Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
I to se dogodilo: predsednik Srbije i generalni sekretar NATO stajali su mirno dok je intonirana himna Alijanse, a iza njih, kao deo scene koja je zavredela pažnju ne samo u Srbiji, bio je postavljen amblem – spojena srpska zastava i logo NATO! Prizor je viđen prošle sedmice u Šumadiji, taktovi himne („koja se ne svira često u Srbiji“) treštali su tog 8. oktobra kroz Mladenovac i Sopot. Opisani ceremonijalni deo Međunarodne terenske NATO vežbe „Srbija 2018“ mogao se imenovati istorijskim. U naizgled običnom protokolarnom kadru, trenutak je združio aktere kojima su događaji u nedalekoj prošlosti namenili odstojanje, uz nimalo prijateljska osećanja. Iako bi mnogi Srbi, iz razloga koji se ne objašnjavaju, očekivali da se posle ove himne prolome gromovi, da Sveti Ilija munjama zapara nebo, paklenog komentara tamo ne beše, a tišina je zavladala i na zemlji. Nasuprot ovom spokoju, nadahnuto je grmeo niko drugi do izveštač Bi-Bi-Sija, uveren da se viđeno može tumačiti bez fusnota, ali sa jednom udarnom parolom: „Sada svi zajedno: Srbija i NATO ostavili bombardovanje iza sebe.“
Premda se u navijačkom tumačenju britanskog javnog servisa težilo benevolentnom sagledavanju, novinar je potom upotrebio pojam neskladan sa opisanom harmonijom: iznenađenje i šok! Scena bi, kaže, „mogla biti šok za one koji Beograd smatraju vernim saveznikom Moskve“. Čini se da je, pomenuvši jaku reč, ovaj autor stvarno, možda i nenamerno, poentirao. Dakle, himna i ostalo viđeno bilo je, priznaje britansko glasilo, šok za (neke) posmatrače, šok za (neke) savezničke odnose, ne manje šok za (neke) moralne, etičke i običajne norme domaćina.
[restrict]Dramatizujući i literarizujući „mladenovačku scenu“, iz Bi-Bi-Sija su ciljano ukazali na stvarnu emociju povodom ovog događaja. Takođe, budući upućen u savremeni poredak stvari, autor Gaj Deloni prepoznaje važnu metodološku postavku za razumevanje viđenog – doktrinu šoka! Da li je upravo doktrina šoka pojam vlasan da razjasni naizgled poodmaklu romansu Alijanse i jedine evropske zemlje na koju je ona posle Drugog svetskog rata izvršila agresiju? Podsetimo, doktrina šoka je ime za složen operativni postupak – tehniku primenjivanu u oblasti ekonomije, ali ne manje uspešnu i u drugim domenima društvenog života i državnog ustrojstva. Među njenim zagovornicima su MMF i Svetska banka (NATO se ne eksponira), a u fokus javne pažnje prizvana je slavna Naomi Klajn, opisujući uspon i metode „razarajućeg kapitalizma“. Suština ove doktrine je da se primenom određenih postupaka, „šok-terapije“, postiže uspostavljanje projektovanog i željenog stanja, odgovarajućeg psihološkog i drugih statusa u kojima pristanak sredine u kojoj se deluje nije neophodan. U ekonomiji, bila je konkretno reč o dostizanju liberalizacije i slobodnog tržišta, u drugim domenima šok terapija daje jednako kapitalna dostignuća, uvek po meri koristi onoga ko upravlja „šokom“. Kada se primenjuje na narode i države, terapija ostvaruje ozbiljne učinke, a koliko ozbiljne, u slučaju Srbije kazuje jedan komentar koji se takođe navodi u osvrtu Bi-Bi-Sija. „Svi možemo da dobijemo mnogo. Zemlja se kreće bliže prema političkom Zapadu – sada je ona vojno neutralna – ali uz proces evropskih integracija koje mogu da dovedu do demokratskog nadzora nad vojskom. Ali što je najvažnije, preseći će se ključni put ruskog uticaja u regionu.“ Ovim iskazom dobrodošlice
Alijansi oglasila se Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije.Teoretičari objašnjavaju i kako se metodom studiozne primene šok doktrine postiže uspeh: „Stanje šoka kod ljudi podvrgnutih odgovarajućim postupcima ostavlja prostor za manipulaciju koja koristi podložnost ili promenu svesti i kolektivnih predstava, promenu kolektivnih i pojedinačnih uverenja…“ Ovim pojašnjenjem dobili smo ne samo formulu za tumačenje misaonih uradaka gospođe Milić, već i za poruku Bi-Bi-Sijevog lucidnog izveštača: „ Kako se približava 20 godina od bombardovanja NATO, deluje da bi se u vazduhu moglo osetiti pomirenje, pre nego uzajamne optužbe.“ Dakle, pomirenje u vazduhu, šok terapija na zemlji, taktovi himne u etru, gde bi takođe mogla biti i slutnja nekog bajkovitog završetka antagonizma Srbija-NATO u pravcu „živeli su zauvek srećno“.
