Zašto sam za razgraničenje

Piše Aleksandar Vulin, ministar odbrane u Vladi Srbije

Čovek u svom životu retko prepozna da živi i deluje u istorijskim vremenima. I dalje pod utiskom potrošačke filozofije o kraju istorije, istoriju doživljavamo kao nešto već viđeno, nešto što se desilo, a ne nešto što stvaramo, u čemu učestvujemo i nešto što će se tek desiti. Zato se i tako površno i neodgovorno odnosimo prema trenutku u kome živimo, nesvesni da delujemo u istorijskom vremenu u kome se završavaju procesi pokrenuti vekovima pre nas, i otpočinju novi koji neće trajati ništa manje. Kao što čovek u zrelim godinama sagleda svoje vrline i mane, suoči se sa životnim promašajima, neispunjenim snovima i ambicijama, razočaranjima u sebe i druge, tako se i nacija u trenutku odluka koje će je odrediti suoči sa sobom, svojim promašajima i razočaranjima, nadama i strahovima. Čovek suočenje traži sam od sebe gonjen potrebom da se preispita i odredi, a nacija samo kada je oni koji je vode prisile da se zagleda u sebe i vidi ne onakvu kakva bi želela da bude i gde bi želela da bude već kakva jeste i gde jeste. Oni koji se usude da od nacije traže da se suoči sa sobom obično loše i brzo završe, ali ono što su pokrenuli ne može da se zaustavi niti uspori. Fatalna privlačnost prepoznavanja sebe, ma koliko bolelo, nezaustavljivo privlači lice ogledalu jednom kada je ogledalo otkriveno. Kao što pokajnički iskreno suočavanje sa sobom prevaziđe ono što bismo želeli da priznamo, tako i suočavanje nacije s trenutkom istine pokrene i otvori pitanja koja nisu bila postavljena, ali su došla sama po sebi.

KOSOVSKA REALNOST Ideja o razgraničenju s Albancima i zaustavljanju „Velike Albanije“ otvorila je pitanje naše sposobnosti da preživimo, priznanja da države, kao nerazdeljene zajednice naroda posle krvavih i ponovljenih etničkih i verskih ratova, nisu moguće ako ih čine ratni neprijatelji, i da li konačno imamo hrabrosti da pođemo u rešavanje sveukupnog nacionalnog pitanja Srba.

Šta je Kosovo i Metohija danas u realnosti? Autonomna pokrajina u sastavu Srbije, nezavisna država, teritorija pod upravom UN u skladu s Rezolucijom 1244? Verovatno nijedan od ponuđenih odgovora, a delimično i svaki od ponuđenih. Više od svega, KiM je poligon na kome se pokazala snaga, ali i slabost zemalja Zapada, sposobnih da izguraju Srbiju s KiM, ali i nesposobnih da uspostave trajnu i održivu državu bez obzira na uloženu vojnu snagu, potrošene milijarde i politički autoritet. Neuspeh Kosova je neuspeh NATO, EU, SAD, svih velikih pokrovitelja nezavisnosti Kosova. Razgraničenjem, velike sile priznaju da nisu uspele, i da je vreme za nove politike i nove podele zemlje i uticaja. Naša sposobnost da to prepoznamo, da prvi ponudimo rešenje i stav, da se nađemo na liniji razmišljanja velikih a da opet učinimo, ne Mišićevo ukopavanje na Kosovu, gde se pruža poslednji otpor vredan pesme i pamćenja ali ne i pobede, već Mišićev juriš na Kajmakčalan gde nismo oslobodili Srbiju, ali smo počeli da je oslobađamo, dokaz je istorijske zrelosti koja nije novootkrivena ali je dugo nije bilo.

