Šta sad?

Priština, dakle Vašington, želi samo bezuslovnu kapitulaciju Srbije uz propratne ratne reparacije, imovinu iz sukcesije pokojne SFRJ i slične vidove srpskog finansijskog doprinosa kosovskom budžetu. Kako Srbija može da odgovori na ovu primamljivu ponudu?

Bilo je poprilično simbolike, i ne samo simbolike, u Njujorku u Savetu bezbednosti UN kada su mu se, u ponedeljak uveče po našem vremenu, obratili predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegov kolega iz Prištine Hašim Tači na sednici sazvanoj zbog formiranja vojske samozvanog Kosova. Ispred Vučića je, naime, stajala pločica s natpisom „Srbija“, ispred Tačija je pak pisalo samo „Hašim Tači“.

PALMEROVA PRETNJA Nije za tu razliku u tretmanu ni kriva ni zaslužna Vučićeva politika, budući da za Ujedinjene nacije Kosovo ne postoji kao suverena država pa ni njen predsednik ne može da bude predstavljen drugačije do svojim, a ne imenom svoje državolike tvorevine, no upravo će od Vučića zavisiti da li će tako i ostati. Jer, poručio je Tači odlazeći u Njujork, „fokus je sada na dijalogu – za stolicu Kosova u UN“, a „to potpuno zavisi od Srbije“, priznao je otvoreno još u aprilu ove godine potpredsednik prištinske vlade Enver Hodžaj, i ništa se u tom pogledu od tada nije promenilo. Osim što su u međuvremenu, a kako se kraj godine bliži i naročito, pritisci postali mnogo žešći nego što su bili, uostalom, kao što je pre osam meseci i najavio Metju Palmer, v. d. zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara, kada je rekao da misli „da postoji prilika za značajan napredak u dijalogu do kraja 2018. godine, ako se obe strane posvećeno vrate procesu“.
I zaista, svoj doprinos značajnom napretku u dijalogu Amerikanci su preko svojih štićenika u Prištini – a u tome ih verno slede i Velika Britanija, Nemačka, Francuska i slični naši prijatelji iz Evropske unije, i toliko o značaju Vučićevih dobrih odnosa s Angelom Merkel ili Emanuelom Makronom, na primer, kojima se toliko hvalio i krajnje mu je vreme da s tim prestane da se (nas) zaluđuje – značajnom su dakle napretku u dijalogu svi oni zajedno počeli da doprinose tako što su mu u protekle dve nedelje zadali više vezanih udaraca koji bi morali da ga ubiju. Ili će ubiti nas.

[restrict]

POTEZI PRIŠTINE Ovaj krug svesno indukovanog ludila započeo je uvođenjem kosovskih taksi od 10 a zatim i svih sto odsto na proizvode iz centralne Srbije.
Pa su u Skupštini Kosova izglasane izmene njihovih zakona kojima je formirana vojska.
Pa je isto telo usvojilo rezoluciju o „uslovima za dijalog“ sa Beogradom u kojoj se propisuje da je proces dijaloga prihvatljiv samo ako će rezultirati „međusobnim priznanjem, članstvom Kosova u UN i podrškom za priključenje EU i NATO-u“, i pride navodi da su „Ustav, državni suverenitet, teritorijalni integritet i jedinstveni karakter Kosova neprikosnoveni i neotuđivi“.
Štaviše, tom prilikom je i za jednog od dva šefa prištinskog pregovaračkog tima (uz Špenda Ahmetija) izabran Fatmir Ljimaj, aktuelni potpredsednik prištinske vlade i nekadašnji OVK terorista koji je osudu za jezive ratne zločine protiv Srba izbegao tako što je uspešno zastrašio sve one svedoke svojih zlodela koje prethodno nije pobio.
Da bi se, na sve ovo, nadovezao i plan premijera Ramuša Haradinaja za rešenje kosovskog pitanja koji od ostatka Srbije zahteva bezmalo sve osim prava prve noći; od uzajamnog priznanja nezavisnosti i dozvole za ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, preko isplate ratnih reparacija, prava na sukcesiju bivše SFRJ i drugih vidova mafijaškog reketa, pa do srpskog priznanja da „kulturno i religiozno nasleđe svih zajednica“ predstavlja „integralni deo nasleđa Republike Kosovo“ i obaveze da se u Beogradu podigne spomenik žrtvama rata. Dok se zauzvrat kosmetskim Srbima ne nudi ništa što ne može da bude zabranjeno ili ukinuto odlukom Prištine.

NASTAVAK AGRESIJE Kao što je savršeno jasno da nije sam Haradinaj napisao ovaj dokument – razložna je, zapravo, sumnja da mu ničime i nije doprineo do svojim potpisom, takve su mu naime mogućnosti – jasno je i da se pod ovaj dokument Haradinaj ne bi ni potpisao, niti bi Priština donela i sve ostale mere koje smo spomenuli, da nije doživela snažan podsticaj da upravo to učini.
Čiji podsticaj? O tome makar ne treba previše razmišljati jer je sve učinjeno javno. Prištinu su podstakle Sjedinjene Američke Države i osam članica Evropske unije – Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija, Belgija, Holandija, Švedska i Poljska – koje su pismom Savetu bezbednosti podržale „suvereno pravo“ Kosova da formira svoju vojsku.
I time su nam, bezmalo, objavili nastavak rata iz 1999. godine; ta vojska, uostalom, nije formirana da ne bi bila upotrebljena nego baš da bi bila upotrebljena. Ova ocena jeste preterana utoliko što nam rakete ne lete nad glavama kao što su letele pre skoro 20 godina, a opet, tom podrškom definitivno nam nisu objavili nastavak primirja iz 1999. jer su njegovi uslovi, upisani u Rezoluciju 1244, predviđali rasformiranje upravo onih formacija kosovskih Albanaca koje su sada formirane, samo u novom pakovanju, ali isto je to što je bila i teroristička OVK i svima je to potpuno jasno ma koliko da se prave nevešti ne bi li zamaskirali svoje podle namere.

