ONO ŠTO BITI NE MOŽE

Da li je uputno Novu godinu dočekivati uz poruku, sažetu koliko i istinitu: minula godina bila je teška, ali će ova u koju ulazimo biti još teža! Ili, u duhu pravila koja uče da je o praznicima to opravdano, odložiti suočavanje s problemima i predstojećim sudbinskim raskršćima od kojih zebemo?
Budući da kolektivna predosećanja nije mudro ni u praznovanju previđati, i imajući u vidu da sadržaj ovog broja Pečata upozorava na prelomna vremena kojima idemo u susret, opredeljujemo se za suočavanje sa činjenicama neumotanim u zavodljiva praznična pakovanja. Tim pre što su Srbiji, umesto novogodišnjih čestitki kakve u ovo doba godine razmenjuje normalan svet, stigla pisma nimalo obećavajućeg sadržaja. Ono koje je potpisao Donald Tramp posebno zaokuplja pažnju. Obraćanjem Vašingtona srpskom predsedniku, Srbiji se naime nudi „nekakav ’Dejton 2’”. U tekstu koji objavljujemo, Milomir Stepić upozorava: Pismo predsednika SAD adresirano je na predsednika Srbije, mada nema sumnje da je upućeno svim Srbima. Njime se Srbima stavlja do znanja ono što su ionako naslućivali. Zašto da mu se ne veruje kada tu piše da „ulazimo u završnu fazu sporazuma sa Kosovom“, da bi trebalo doneti odluke „koje bi zadovoljile interese obeju zemalja“. Posebno su obespokojavajuće reči koje u pismo najavljuju žurbu: „sporazum između Srbije i Kosova je nadohvat ruke“.
Pečatovi autori odgovaraju na pitanje zbog čega sporazum, premda nadohvat, nije za Srbiju dobro rešenje: njegovo bi prihvatanje faktički značilo da svoju sudbinu stavljamo u ruke onih koji se nisu pokazali kao naši prijatelji već su nam, kao ključni činilac komadanja našeg nacionalno-državnog prostora, naneli ogromnu nacionalnu štetu!
Među upućenijim čitačima Trampovog pisma, još je određeniji ruski političar Sergej Železnjak: „Predsednik Donald Tramp grubo ucenjuje Srbiju i predsednika Aleksandra Vučića, a istorijski sporazum na kojem on insistira, u slučaju njegove realizacije, predstavljaće nacionalnu katastrofu za Srbiju, jer bi izvesno usledilo rasparčavanje države koja bi se potom pretvorila u proamerički protektorat.“
Američko raspoloženje prema Srbima, ogoljeno u pismu o namerama Bele kuće, nadahnjuje različite odgovore Beograda. Uznemiren, srpski predsednik izjavljuje: „Ne želim da majke brinu da li će im deca kad napune 18 godina ići u rov.“ Javno se zalažući za kompromis, posredno dakle i za istorijski sporazum, Vučić kaže: „Suština je da se dogovorimo s Albancima, ne mogu dogovor da nametnu ni Amerikanci, ni Rusi ni Evropljani ni niko drugi, a naravno da je SAD na strani Albanaca, jer su priznali Kosovo.“
Upozoravajući, međutim, da je razgraničenje o kojem se i u Srbiji govori kao o spasonosnom rešenju, prema američkom viđenju „samo sredstvo, a ne cilj“, ovdašnji eksperti su kategorični: za Amerikance razgraničenje je razmatranje gde bi granicu između Srbije i „Kosova“ mogli pomeriti nekoliko kilometara u dubinu teritorije jedne ili druge strane.