VUČIĆEVA ULOGA Pokušaj da se NATO agresijom Srbija zauvek ukloni s KiM, ali i zaustavi proces rešavanja srpskog nacionalnog pitanja u celini, upravo se na KiM pokazao kao promašaj. Nema na Balkanu trajnog i održivog rešenja bez Srbije i bez Srba. Srbiju i Srbe je bilo moguće zanemarivati i previđati samo dok su Srbijom vladali oni koji su prihvatali da nekada sluganstvom, nekada ignorisanjem problema, Srbija ne učestvuje u vremenu u kome živi bez jasnih interesa i načina da oni budu ostvareni. Vučićeva zasluga je što se, preko svake nade, izborio za pravo da Srbija i Srbi imaju interes za koji se bore i što je on sam postao vođa koji s punim autoritetom govori u ime svih Srba bez obzira da li žive u Srbiji ili ne, sagledavajući ukupni interes Srba, a ne samo Srbije ili njene elite. Zato se i usudio da pokrene temu od koje smo svi zajedno bežali decenijama. Da li će ulogu onog koji vodi Vučić i preživeti ne znam, ali znam da će ostati zapisan kao neko ko se usudio da zahteva od Srba da budu dostojni sebe i svoje veličine i da počnu da se bore u vremenu u kome žive, a ne da prepričavaju drevne poraze i nadaju se pobedama za koje neće morati da se bore u svojoj generaciji, već će borbu prepustiti onima koji tek dolaze. Zato sam za razgraničenje.

STVARANJE ALBANSKE DRŽAVE I kao što je odnos prema Srbiji uvek deo većih geopolitičkih pravaca i odluka, tako je i odnos prema Kosovu pa i prema Albaniji i Albancima uvek odnos prema Srbiji i Srbima. Albanija je stvorena da Srbija ne izbije na more, a Kosovo da Srbija bude strateški opkoljena, da nikada ne počne da sama odlučuje o sebi i da svako njeno jačanje bude unapred zaustavljeno i onemogućeno. Srbi i Albanci žive u različitim epohama, ali na istim teritorijama. Pošto formiranja nacije nisu završili u 19. pa ni u 20. veku, Albanci tek sada imaju kult nacije i osećaj da nemaju državu, ali i svest da za njeno postojanje treba da žrtvuju sve, kao tokom devedesetih, kada su po naređenju političkog vođstva albanskih partija napuštali škole, zdravstveni sistem, državne poslove Republike Srbije, uvodeći time svoj narod u bedu, bolesti i tragično loše obrazovanje što su posledice koje se na KiM osećaju i danas.

Albanija je formirana tek u maju 1913. Londonskim mirovnim sporazumom od strane šest velikih sila, kao posledica insistiranja Austrougarske i Italije da Srbija ne izađe na more. Albanci su državu dobili na silu, kao zadatak i kao posledicu balkanskog rata koji su vodili drugi, proglašavajući je 1912. kada su videli da Srbi dolaze a da se Turci neće vratiti. Oni nisu izborili državu kao posledicu nacionalne borbe za oslobođenje od turskog ropstva ili razvijene buržoazije koja je tražila svoj ekonomski prostor. Albanci svoj život u Otomanskom carstvu i nisu smatrali ropstvom, a ustanke su dizali retko i bez ideje o nacionalnom oslobođenju, više kao posledicu borbe fisova sa lokalnim begovima nego kao želju za izdvajanjem iz senke sultana. Albanski zahtevi prema Otomanskom carstvu nikada nisu išli dalje od zahteva za autonomijom unutar države Osmanlija. Zbog tvrdoglavog ostajanja uz umiruću Otomansku imperiju tokom Prvog balkanskog rata i istrajnoj mržnji prema Srbima, Albanci su se u očima velikih sila nametnuli kao faktor koji može da oteža, ako ne i da zaustavi napredovanje Srbije ka jugu. Tako je bilo 1690, 1804, 1876, 1878, 1912, 1913, 1915, 1918, 1921, 1941, 1946, 1981, 1991, 1998, 1999, 2004, 2008, tako je i 2018.
[restrict]

SRPSKI KOSMOPOLITIZAM Srbi, kao narod koji je proces stvaranja nacije završio kada i većina Evropljana, baštine vekovnu svest o postojanju države Srba u njenim raznim oblicima. Kult države i nacije zato Srbi ne osećaju kao određujući, budući da postojanje i nacije i države smatraju neupitnom i nepromenljivom, podrazumevajućom istinom za koju su podnete dovoljne žrtve koje ne moraju i ne treba da se iznova podnose. Individualnost Srba i prihvatanje kosmopolitskih vrednosti 21. veka su tako i jedan od razloga za drastičnu natalitetsku razliku između Srba i Albanaca. Kao i svuda u svetu, nacije koje se razvijaju u ekonomskom i civilizacijskom smislu imaju opadajući natalitet, dok one koje u ekonomskom i civilizacijskom smislu zaostaju za vremenom u kome žive imaju natalitet ranijih vekova i vremena. U vreme Karađorđevih ustanika Srbi su rađali daleko više dece od Turaka koji su vladali Srbijom i decu slali na školovanje u Istanbul.

