Европа на украјинском раскршћу

Порошенков „одбрамбени рат“ могао да би буде окидач побуне против политике која доноси само зло и патњу, директан напад на Русију довео би до колапса украјинског режима и остатака државности

Вашингтон је прошле недеље позвао власти у Немачкој да „послушају суседе“ и одустану од изградње гасовода „Северни ток 2“, који Берлин реализује с Москвом. Како је нагласио представник Стејт департмента Роберт Паладино, овај гасовод је „политички пројекат“ и САД подржавају европске државе које се противе његовој изградњи. Истовремено, Паладино је подсетио међународну јавност колико је „важна Украјина за европску економију“. Овакво увезивање „Северног тока 2“ с наводном „украјинском важношћу“ за Европу, сведочи управо о супротном – блокада овог пројекта за САД представља прворазредни политички приоритет, који нема никакве везе са економијом. Али зато има везе са десетинама тенкова и авиона које је украјинска влада на челу с председником Петром Порошенком последњих дана допремила на линију разграничења, односно границу с Донбасом. Све тврдећи како Москва планира да изврши агресију на њих…
Довољно је напоменути да су данашња Украјина и њена привреда у потпуности зависни од финансијске помоћи Запада, тако да нема говора о економској важности ове државе. Према подацима Светске банке, Украјина са 45 милиона становника, у 2017. је имала бруто домаћи производ од свега 112 милијарди долара, што је тек око 2,5 пута више од, рецимо, Србије. Са БДП-ом по глави становника мањим од 3.000 долара, Украјина је далеко испод прве стотине земаља у свету (и двоструко лошија од Србије), одмах испод Судана, а тек нешто „јача“ од Папуа Нове Гвинеје и Хондураса. И то показује колико је она стварно „важна“ за европску привреду. Но за САД Кијев је заиста битан спољнополитички фактор – не само као субјекат већ првенствено у својству објекта међународних односа.

[restrict]

АМЕРИЧКО ОБУЗДАВАЊЕ ЕВРОПЕ Уз помоћ Украјине, верују у Вашингтону, може се успешно обуздавати Русија: спречавати њено економско јачање и ширење геополитичког утицаја, а пре свега забијати клин у односе Москве с Европом. Спречавање изградње „Северног тока 2“ један је од задатака који испуњавају сва три наведена циља. Зато ће Вашингтон учинити све да то заустави. Ако Берлин не схвати на време да ће Американци ради тога учинити буквално све, тим горе по Немце. Јер и у Вашингтону и у Кијеву добро знају да би изградња цевовода са додатних 55 милијарди кубика гаса годишње (на већ постојећи „Северни ток 1“ истог капацитета), обесмислио украјински гасно-транспортни систем. Уз изградњу „Турског тока“ који све више напредује, претпоставља се да би до 2022. године украјински транзит опао за 90 одсто. Другим речима, више га не би било, па би „економска важност“ Украјине могла да служи само као предмет подсмеха. А о уцењивачком капацитету Украјине да се и не говори.
Москва годинама апелује на европске државе и САД да не траже политичке разлоге за прихватање или одбијање руских гасовода, истичући да они имају економску оправданост и сврху. Формално гледано, то је тачно, јер од ових пројеката корист имају и транзитне земље и сви европски потрошачи. Сви они могу да рачунају на дугорочно и безбедно снабдевање овим еколошким енергентом по стабилним и умереним ценама, што води развоју економије целог континента. Такве услове данас Европи не може да понуди ниједан светски снабдевач.
Осим Америке, и читав низ европских држава осуђује Немачку што гради већ други гасовод с Русијом. И поједини немачки медији, под утицајем ове пропаганде, оценили су да би наставак изградње „Северног тока 2“ представљао политичку катастрофу за Берлин. Ипак, и они признају да је, економски, овај пројекат веома користан за Немачку. Окончањем „Северног тока 2“ – а у будућности се може говорити о трећој, па и четвртој „нити“ гасовода – Немачка би, уз Аустрију, постала енергетско чвориште Европе. Суштина замисли Вашингтона, очигледно, није обуздавање само Русије већ на овај начин и Немачке, како би остала далеко од помисли да би ЕУ могла да постане глобална суперсила и конкурент САД на политичком и војном плану.
Криза у Украјини обуздава европске државе које имају потенцијал да суверено одлучују. С геополитичком баријером која преграђује приступ Русији, њеном тржишту, енергентима и евроазијским саобраћајним коридорима, Европа може да заборави на самосталан и динамичан развој. На тај начин, она остаје само геополитичка периферија евроатлантизма, територија „на линији ватре“ у сукобу с Русијом и полигон за размештање америчког тактичког нуклеарног наоружања. То је још једно место на планети где спољне силе распирују локалне сукобе и дестабилизују систем, и под фирмом миротворства да намећу војни, политички, културни и економски утицај. Зато је изградња „Северног тока 2“ једна од најважнијих политичких раскрсница, где Европа одлучује којим ће путем даље ићи. И у том смислу су Американци у праву када кажу да је реч о политичком пројекту. Ради се о избору Европе – између суверене и вазалне политике.
Али како да Вашингтон осигура реализацију овог свог циља? Након сукоба Русије и Украјине у Керчком мореузу, ЕУ је одбила било какве мере војног, па чак ни економског карактера против Москве. Провокација није била довољно убедљива – за то је неопходна криза већих размера, налик оној из 2014. на истоку Украјине, када је погинуло више од 10.000 људи. Зато се, изгледа, довлаче тенкови на административну линију Доњецке и Луганске Народне Републике (ДНР и ЛНР). Према наводима штаба ДНР, у прошли петак и суботу, украјинске снаге су 39 пута прекршиле примирје, углавном из минобацача. После провокације у Азовском мору, појавила се могућност отвореног војног сукоба Русије и Украјине. Руски експерти упозоравају да ће иницијатор таквог сукоба бити Кијев, док њихове америчке и украјинске колеге већ унапред оптужују Кремљ. Ипак, ретко ко може да оспори тврдњу да би оружани сукоб – с увођењем ратног стања на целој територији земље – дао низ предности актуелном шефу државе Порошенку, уочи веома неизвесне председничке трке 31. марта.

