti, očigledno uplašeni od razgolićavanja najnižih poriva. Dugi, hiljadugodišnji razvoj ljudske rase išao je ka kroćenju i prosvetljavanju niskosti, a postignuća su klimava: svaki čas smo kadri da padnemo na sopstveno dno. U istinskom životu za to se nalaze razna opravdanja i objašnjenja, pa i lekovi, a u rijalitiju se poigravamo sa bedom zarad nje same. Zato je poučno pratiti prizor uništenja same ideje kulture. Suočavamo se sa prirodnom merom našeg ustrojstva i sa potrebom njenog prevazilaženja. Najlakše i najbrže nam polazi za rukom ono što je ružno i nisko. A besposličenje, u kome se dave učesnici ovog istorijskog trenutka, samo po sebi je porok, stanje u kojem nam svašta dolazi na um.
Svako vreme ima znamenja koja su ga dostojna; ovo, naše, uspeva da od muke i nesreće načini đavolsku farsu. Nekadašnja, gorda i napredna naša stvarnost (postojao je i takav časopis!) preobrazila se u dekadentni rijaliti. Eppur si muove, ali unatrag i nizbrdo. [/restrict]