Srbi su narod koji prihvata versku i nacionalnu različitost, ne samo u velikim gradovima gde se nacionalne razlike u modernom životu gotovo i ne osećaju već i u ruralnim oblastima gde su verske i nacionalne razlike suštinske i određujuće. Masovno naseljavanje Srba u Vojvodini ni nakon Prvog ni nakon Drugog svetskog rata, pa čak ni nakon pogroma i proterivanja Srba iz Hrvatske u akciji „Oluja“, nije proizvelo nasilje niti etničko čišćenje. Procentualni odnosi stanovništva jesu promenjeni, ali ne zato što su Mađari ili Hrvati otišli već zato što su Srbi došli.

Etnička mešovitost tamo gde su Srbi u većini nije u pitanju čak ni na KiM. Na Severu KiM, u opštinama Leposavić i Zubin Potok, kao i u Severnoj Mitrovici žive Albanci koji nisu napadnuti ili proterani čak ni u vreme pogroma 2004.

ETNIČKA ČISTOĆA Albanci iskustvo ili naviku da mirno žive u etnički mešovitoj sredini jednostavno nemaju. Ako su u većini, Albanci vrše asimilaciju ili proteruju druge, ako su u manjini koja će teško postati većina, odlaze. Albanci su saveznici samo s državama i narodima s kojima ne žive, Hrvatima, Italijanima, Nemcima, Austrijancima, ali ne i s Makedoncima, Crnogorcima a posebno ne sa Srbima. Nema naroda s kojim su Albanci živeli a da nisu došli u sukob s njim, i nema nacije koja je bila u sukobu sa Srbima a da nisu bili podržani topovskim mesom albanske mladosti s Kosova ili narko-novcem albanske mafije.

Tu čak nije primarna ni verska bliskost ili različitost. Broj Goranaca, Slovena muslimanske veroispovesti, opao je s predratnih 30.000 na sadašnjih 9.000. U samoj Gori doseljeni Albanci uspostavljaju opštinu Dragaš i goransku decu kroz školski sistem prevode u Albance. Ni bošnjačke zajednice nigde na KiM nisu sačuvale većinski položaj. Romi su ili proterani ili su postali Albanci. A da ovo nije kosovska specifičnost govori primer Albanije, gde manjina skoro da i nema.

Na teritoriji Makedonije, nakon oružane pobune, Albanci su faktički formirali svoju državu odvajajući zapadnu Makedoniju od centralne vlasti i stvarajući etnički čist prostor. Čak i u samom Skoplju Albanci imaju svoje delove grada u kojima se makedonski jezik čuje retko a i tada uz veliki rizik. Česti su napadi naoružanih albanskih terorista, dok u albanskim selima uz granicu sa Srbijom koja se naslanjaju na Preševo skoro da nema oružanih snaga makedonske države, što omogućava šverc migranata i droge. Svojom brojnošću, Ohridskim sporazumom i podrškom koju imaju među velikim silama Zapada, Albanci određuju sudbinu Makedonije čiji je većinski slovenski narod izdeljen i posvađan toliko da ne može da donese nijednu ključnu odluku koja će odrediti njegovu budućnost protivno volji Albanaca.

U Crnoj Gori, zabrana pravoslavnog bogosluženja u Ulcinju, podizanje spomenika Skenderbegu, uslovljavanje podrške vladajućoj većini formiranjem nove opštine sa albanskom većinom, govore o rastućem uticaju Albanaca na vlast Crne Gore i presudnom uticaju na političke odluke koje se odnose na Srbe i Srbiju.

Bujanovac, a posebno Preševo, u kratkom vremenu menjaju svoj nacionalni sastav, pa se Srbi povlače prema Vranju, dok Albanci zauzimaju delove opština u kojima ih nije bilo u većem broju.

