Evropa na ukrajinskom raskršću

Porošenkov „odbrambeni rat“ mogao da bi bude okidač pobune protiv politike koja donosi samo zlo i patnju, direktan napad na Rusiju doveo bi do kolapsa ukrajinskog režima i ostataka državnosti

Vašington je prošle nedelje pozvao vlasti u Nemačkoj da „poslušaju susede“ i odustanu od izgradnje gasovoda „Severni tok 2“, koji Berlin realizuje s Moskvom. Kako je naglasio predstavnik Stejt departmenta Robert Paladino, ovaj gasovod je „politički projekat“ i SAD podržavaju evropske države koje se protive njegovoj izgradnji. Istovremeno, Paladino je podsetio međunarodnu javnost koliko je „važna Ukrajina za evropsku ekonomiju“. Ovakvo uvezivanje „Severnog toka 2“ s navodnom „ukrajinskom važnošću“ za Evropu, svedoči upravo o suprotnom – blokada ovog projekta za SAD predstavlja prvorazredni politički prioritet, koji nema nikakve veze sa ekonomijom. Ali zato ima veze sa desetinama tenkova i aviona koje je ukrajinska vlada na čelu s predsednikom Petrom Porošenkom poslednjih dana dopremila na liniju razgraničenja, odnosno granicu s Donbasom. Sve tvrdeći kako Moskva planira da izvrši agresiju na njih…
Dovoljno je napomenuti da su današnja Ukrajina i njena privreda u potpunosti zavisni od finansijske pomoći Zapada, tako da nema govora o ekonomskoj važnosti ove države. Prema podacima Svetske banke, Ukrajina sa 45 miliona stanovnika, u 2017. je imala bruto domaći proizvod od svega 112 milijardi dolara, što je tek oko 2,5 puta više od, recimo, Srbije. Sa BDP-om po glavi stanovnika manjim od 3.000 dolara, Ukrajina je daleko ispod prve stotine zemalja u svetu (i dvostruko lošija od Srbije), odmah ispod Sudana, a tek nešto „jača“ od Papua Nove Gvineje i Hondurasa. I to pokazuje koliko je ona stvarno „važna“ za evropsku privredu. No za SAD Kijev je zaista bitan spoljnopolitički faktor – ne samo kao subjekat već prvenstveno u svojstvu objekta međunarodnih odnosa.

[restrict]

AMERIČKO OBUZDAVANJE EVROPE Uz pomoć Ukrajine, veruju u Vašingtonu, može se uspešno obuzdavati Rusija: sprečavati njeno ekonomsko jačanje i širenje geopolitičkog uticaja, a pre svega zabijati klin u odnose Moskve s Evropom. Sprečavanje izgradnje „Severnog toka 2“ jedan je od zadataka koji ispunjavaju sva tri navedena cilja. Zato će Vašington učiniti sve da to zaustavi. Ako Berlin ne shvati na vreme da će Amerikanci radi toga učiniti bukvalno sve, tim gore po Nemce. Jer i u Vašingtonu i u Kijevu dobro znaju da bi izgradnja cevovoda sa dodatnih 55 milijardi kubika gasa godišnje (na već postojeći „Severni tok 1“ istog kapaciteta), obesmislio ukrajinski gasno-transportni sistem. Uz izgradnju „Turskog toka“ koji sve više napreduje, pretpostavlja se da bi do 2022. godine ukrajinski tranzit opao za 90 odsto. Drugim rečima, više ga ne bi bilo, pa bi „ekonomska važnost“ Ukrajine mogla da služi samo kao predmet podsmeha. A o ucenjivačkom kapacitetu Ukrajine da se i ne govori.
Moskva godinama apeluje na evropske države i SAD da ne traže političke razloge za prihvatanje ili odbijanje ruskih gasovoda, ističući da oni imaju ekonomsku opravdanost i svrhu. Formalno gledano, to je tačno, jer od ovih projekata korist imaju i tranzitne zemlje i svi evropski potrošači. Svi oni mogu da računaju na dugoročno i bezbedno snabdevanje ovim ekološkim energentom po stabilnim i umerenim cenama, što vodi razvoju ekonomije celog kontinenta. Takve uslove danas Evropi ne može da ponudi nijedan svetski snabdevač.
Osim Amerike, i čitav niz evropskih država osuđuje Nemačku što gradi već drugi gasovod s Rusijom. I pojedini nemački mediji, pod uticajem ove propagande, ocenili su da bi nastavak izgradnje „Severnog toka 2“ predstavljao političku katastrofu za Berlin. Ipak, i oni priznaju da je, ekonomski, ovaj projekat veoma koristan za Nemačku. Okončanjem „Severnog toka 2“ – a u budućnosti se može govoriti o trećoj, pa i četvrtoj „niti“ gasovoda – Nemačka bi, uz Austriju, postala energetsko čvorište Evrope. Suština zamisli Vašingtona, očigledno, nije obuzdavanje samo Rusije već na ovaj način i Nemačke, kako bi ostala daleko od pomisli da bi EU mogla da postane globalna supersila i konkurent SAD na političkom i vojnom planu.
Kriza u Ukrajini obuzdava evropske države koje imaju potencijal da suvereno odlučuju. S geopolitičkom barijerom koja pregrađuje pristup Rusiji, njenom tržištu, energentima i evroazijskim saobraćajnim koridorima, Evropa može da zaboravi na samostalan i dinamičan razvoj. Na taj način, ona ostaje samo geopolitička periferija evroatlantizma, teritorija „na liniji vatre“ u sukobu s Rusijom i poligon za razmeštanje američkog taktičkog nuklearnog naoružanja. To je još jedno mesto na planeti gde spoljne sile raspiruju lokalne sukobe i destabilizuju sistem, i pod firmom mirotvorstva da nameću vojni, politički, kulturni i ekonomski uticaj. Zato je izgradnja „Severnog toka 2“ jedna od najvažnijih političkih raskrsnica, gde Evropa odlučuje kojim će putem dalje ići. I u tom smislu su Amerikanci u pravu kada kažu da je reč o političkom projektu. Radi se o izboru Evrope – između suverene i vazalne politike.
Ali kako da Vašington osigura realizaciju ovog svog cilja? Nakon sukoba Rusije i Ukrajine u Kerčkom moreuzu, EU je odbila bilo kakve mere vojnog, pa čak ni ekonomskog karaktera protiv Moskve. Provokacija nije bila dovoljno ubedljiva – za to je neophodna kriza većih razmera, nalik onoj iz 2014. na istoku Ukrajine, kada je poginulo više od 10.000 ljudi. Zato se, izgleda, dovlače tenkovi na administrativnu liniju Donjecke i Luganske Narodne Republike (DNR i LNR). Prema navodima štaba DNR, u prošli petak i subotu, ukrajinske snage su 39 puta prekršile primirje, uglavnom iz minobacača. Posle provokacije u Azovskom moru, pojavila se mogućnost otvorenog vojnog sukoba Rusije i Ukrajine. Ruski eksperti upozoravaju da će inicijator takvog sukoba biti Kijev, dok njihove američke i ukrajinske kolege već unapred optužuju Kremlj. Ipak, retko ko može da ospori tvrdnju da bi oružani sukob – s uvođenjem ratnog stanja na celoj teritoriji zemlje – dao niz prednosti aktuelnom šefu države Porošenku, uoči veoma neizvesne predsedničke trke 31. marta.

