Između Bakua i Jerevana

U sklopu osovine Ankara–Moskva–Teheran uloga Azerbejdžana je značajna i nadilazi regionalne okvire, pa bi nova prozapadna vlast u Jermeniji mogla da postane žrtva tuđih geopolitičkih ambicija

Krajem prošle nedelje ruski predsednik Vladimir Putin posetio je Baku. Formalno, razlog je bio učešće na azerbejdžanskom međuregionalnom forumu i poseta finalu Svetskog prvenstva u džudou, ali je razloga za boravak na obali Kaspijskog mora bilo mnogo više. Osim tradicionalno prijateljskih odnosa, potvrđenih u razgovoru sa predsednikom Ilhamom Alijevom, dvojica lidera razmatrala su i planove za budućnost, koji se tiču čitavog kaspijsko-kavkaskog regiona. Azerbejdžanu susedna Jermenija neizostavna je kockica u ovom mozaiku. Baku s Jerevanom ima dugogodišnji problem, pre svega kada je reč o Nagorno-Karabahu, Moskva se s „jermenskim pitanjem“ suočila nedavno, nakon majskog prevrata u toj zemlji. Otvorenom demonstracijom prijateljstva i saradnje sa Bakuom, posebno u sferi naoružanja, Kremlj šalje jasnu poruku jermenskim saveznicima da u slučaju daljeg pogoršanja odnosa, ruska strana ima dosta aduta u rezervi.

[restrict]

JAČANJE AZERBEJDŽANA I SLABLJENJE JERMENIJE U maju ove godine dotadašnji jermenski lider Serž Sargsjan, pod pritiskom ulice, morao je da odstupi sa vlasti uprkos tome što je imao parlamentarnu većinu. Na mesto premijera došao je Nikol Pašinjan i odmah pokazao da podrška koju uživa na Zapadu nije bila promašena investicija za protivnike Moskve. Rusi su savetovali Sargsjanu da se povuče s vlasti, kako bi bilo izbegnuto krvoproliće, ali je postalo jasno da se otvorio novi izvor komplikacija u regionu koji analitičari ponekad nazivaju „mekim trbuhom“ Rusije. Ali odgovora Kremlja mora biti, jer je jedan od prvih poteza novog jermenskog rukovodstva bilo izazivanje krize u funkcionisanju odbrambenog vojnog saveza na čelu s Moskvom, Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB).
Kako je „Pečat“ ranije pisao (br. 531), u Jermeniji je, nakon „revolucije ljubavi“, u maju na vlast došla partija Jelk, koja je na izborima godinu dana ranije osvojila samo sedam odsto glasova, a Pašinjan je uveravao da se političke promene neće pretočiti u geopolitičke. Ubrzo je Jermenija pokrenula krivični postupak protiv svog državljanina Jurija Hačaturova, generalnog sekretara ODKB, što je ocenjeno kao udar na vojni savez. Stavlja mu se na teret da je, sa pozicije načelnika Jerevanskog vojnog garnizona, 1. marta 2008. nasilno rasterao ulične proteste, odmah nakon što je Serž Sargsjan pobedio na predsedničkim izborima. Tom prilikom je poginulo deset osoba, a oko 250 je povređeno. Naređenje je izdao tadašnji predsednik Robert Kočarjan, koji je sada takođe pod istragom. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov izrazio je zabrinutost: „Rusija kao saveznik Jerevana uvek je bila zainteresovana za stabilnost jermenske države, zato ovi događaji ne mogu da nas ne zabrinu, uključujući i sa tačke gledišta normalnog rada onih organizacija na prostoru ZND u kojima učestvuje Jermenija.“
I sada, kroz dva susreta predsednika Putina i Alijeva u septembru, glavna tema u ekspertskim krugovima je – potencijalni ulazak Azerbejdžana u ODKB. Prošle nedelje u Bakuu tri su glavne teme bile na stolu: vojnotehnička saradnja, ODKB i regulisanje krize u Nagorno-Karabahu, teritorije naseljene Jermenima, ali formalno-pravno delu Azerbejdžana. Tokom ratova devedesetih Jermenija je uz pomoć Moskve uspela da odbrani svoj narod na ovom području i odnese pobedu, ali su se u međuvremenu stvari promenile. Azerbejdžan je ojačao zahvaljujući izvozu nafte, dok Jermenija tavori bez sirovina i snažne ekonomije. Baku se naoružao i stručnjaci veruju da bi se Jermeni danas loše proveli u sukobu „jedan na jedan“ sa Azerbejdžanom.
Zato je tu uvek bila Moskva, da obuzda avanturiste i spreči sukob. Obe zemlje su bliske Moskvi, važne u njenim složenim kombinacijama, i narušavanje statusa kvo nije bilo u ruskom interesu. Sada se, možda, o tom pitanju nešto menja. Još 1. septembra, prilikom posete Alijeva Putinu u Sočiju, azerbejdžanski lider je rekao da je Baku „kupio od Rusije oružja u vrednosti od pet milijardi dolara i ta cifra će rasti“, napomenuvši da će „Azerbejdžan modernizovati svoju armiju uz pomoć Rusije“. Ove informacije predstavljaju guranje prsta u oko Jermeniji, ali to se i moglo očekivati nakon promene na čelu ove republike. Rusi nisu želeli da se mešaju, za razliku od Zapada koji je podržao Pašinjana, ali Moskva sada ima odrešene ruke u kreiranju nove regionalne politike – i na to je jasno upozorila.
Pojedini poznavaoci prilika otišli su i korak dalje pa su, osim porasta vojnotehničke saradnje, sasvim konkretno najavili i mogući ulazak Azerbejdžana u ODKB iz koga bi, opet hipotetički, Jermenija mogla da istupi. U tom slučaju Jerevan bi izgubio privilegiju da oružje od Moskve nabavlja po unutrašnjim ruskim cenama, dok bi Baku, nasuprot tome, ovu mogućnost dobio. Kočnica za ovakav razvoj događaja sastoji se u tome što je Azerbejdžan članica Pokreta nesvrstanih, što ga obavezuje na neutralnost i neučešće u bilo kakvim vojnim blokovima. Ali ukoliko bi to za Baku bilo veoma važno, ova okolnost bi mogla da se prevaziđe, čak i napuštanjem Nesvrstanih, ili na neki sličan način. Za početak, pominje se status „države posmatrača“.