Na KiM, uprkos velikim naporima međunarodne zajednice, nije formirana nijedna iole uspešna politička partija koja okuplja Albance i Srbe ili Albance i bilo koju drugu naciju. Ključno razlikovanje političkih subjekata među Albancima nije u ideološkom određenju, već u pripadnosti klanovima i stepenu ekstremizma kada je u pitanju odnos prema Srbima ili brzini i načinima za formalno stvaranje „Velike Albanije“. Kao što su u vreme Envera Hodže upućivali na KiM marksističko-lenjinističke ćelije u nameri da izazovu ustanak protiv jugoslovenskih vlasti, tako su tokom devedesetih bili odani sledbenici zapadne demokratije, a danas, najbrojniji ratnici Islamske države. U odnosu na broj stanovnika, Albanaca s Kosova ima u redovima Isisa više nego Iračana ili Sirijaca. Činjenica da na Kosovu vlada beda, najviša stopa nezaposlenosti u Evropi, budžet koji se pretežno puni donacijama i carinama, nije dovoljan razlog da se stvori partija koja okuplja različite nacije a iste ideologije.

Pravoslavni ili katolički Albanci nemaju različit odnos od svojih islamskih sunarodnika prema pravoslavnim Srbima. Povratak Srba nije omogućen čak ni u velikim gradovima na KiM. Mešoviti brak između Srbina i Albanke na KiM bio bi prava senzacija o kojoj bi se dugo pričalo i pisalo, a još ako bi par živeo po nealbanskim pravilima u većinskoj albanskoj sredini, ne bi se moglo sa sigurnošću tvrditi da će mladenci dočekati unuke. Kod Srba takvi primeri nisu usamljeni, pa su česti brakovi s hrišćanskim Albankama iz Albanije posebno u ruralnim oblastima, dok u centralnoj Srbiji brakovi različitih vera i nacija nisu nikakva vest. Od poznatih u javnom životu Srbije do običnih ljudi, to jednostavno nije tema. Teško je zamisliti da bi neka poznata albanska pevačica ili glumica u Prištini za životnog saputnika izabrala Srbina. Da nije nemoguće, verujem da bi se u proteklih dvadeset godina desilo bar jednom, a činjenica da nije govori sasvim dovoljno.

Toliko različite nacije kao što su Srbi i Albanci ne mogu uspešno da žive jedna s drugom, posebno ako od prvog prepoznavanja nisu uspele da nađu zajednički interes u kratkotrajnim periodima mira a uvek i dosledno su se nalazili na različitim stranama u svakom ratu. Srbi su čak i u vreme ideologije bratstva i jedinstva albanske rukovodioce na KiM doživljavali kao nametnute i strane, dok su albanski komunisti videli svoje pozicije kao mogućnost da jednom stvore državu na KiM i ujedine se s Albanijom. Zato su etnička čišćenja Srba na KiM bila stalna i planirana. U posleratnoj Jugoslaviji jedna od prvih odluka nove vlasti bila je, nikada objašnjena, mera da se proterani Srbi sa KiM ne smeju vraćati na svoja imanja, dok su prave i lažne izbeglice iz Albanije Envera Hodže primane i bogato obdarivane zemljom i poslom. Slučaj Martinović ili planska silovanja srpskih devojčica samo su primeri zastrašivanja i iseljavanja Srba.

NOVA REALNOST Što se pre Srbi i Albanci razdvoje i između njih se formiraju čvrste i jasne granice, to će pre proces širenja „Velike Albanije“ biti usporen, i jačanjem Srbije na kraju zaustavljen.

Moramo biti svesni nove realnosti, a to je da, ulaskom Makedonije u NATO, svi Albanci sa izuzetkom dve opštine u centralnoj Srbiji počinju da žive u jedinstvenom političkom i bezbednosnom prostoru na koji će imati pretežan i neskriven uticaj. „Velika Albanija“ će tako biti faktički stvorena s namerom da u najkraćem roku svetu objavi i svoje formalno postojanje. Da li treba da čekamo da se to desi ili da delujemo?