IZGLEDNI KOLAPS KIJEVSKOG REŽIMA Koliko je situacija ozbiljna, vidi se i iz toga što je antiruska kampanja u Ukrajini dostigla vrhunac, a mržnja se širi i prema ruskom lideru Vladimiru Putinu, i prema čitavom stanovništvu Rusije. U tom svetlu treba posmatrati i nedavno uvođenje zabrane ulaska u Ukrajinu ruskim državljanima starosti od 16 do 65 godina. Tvrdi se da će rat, kada započne, biti odbramben i pravedan, zaštita od agresije, ali se ne navodi – zašto bi Rusiji bio potreban sukob koji vodi apsolutnom zaoštravanju odnosa sa EU i prekidu izgradnje „Severnog toka“? Na ovo pitanje nema odgovora, kao što nema ni na sledeće: šta Rusija dobija od provokacija, tipa one iz Azovskog mora? Zašto Moskvi uopšte treba zaoštravanje odnosa u trenucima najveće napetosti od završetka Hladnog rata? Ukrajinska vlast „zahteva“ podršku međunarodne zajednice za svoje poteze, poručujući da su sva mirna i diplomatska sredstva iscrpljena protiv „agresivne Rusije“.
Sve ovo ukazuje da se Kijev sprema za nešto zaista krupno i ostaje samo nada da neće, boreći se za opstanak, ići do kraja. Međutim, u zemlji u kojoj se jedva krpi kraj s krajem, i koju je u poslednjih godinu dana napustilo milion ljudi u potrazi za preživljavanjem, samo krajnje mere mogu doneti rezultat. To je mehanizam koji gura zemlju u sukob i uvlači i NATO – makar u vidu finansijske, materijalne i moralne podrške. To je dovoljno za „žrtvu agresije“ Petra Porošenka da izgura bar ulazak u drugi krug izbora. Da može da računa na moćne krugove američke države, videlo se iz reakcije Vašingtona posle incidenta kod Krimskog mosta, kada je predsednik Donald Tramp otkazao planirani susret s Putinom, samo dan uoči održavanja, što se smatra ozbiljnim kršenjem diplomatskog protokola.
Uprkos deklarativnoj „podršci iz Vašingtona“ za samoubilačku misiju i „pohod na Istok“, cela avantura može da ima i krajnje negativne posledice po kijevski režim i rezultira potpunim krahom. Ne zbog toga što će Moskva nešto okupirati već jer je narodu odavno preko glave vanrednih stanja, ratova, siromaštva, Donbasa i Krima… Običan svet, među kojima mnogi intimno ne gaje mržnju prema Rusima i Rusiji, podozreva da je ispao žrtva zakulisnih igara, interesa Zapada i domaćeg rukovodstva koje ih sprovodi. I upravo bi Porošenkov „odbrambeni rat“ mogao da bude okidač mnogo šire pobune protiv takve politike koja donosi samo zlo i patnju. Direktan napad na Rusiju i njene građane, bilo na Krimu, bilo u Donbasu ili na nekom trećem mestu, doveo bi do kolapsa režima u Ukrajini. A vrlo verovatno i ostataka njene državnosti.

[/restrict]