(NE)NAUČENE LEKCIJE Ovim potezima, od carina do vojske, primetimo i to, Priština i, naročito, njeni zapadni nalogodavci nisu samo još jednom iskazali sav svoj prezir prema međunarodnim sporazumima čiji su garanti – od CEFTA sporazuma do Rezolucije 1244 – nego i prema kosovskom zakonodavstvu čijim su pisanjem sami neposredno rukovodili, a koje nezgodno i izričito zabranjuje upravo ovakav način na koji se sada formira kosovska vojska. Ali protiv Srba sve je dozvoljeno. Ako dosad nismo naučili tu lekciju, poslednji je trenutak da to naučimo jer prilika za popravni više nemamo, takav je trenutni ulog u igri.
A kad smo već kod lekcija, valjda smo napokon shvatili – ako nismo, spasa nam nema a i ne zaslužujemo ga – da Evropsku uniju, to jest briselske birokrate okupljene u Evropskoj komisiji, slušaju isključivo oni koji sami na to pristaju, dok se svi ostali ponašaju kao sada Haradinaj koji Briselu poručuje da mu ne pada na pamet da postupi po naređenju i ukine takse koje je uveo (centralnoj) Srbiji. Da, ima Haradinaj u tome podršku onih koji se o tome mnogo više pitaju od EU šefice diplomatije Federike Mogerini ili komesara za pregovore o proširenju Johanesa Hana, ali je isto tako evidentno i da Mogerinijeva i Han, uprkos svojim zvučnim funkcijama koje umeju da zasene prostotu, nemaju ama baš nikakvih mehanizama da svoje zahteve sprovedu u delo. Da ih imaju, Prištinu bi naterali da ukine takse. Ili su pak u tim svojim zahtevima neiskreni, tek, nama dođe na potpuno isto. Na Brisel, kao na faktor na koji treba računati, jednostavno ne postoji. Tako da dnevnice koje se potroše na putovanja naših funkcionera u prestonicu Evropske unije sada, još i više nego ikada ranije, predstavljaju čist trošak i bespotrebno bacanje novca u vetar, o svrsishodnosti daljeg ispunjavanja bilo kakvih EU zahteva da i ne govorimo.

REAKCIJA SRBIJE Ovo nas naravoučenije, elem, dovodi i do ključnog pitanja, a to je, šta sad Srbija može i treba da uradi? Pošto nas je dosadašnja kooperativnost i dovela u situaciju u kojoj se sada nalazimo.
Podvucimo to još jednom. Svi dosadašnji pokušaji Srbije da, neprestano popuštajući i držeći se manjom nego što zaista jeste, sebe proizvede u partnera onih koji su na nju izvršili agresiju – a ti pokušaji traju, evo, već 18 dugih godina – udarili su u zid njihovih interesa i loših namera prema nama. Dalje popuštanje neće proizvesti drugačiji rezultat. Naprotiv, pročitajte ponovo onu ponudu Ramuša Haradinaja, od nas se očekuje isključivo bezuslovna kapitulacija (plus pare).
A i to samo da bi zatim, kao i svaki put dosad, pred nas bili isporučeni i novi zahtevi, uostalom, kao da imamo posla sa zverima koje su nanjušile krv pa ne umeju da stanu…
Tako da mnogo izbora mi, zapravo, i nemamo. Da, dobro je što smo uspeli da se izborimo da u Njujorku bude održana javna sednica Saveta bezbednosti na kojoj smo, zajedno s našim saveznicima, svetu dali priliku da čuje i naše argumente, ali da li je to dovoljno? Očigledno da ne, jer, eno, proces formiranja kosovske vojske i dalje je u toku, baš kao što su i takse i dalje na snazi.
Hoćemo da kažemo da je kucnuo konačni čas da, pod jedan, istini pogledamo u oči, i, pod dva, da zbog toga postupimo onako kako nam to nalaže goli instinkt za samoodržanjem. Borba dakle, umesto kapitulantstva koje se predstavlja kao državnička mudrost.
A to znači da Zapadu moramo da uzvratimo onoliko koliko smo u prilici. Čvršćim i, demonstrativno otvorenijim, okretanjem Rusiji i Kini, na primer, dodelom diplomatskog statusa ruskim spasiocima u Nišu; zamrzavanjem (ionako besmislenog) procesa EU integracija koji je njima bitan samo zato što nas zadržava na njihovom geopolitičkom povocu; hlađenjem odnosa sa NATO-om u vidu, na primer, suspenzije važećeg SOFA sporazuma ili makar prekida rada na novom IPAP sporazumu… Rečju, da na otvoreno neprijateljstvo vodećih NATO članica uzvratimo u meri koju možemo da podnesemo, a da oni shvate da se ne šalimo i da se u samoodbrani nećemo zaustaviti samo na rečima. Jer bi to, opet, bilo shvaćeno kao dokaz naše slabosti iz koga samo sledi zaključak da treba da nastave da nam rade ovo isto, samo još jače.
Ili, možda, neko želi da vidi Vučića u Beloj kući kako sa Donaldom Trampom i Hašimom Tačijem, kako je američki predsednik napisao Tačiju, proslavlja „ono što bi predstavljalo istorijski sporazum“? Od koga se Srbija nikada ne bi oporavila…

[/restrict]