Suštinski, mi razgovaramo i sukobljavamo se s Tiranom, a ne s Prištinom. Nisu velike zemlje Zapada pogazile međunarodno pravo i rizikovale trajnu političku nestabilnost čitavog regiona zbog jednog manjeg dela albanske nacije. Oni su to uradili zbog ideje o stvaranju „Velike Albanije“, iste one koja je zakratko stvorena u Drugom svetskom ratu od strane fašističke Italije. Rat s Albancima, ne samo kosovskim već svim Albancima i njihovim saveznicima, neizbežan je ukoliko ne budemo jasno znali šta kome pripada i ukoliko ne budemo smanjili mogućnost za različita tumačenja istih sporazuma i teritorija i ukoliko ne smanjimo mogućnost međusobnog dodira koji nužno vode u sukob.

Ako se budemo gledali preko graničnih linija pa i nišana graničara, teže ćemo se sukobiti nego ako na severu KiM budemo iščekivali početak napada, a Srbi na jugu bili taoci i sredstvo ucene. Zamrznuti sukob ide u susret albanskim interesima, jer Albanci zadržavaju taktičku prednost da odrede kada će neminovni obračun početi, u skladu s interesima i mogućnošću njihovih saveznika.

Oružani napad na sever, ili napad na južne enklave koje sada ništa ne štiti, kao što ih nije štitilo ni 2004, nužno će izazvati oružani odgovor vojske i države Srbije a onda i sukob sa saveznicima Kosova.

SRPSKO KULTURNO NASLEĐE Albanci na jugu Srbije bez etničkog razgraničenja biće stalna i dobrodošla prilika stranom faktoru da otežava i uznemirava poziciju Srbije i njen svakodnevni život. S jasnim granicama i međunarodno garantovanim položajem Srba na KiM, kao i našim kulturnim i verskim nasleđem, bićemo sigurniji da su razlozi za rat umanjeni.

Albanci nemaju nijedan kulturni spomenik pod zaštitom Uneska, otuda i tolika želja da postanu članovi svetske kulturne organizacije jer tako bi, kao što asimiluju narode, mogli da asimiluju i kulturu i istoriju koja im bolno nedostaje.

Poslednje izjave Bedžeta Pacolija o tome da crkve i manastiri na KiM pripadaju i njemu, i da u Dečanima postoje dokazi da su ih gradili Albanci jasno govore da će bez sporazuma vrlo brzo pokušati da formiraju Pravoslavnu crkvu Kosova i tako obrisati još jedan dokaz o postojanja Srba na KiM. Razgraničenjem i sporazumom o kulturnoj i verskoj baštini, najvišoj zaštiti pravoslavnih svetinja, potvrdila bi se tapija koju nam sada osporavaju. Iako više ne bismo mogli da polažemo pravo na Prizren ili Drenicu, Bogorodica Ljeviška, Sveti Arhangeli i manastir Devič bili bi više naši nego što sada jesu.

ZAJEDNIČKI ŽIVOT Ako iz primera građanskih ratova u dve Jugoslavije nismo naučili da, kada se ratovi ne okončaju razgraničenjem, onda se i ne završavaju već se ponavljaju, a uvek izazivaju od istih spoljnih podstrekača i vode od istih unutrašnjih učesnika, onda smo zaslužili da nam se istovetni ratovi u različitim vremenima i nazivima država ponavljaju do našeg konačnog nestanka.

Međunarodna zajednica, njen deo koji je priznao Kosovo, u želji da opravda stvaranje kosovske države toliko je popuštala Albancima, zanemarivala prava Srba, izbegavala da kazni zločine ako su žrtve Srbi, da je ubila svaku nadu da će Srbi i Albanci živeti zajedno. Politikom jedine žrtve, albanske, skinuta je svaka odgovornost sa Srba za očuvanje multietničke ideje na KiM.

Srbi ne žele da žive s Albancima, kao što ni Albanci ne žele da žive sa Srbima. Albanci žele zemlju ali bez Srba na njoj. Srbi žele svoje svetinje, ali bez Albanaca koji žive oko njih i ruše ih kada god imaju priliku. Priznanje da narodi koji su dugo i uporno ratovali ne mogu i ne treba da žive zajedno nije nikakva pretnja ni Mađarima ni Bošnjacima, ni Hrvatima, ni Bunjevcima, ni Slovacima, ni Rumunima, ni Bugarima, ni Makedoncima, ni Rusinima, ni Nemcima, ni Gorancima, ni Vlasima, ni Romima, ni Česima, ni Ukrajincima, ni Rusima, ni Crnogorcima niti bilo nikome ko živi u Srbiji i prihvata je kao svoju domovinu. Niko od njih nije ratovao protiv Srbije.