Složeni protokoli doktrine šoka možda i mogu da postignu čudo tako moćno da se od vežbe „reagovanja na nepogode“ stigne do blaženog „osećanja pomirenja“, ali u vazduhu, tačnije u blogosferi i na društvenim mrežama, dominiralo je ipak nešto značajno drugačije: sevali su gnev i stabilno neprijateljstvo. Za stvarni preobražaj, promenu svesti i raspoloženja (na onu željenu „promenu privrženosti“ se i ne pomišlja, već se ideja uz gnušanje odbacuje) potrebno je bez sumnje nešto složenije i zahtevnije od instrumenata doktrine šoka.
Ostaje i pitanje: da li su prakse pomenute doktrine i inače prisutne u političkom i društvenom životu Srbije? Čini se da jesu, mada ih ne bi trebalo mešati sa raširenim metodama „obične“ manipulacije, političke mimikrije i drugih podvaljivanja. Na tom tragu, jedan tekst nam je proteklog vikenda takođe privukao pažnju. Reč je o dnevniku objavljenom u redovnoj vikend-rubrici lista Danas. Autor je ovog puta bio Nebojša Zelenović, gradonačelnik Šapca, jedan od lidera opozicionog Saveza za Srbiju, a njegovo štivo nosi znakoviti naslov „Okovi palanačkog duha“. Istaknuti opozicionar vladajućem režimu između ostalog dojavljuje kako je baš u ponedeljak, 8. oktobra, bio miljenik sreće:
„Velika je čast“, piše Zelenović „danas bila i što sam imao priliku da organizujem prijem za članove Saveta za obeležavanje misaonog nasleđa Radomira Konstantinovića među kojima su istoričarka dr Latinka Perović, profesor Gojko Tešić, Živan Berisavljević, Dragan Rokvić. Grad Šabac će finansirati štampanje sabranih dela Radomira Konstantinovića. Palanački duh okovao je naše društvo i ne dozvoljava nam da napredujemo. Mi smo rešeni da se protiv takvog stanja svesti danas borimo kulturom. Borimo se i na tribinama Saveza za Srbiju…“
Da li se, premda ima razloga da čitalac bude šokiran, ovde uopšte srećemo sa primenom metoda doktrine šoka, ili je samo reč o primeru licemerja i političkog kameleonstva? Pisac se naime javno deklariše kao ljuta opozicija vladajućem režimu, na sva usta telali kako će pred Savetom Evrope uskoro reći šta sve u Srbiji politički nije u redu, a potom, opijen uzbuđenjem, objavi da mu imponuje kulturni obrazac koji je ne samo javno podržavan od vrha države, već je srastao sa vladajućim establišmentom i akterima protiv kojih se on, navodno beskompromisno, bori! Zar predsednik zemlje javno ne iskazuje poštovanje za misaono nasleđe Radomira Konstantinovića? Da li je ovo uvažavanje manje vredno i manje demokratsko od njegovog, Zelenovićevog? U čemu to i gde on vidi razliku? Veruje li da bi materijalnu pomoć i učešće u očuvanju „duhovnog nasleđa“ autora „Filozofije palanke“ odbio vodeći političar u zemlji? Kada pisac dnevnika prpošno pominje da je„velika čast“ za Šabac da finansira izdavanje sabranih Konstantinovićevih dela, pomišlja li kolika bi tek bila ta čast, za grad i njega lično, da mu je recimo na um palo da inicira da grad finansijski podrži izdavanje sabranih dela Miloša Crnjanskog!?
Odgovor na nedoumice trebalo bi, verujemo, potražiti koliko u preispitivanju autorovih političkih i ideoloških opredeljenja, toliko i u pomenutom naslovu njegovih dnevničkih beležaka!