ИЗГЛЕДНИ КОЛАПС КИЈЕВСКОГ РЕЖИМА Колико је ситуација озбиљна, види се и из тога што је антируска кампања у Украјини достигла врхунац, а мржња се шири и према руском лидеру Владимиру Путину, и према читавом становништву Русије. У том светлу треба посматрати и недавно увођење забране уласка у Украјину руским држављанима старости од 16 до 65 година. Тврди се да ће рат, када започне, бити одбрамбен и праведан, заштита од агресије, али се не наводи – зашто би Русији био потребан сукоб који води апсолутном заоштравању односа са ЕУ и прекиду изградње „Северног тока“? На ово питање нема одговора, као што нема ни на следеће: шта Русија добија од провокација, типа оне из Азовског мора? Зашто Москви уопште треба заоштравање односа у тренуцима највеће напетости од завршетка Хладног рата? Украјинска власт „захтева“ подршку међународне заједнице за своје потезе, поручујући да су сва мирна и дипломатска средства исцрпљена против „агресивне Русије“.
Све ово указује да се Кијев спрема за нешто заиста крупно и остаје само нада да неће, борећи се за опстанак, ићи до краја. Међутим, у земљи у којој се једва крпи крај с крајем, и коју је у последњих годину дана напустило милион људи у потрази за преживљавањем, само крајње мере могу донети резултат. То је механизам који гура земљу у сукоб и увлачи и НАТО – макар у виду финансијске, материјалне и моралне подршке. То је довољно за „жртву агресије“ Петра Порошенка да изгура бар улазак у други круг избора. Да може да рачуна на моћне кругове америчке државе, видело се из реакције Вашингтона после инцидента код Кримског моста, када је председник Доналд Трамп отказао планирани сусрет с Путином, само дан уочи одржавања, што се сматра озбиљним кршењем дипломатског протокола.
Упркос декларативној „подршци из Вашингтона“ за самоубилачку мисију и „поход на Исток“, цела авантура може да има и крајње негативне последице по кијевски режим и резултира потпуним крахом. Не због тога што ће Москва нешто окупирати већ јер је народу одавно преко главе ванредних стања, ратова, сиромаштва, Донбаса и Крима… Обичан свет, међу којима многи интимно не гаје мржњу према Русима и Русији, подозрева да је испао жртва закулисних игара, интереса Запада и домаћег руководства које их спроводи. И управо би Порошенков „одбрамбени рат“ могао да буде окидач много шире побуне против такве политике која доноси само зло и патњу. Директан напад на Русију и њене грађане, било на Криму, било у Донбасу или на неком трећем месту, довео би до колапса режима у Украјини. А врло вероватно и остатака њене државности.

[/restrict]