Ako njihovi sunarodnici to jesu činili van granica Srbije, njih za to niko ne krivi i ne smatra odgovornim, ali Albance na KiM, njihove vođe i one koji su dizali oružane pobune protiv zemlje u kojoj su živeli, smatramo i krivim i dužnim. I da se ti dugovi ne bi naplaćivali krvavo i često, treba da se razdvojimo i svoje odnose uredimo da budu jasni, hladni i udaljeni. Što hladniji, što jasniji, što udaljeniji, to će mir biti sigurniji i bliži.

Zemlje Balkana koje mogu imati sličan ili istovetan problem sa Albancima neka o tome misle same za sebe. Crna Gora je sama, uz velikodušnu podršku stranog faktora, odlučila da napusti zajednicu sa Srbijom i tako postala nezaštićena pred širenjem „Velike Albanije“. Crna Gora i Makedonija priznale su Kosovo, oduševljeno pozdravile menjanje granice Srbije uverene da će tako zacrtane međe ostati nepromenljive i trajne.

Nepromenljivost svojih granica Crna Gora i Makedonija više ne mogu da pravdaju međunarodnim pravom ili principima koje su same prekršile i čije su kršenje pravdale. Ostaje im da se nadaju da je život u njima tako dobar da će Albanci zanemariti težnje prema „Velikoj Albaniji“ i da će Crnu Goru i Makedoniju prihvatiti kao svoje države, kao i da će ih članstvo u NATO sačuvati od „Velike Albanije“, pa makar ih ne sačuvalo od albanizacije. Srbija o tome nema ni motiva ni povoda da brine.

Razgraničenje sa Albancima za Srbiju je dobro, ostali neka stvaraju države u kojima će Albanci mimo sve dosadašnje istorije živeti mirno i bez pokušaja da naprave svoju državu gde god da žive, bez obzira da li su u većini ili manjini. Ako su ratovi na Balkanu vođeni samo zbog Srba, onda ni Crna Gora ni Makedonija nemaju razloga za strah. Razgraničenjem sa Srbima prestaće svi razlozi za nove sukobe. Razgraničenje je prava prilika da se proveri da li su sva pitanja na Balkanu demokratska ili nacionalna.

Rezultat dogovora Srba i Albanaca druge zemlje mogu da prihvate ili ne, ali ne mogu da ga sprečavaju i negiraju po bilo kom osnovu osim argumentom puke sile; strah da ono što su oni radili Srbiji sada može biti urađeno njima, ne daje im ni moralno ni političko pravo da nama zabrane dogovor. Protiv razgraničenja Srba i Albanaca su sve zemlje na Balkanu koje su priznale Kosovo ili ratni saveznici Albanaca koji se plaše da Albanci ili drugi manjinski narodi s kojima žive mogu pokrenuti iste procese koji su doveli do rata na KiM. Oni od Srbije traže da bude talac njihovih unutrašnjih problema i politike koju su vodili prema Srbiji. Od Srbije se traži da na sebe preuzme očuvanje mira u Crnoj Gori, Makedoniji i BiH tako što neće obezbediti svoju budućnost, neće rešavati svoje nacionalno pitanje, i tako što neće štititi svoje sunarodnike na KiM ili gde god da su ugroženi. Srbi su dovoljno brinuli o tuđem napretku i miru, zbog drugih žrtvujući i svoje generacije i svoju državnost. Srbi imaju pravo da prvi put misle o sebi i samo o sebi, baš kao što su svi drugi s kojima su živeli mislili i misle o sebi i samo o sebi.

CELOVITOST I RASTAKANJE SRBIJE Jasno određenim granicama, priznatim od svih, ne samo od jednog dela svetskih sila, obnavljaju se garancije za celovitost Srbije. Rastakanje Srbije, njeno umanjenje i svođenje na nevažnu državicu a Srbe na demoralisan narod bez nade za ujedinjenje strateška je orijentacija brojnih moćnih zemalja i ono neće biti napušteno kao ideja, ali će razgraničenjem s Albancima biti otežano a Srbija ojačana i spremnija za izazove koje donosi vreme. Čuvanjem položaja Srba koji ostaju iza linije razgraničenja, nastavkom finansiranja njihovog života, očuvanja naših svetinja i insistiranjem na njihovim nacionalnim i političkim pravima, Srbija će sačuvati uticaj na život Srba, ali i na politički život Kosova, dok će Albanci izgubiti sva sredstva uticaja na politiku ili život u Srbiji.