Deo domaće javnosti, podstaknut ovako sumornim razmatranjima, postavio je pitanje – da li je pod aktuelnim uslovima moguć bilo kakav kompromis ili samo kapitulacija? Nasuprot ovoj malodušnosti, a nadahnuto neobavezujućom lakoćom izricanja smelih želja, navode se i zahtevi koje bi srpska strana – ako već pristupa sporazumevanju – morala da ispostavi Americi, odnosno međunarodnoj zajednici. Paradigmatičan je u tom smislu all inclusive spisak koji navodi analitičar Aleksandar Mihailović, pukovnik u penziji. Navodimo deo zahteva koji je reprezentativan za ovaj pregovarački stav: „Kao poslednja ponuda bi bilo da međunarodna zajednica plati 50.000 milijardi evra za KiM i da se izmeste sve svetinje i Srbi i drugi ne-Albanci, koji to žele, u napuštene delove Srbije. U Nemačkoj je pre 12 godina završena procena svekolikih kosmetskih bogatstava (…) 500.000 milijardi evra. Od dobijenih para razdužiti sve dugove, svakom građaninu Srbije dati po milion evra, za 15.000 milijardi evra kupiti zlato i ostalim parama napuniti sve fondove i od države napraviti Raj na Balkanu i u Evropi.“
Vidimo – pod novogodišnjom jelkom često se nađu i veoma smele ideje. Premda savremena perspektiva pukovnikovim predlozima lepi etiketu anahronih i neozbiljnih maštarija, navedeni predlozi utemeljeni su u istorijskim i drugim činjenicama, a posebno vrede kao predočavanje dimenzija mogućih gubitaka.
Da li je srpski predsednik imao na umu ovaj spisak i njemu slične kada je nedavno rekao da „Srbi imaju maksimalistička očekivanja“? Recimo da obziri koji tim povodom muče predsednika Vučića ne dotiču kosmetske Albance. Oni svoje želje – programsko uputstvo za dalje delovanje prekookeanskog Deda Mraza – smelo modeluju.
Priština, naime, uz priznanje „Kosova“ traži (deo Sporazuma?) 22 milijarde evra ratne štete, uz to i penzije, deviznu štednju, preuzimanje prava distribucije i naplate električne energije, isplatu nematerijalne štete za 20.000 „silovanih“ žena, preuzimanje srpske nacionalne, duhovne i svekolike baštine na KiM… Ovde nedostaje Nobel za mir, ali…
Pred navedenim pretnjama, s predosećanjima tmurnim i uvidima jasnim, Srbi, tačnije rečeno – njihova većina, danas spontano odgovaraju u duhu Njegoševe spokojne koliko i preteće poruke – Što god dođe, svemu sam naredan.
Milomir Stepić pojašnjava: Kao pripadnici nezapadnog sveta, Srbi su izlaz potražili u korenima – vraćanju pravoslavnoj veri i tradiciji, nacionalnoj samospoznaji i interesu, balkanskom duhu i „mesto-razvoju“, autentičnom državotvornom nasleđu srednjovekovne i obnovljene Srbije, te kontinentalističkom geopolitičkom identitetu.
Ovom zapažanju dodajmo uverenje da kroz prostor i vreme stižu spasonosni saveti, šapat predaka, te da se, i kada toga danas nismo svesni, događa prenos matrica moćnog nacionalnog nasleđa.
Paradigmatično za ovu situaciju, Njegošev nauk snažno pridržava Andrić, promišljanjima čija je aktuelnost u ovom trenutku naprosto zapanjujuća. U eseju posvećenom Vladiki – tragičnom junaku kosovske misli, a napisanom 1935. godine, čitamo uvide relevantne za situaciju u osvit 2019. godine!
„Za Njegoša je veliko i moćno Osmanlijsko Carstvo bilo uistinu oličenje pakla na zemlji, ovaploćen princip Zla sa kojim mu dužnost nalaže boriti se bez kolebanja i pomirenja, pa i bez ikakve nade na pobedu. Ta borba se vodi pod jedinstvenom, očajničkom devizom koja liči na apsurd a koja je u stvari životna istina sama: Neka bude što biti ne može!“
„Nigde“, kaže Andrić, „u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje.“
U susret teškoj godini Andrićeve reči o borbi i njenom smislu upijamo kao melem samopouzdanju. Razumemo da je „najstrašnija lozinka“ sama zgusnuta stvarnost i ovog trenutka nacionalne sudbine. Neka bude što biti ne može. Savremeni tragični junaci kosovske misli imaju sudbinski popust: realnu nadu u pobedu. U borbi za zakonite interese Srbije, oni imaju „samo“ Rezoluciju 1244, Ustav Srbije i snažnu podršku nekoliko najmoćnijih svetskih država! Imaju li i svest da pred precima i potomcima upravo sada istupaju kao akteri velike sudbonosne bitke?