Čekajući 50 + 1 (drugi deo)

POVODOM PET DECENIJA VELIKOG MUZIČKOG FESTIVALA: ZLATNI BEMUS

Zbog čega u okviru jubilarne manifestacije nije organizovan okrugli sto, tribina ili nešto slično, gde bi se učesnici, kompozitori, kritičari, a što ne, i publika koja je još s nama, osvrnuli na tih 50 godina, da vidimo gde smo i kuda nameravamo?

Dvadesetog oktobra, na dan kada su 1944. godine partizanske jedinice NOVJ i Crvena armija herojski oslobodile Beograd od Nemaca i njihovih ovdašnjih saradnika, BEMUS je završen raskošnom Betovenovom Devetom simfonijom i poemom Beograd Dragutina Gostuškog, u izvođenju Beogradske filharmonije, hora Slovenačke filharmonije i sa izabranim solistima. Isti program BF je izvela pre 50 godina, na prvom BEMUS-u, samo je ovog puta, umesto Žike Zdravkovića i Genadija Roždestvenskog, dirigovao Gabrijel Felc. Gostuški je inače bio i autor fanfara kojima je otvaran festival, da bi pre nekoliko godina njegove fanfare bile zamenjene fanfarama Ivana Jevtića, osnivača trubačkog takmičenja od 2019, nazvanog po njemu, naravno. Do spektakularnog kraja dovela je, veče pre toga, smotra izvorne narodne muzike u Narodnom muzeju, autora kompozitora, prof. dr Dimitrija Golemovića, koji punopravno nasleđuje čuvenog profesora Devića, etnomuzikologa s bogatom baštinom. Ovaj koncert je privukao toliko publike, da je šteta što nije bio priređen u većem prostoru. Navala zainteresovanih dovela je zaposlene u Muzeju u stanje panike, jer ne samo da nije bilo dovoljno stolica nego ni zidića da se na njih smesti publika, a čuveni balkon za stajanje bio je zatvoren. Etno muzika u poslednje vreme zauzima ravnopravno mesto s umetničkom, pa je kao takvu i treba tretirati.
Brodski kvartet nastupio je 16. oktobra, sa klasičnim programom i potpuno neklasičnim pristupom izvođenju. Kako sviraju stojeći, tako je i zvuk koji se dobija širi, pokretniji i puniji. Danijel Roulend kao prva violina potrudio se da o kompozicijama ponešto ispriča, pa smo shvatili da je ceo koncert bio u žalbenom tonu (svi su u molskom tonalitetu), jer su svi kvarteti pisani povodom smrti: Šostakovič (Gudački kvartet br. 7 u fis-molu) povodom ženine smrti, Betoven (Gudački kvartet br. 11 u ef-molu, Ozbiljni) pateći za neostvarenim ljubavima i životom uopšte, Karen Tanaka (Na Betovenovom grobu) razmišljajući o Betovenu, a Feliks Mendelson (Gud. kvartet br. 6 u ef-molu) povodom smrti sestre Fani. Nezgodan početak koncerta sa Šostakovičem, čiji prvi taktovi zvuče kao šala ili pokušaj da se zbune izvođači i publika, nije omeo ovaj neuobičajeni kvartet da svira svim snagama. Druga violina Ijan Belton, i bračni par – viola Pol Kesidi i violončelo Džeklin Tomas – pomno su pratili nadahnute fraze svog prima, pa se dobio pomalo iscepkan i neuredan muzički tok, u kome je svako vukao na svoju stranu. U Šostakoviču najlepši je bio smireni drugi stav, kao i kod Betovena. Savremena kompozicija Tanake zvučala je haotično i nerazumljivo, dok je u poslednjem stavu Mendelsona briljirao opet – prim. Ne računajući aplauze između stavova, koji su, opet, bili posledica toga da se nije znao kraj kompozicije zbog egzibicije, bio je ovo konceptualno zanimljiv koncert, sa tri bisa, od kojih je jedan, o, sasvim slučajno, bio Isidore Žebeljan. Kada nisu u glavnom programu, jednakiji uvek nađu način da se uvuku u salu i na scenu, makar kako. Čestitamo na preduzimljivosti.
Simfonijski orkestar i Hor RTS sa dirigentom Bojanom Suđićem i tenorom Ramonom Vargasom priredio je veče odlične muzike vrhunskog izvođačkog kvaliteta. Leonard Bernštajn nije bio samo genijalni dirigent nego i kompozitor, pa smo čuli njegove prekrasne Čičesterske psalme, sa solistom anđeoskog dečjeg glasa Jakovom Firezom, kao i Priču sa zapadne strane u orkestarskoj verziji, u kojoj su se i dirigent i perkusionisti i ceo orkestar (bravo za Anu B.) odlično zabavljali. Naravno i publika.
Meksički tenor Vargas je između dve glavne operske role (Los Anđeles, pa Bečka državna opera) u Beogradu pevao arije iz opera Mocarta, Donicetija (jedna od najlepših tenorskih arija, iz opere Ljubavni napitak), Čilee, Verdija i Gunoa. Scenski šarmer, ali pre svega izražajni tenor odlične dikcije, lepih visina i izjednačenih registara, osvojio je publiku. Na bis smo dobili hit ariju iz opere Toska, ali i Besame mučo, koju je sala Kolarca zdušno pevušila i koja je užarila društvene mreže. Pozdravljen je stojećim ovacijama – nagrađen je za iskreno i predano muziciranje.
Iako muzički festival nije modna pista, primećujemo da je scensko oblačenje postalo izuzetno permisivno, jer smo imali dvojicu solista u zarozanim sivim košuljama, kvartet u kajgod stilu (osim dame), cirkus u vidu Kenedija sa fudbalskim dresom i fluorescentnim zelenim patikama, a frakovima su nas počastili na koncertu RTS i BF. Ako je Čehov rekao da treba da su lepi i misao i spoljašnost, zašto se pribegava nonšalantnosti skoro do neurednosti? Sve je šou, i muzika i izgled. Nego, više od dres-koda, smeta što za zlatni BEMUS nije organizovan okrugli sto, tribina ili nešto slično, gde bi se učesnici, kompozitori, kritičari, a što ne, i publika koja je još s nama, osvrnuli na tih 50 godina, da vidimo gde smo i kuda nameravamo. Takođe su izostale tribine na RTS. Nadamo se da će 50 + 1 festival biti sa manje skandala, a više novca, a zna se da nada umire poslednja.