PAKET PUTIN–ALIJEV Procurele su, očigledno ne slučajno, konkretne informacije o sadržaju „Paketa Putin–Alijev“. Azerbejdžan bi ušao u ODKB, ali Alijev bi tražio od Putina ustupak: da se Rusija ne meša u „blickrig operaciju“ kojom bi Baku vratio pod svoju kontrolu pet, od ukupno sedam, opština koje se naslanjaju na Nagorno-Karabah, a koje sada vojno drže jermenske snage kao svojevrsnu tampon-zonu. S vojne tačke gledišta, Alijev je verovatno u pravu: Baku već sada raspolaže dovoljno snažnom i modernom armijom da može da izvede takvu munjevitu operaciju. Kratkotrajni konflikt iz 2016. godine to je i pokazao, a jermenske snage imale su dosta problema sa udarima iz vazduha azerbejdžanskih bespilotnih letelica. Sukob je tada zaustavljen diplomatskom intervencijom Rusije i zamrznut je bez mnogo žrtava.
Odgovora Rusije i Putina na ponudu iz Bakua još nema. Neizjašnjavanje Kremlja snažna je poruka i psihološki test za Pašinjana i vlast u Jerevanu, jer je jasno da od njihovog daljeg ponašanja dosta toga zavisi. Uzmimo, na primer, da Moskva podrži Alijeva i njegov plan. Rusija bi dobila još jednu, strateški izuzetno važnu članicu vojnog bloka, a time bi – tuđim rukama koje na to jedva čekaju – kaznila Jermeniju za antirusko delovanje. Azerbejdžan bi bio veoma zadovoljan povratkom kontrole nad delom teritorije i to bi video kao korak napred u zauzimanju čitavog Karabaha u budućnosti. A Jermenija? Tamošnji narod bi ocenio politiku Pašinjana kao neuspešnu i štetnu po nacionalne interese i više ne bi imao podršku. Na ovaj ili onaj način, Jerevan bi morao da se vrati pod krilo Moskve – ako ne želi da krene putem Ukrajine i sve izgubi.
U ovom trenutku jasno je tek da će se nezadovoljstvo Kremlja povećavati, kako Pašinjan bude napredovao u zbližavanju sa EU i NATO. Na ovo poslednje Moskva gleda kao na crvenu maramu. I vlasti u Jerevanu su svesne da bi direktna konfrontacija s Rusijom mogla skupo da ih košta i zato se trude da, pored otvorene saradnje sa Zapadom, koliko-toliko održavaju makar privid doskorašnjeg prijateljstva s Moskvom. Pašinjan je 8. septembra razgovarao s Putinom i pozvao ga u posetu Jermeniji, ali nije od ruskog lidera zasad dobio konkretan odgovor. Moskvi ne smeta ni Pašinjan lično, iako je sa Sargsjanom prethodno uspostavila odličnu saradnju, niti jermenske veze sa Zapadom u načelu. Ali je veoma osetljiva na pokušaje da se Jermenija u celosti, vojno i politički pokori Zapadu, a pogotovo da se njena teritorija koristi kao trampolina za antirusko delovanje.
Rusiju sa Azerbejdžanom povezuju sve čvršći i brojniji interesi, posebno u sklopu osovine Ankara–Moskva–Teheran. U ovom trouglu Baku ima izrazitu ulogu mosta, uključujući i najavljenu izgradnju međunarodnog transportnog koridora „Sever–Jug“, koji bi povezivao azijska i evropska tržišta. Suštinski, reč je o projektu koji treba da omogući Iranu nezavisnost od južnog i pomorskog pravca izvoza, pre svega energenata, što bi Teheranu dalo odrešene ruke u geopolitičkom odmeravanju snaga sa SAD i njihovim saveznicima. U takvoj konstelaciji uloga Azerbejdžana postaje mnogo značajnija i nadilazi regionalne okvire, pa bi Nikol Pašinjan i njegova vlast lako mogli da postanu žrtve tuđih geopolitičkih ambicija.

[/restrict]