Dva veka od Prvog srpskog ustanka, nakon velikih pobeda i poraza, Srbi nisu rešili svoje nacionalno pitanje. Bez obzira na sve mene sveta oko nas, na promene društvenih uređenja i sistema vrednosti koje ona nose, Srbima se sistematski oduzima pravo da se nadaju da će živeti u snažnoj i uređenoj državi.

Dugo su Srbi verovali da je uzrok njihovih sukoba s većim i moćnijim ideološke prirode. Ova zabluda je trajala i dok su proterivani Srbi iz Hrvatske, dok je bombardovana Republika Srpska, pa i dok je bombardovana SR Jugoslavija uz objašnjenja da se NATO bori protiv režima, a ne protiv naroda i da je KiM demokratsko, a ne nacionalno pitanje. Rušenjem Miloševića i uspostavljanjem vlasti u Srbiji koja je prema politici prethodnih rukovodstava SR Jugoslavije, Srbije i Republike Srpske bila oštrija od ideologije ratnih neprijatelja Srba, ta zabluda je sasvim prepoznata. Ne pominjući nikakva demokratska pitanja Kosovo je čuvano, razvijano, pomagano da završi etničko čišćenje i na kraju priznato kao teritorija na kojoj Albanci formiraju svoju drugu državu na Balkanu. U svim državama bivše Jugoslavije Srbi se doživljavaju kao opasnost i pretnja. Pojedine nacije na Balkanu su izabrale Srbe kao razlog svog postojanje, i negaciju srpskog porekla kao objašnjenje zašto i postoje pod svojim imenom.

Nasleđe KPJ u svim državama bivše SFRJ je napušteno i često nekritički osuđeno, osim zaključaka 4. kongresa KPJ, poznatog kao Drezdenski kongres. KPJ 1928. procenjuje da je Kraljevina SHS pred revolucijom , poziva na otcepljenje ugnjetenih naroda i stvaranje nezavisne Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Makedonije. Mađari i Albanci imaju pravo, kažu zaključci 4. kongresa, da se otcepe jer je njihovu zemlju okupirala velikosrpska buržoazija.

Zašto se politika velikih demokratskih zemalja zapada i bivših republika SFRJ prema Srbima i Srbiji vodi po zaključcima 4. kongresa KPJ? Odavno nema ni velikosrpske buržoazije, ni dinastije Karađorđevića koji bi tražili uspostavu svoje vlasti nad Južnim Slovenima, svetski ratovi su završeni i zahvalnost za srpsko učešće u njima je izbledela i nikako ne može da posluži kao opasnost da bi se vlast Srba nametnula saveznicima poražene Austrougarske ili Hitlerove Nemačke, politika Srbije se ne vodi u znaku teritorijalnog proširenja. Šta je, onda, razlog da su Srbi pretnja gde god da žive i da je svaka Srbija prevelika koliko god da je mala, šta je razlog da Srbi ne mogu da imaju državu koja okuplja gotovo sve Srbe? Svi, ili najveći deo problema Srba na kraju se svede na to što su Srbi, građanski ratovi u SFRJ su vođeni ne zbog različitih ideologija ili odnosa prema padu Berlinskog zida već kao nacionalni sukob u kome su sve nacije koje su htele da se otcepe iz SFRJ Srbe videle kao neprijatelja koga treba istrebiti ili proterati. Zato je razgraničenje s Albancima i jasno određivanje prema „Velikoj Albaniji“ početak upornog, možda ne brzog ali sasvim izvesnog procesa rešavanja nacionalnog pitanja Srba.

Razgraničenje sa Albancima nije naša pobeda, ali nije ni poraz, razgraničenje je priznavanje istorijskog trenutka i svest o našem položaju u njemu. To je obnavljanje garancija za postojanje Srbije u jasnim i univerzalno priznatim granicama, učvršćivanje države, jačanje odbrane i započinjanje strpljivog rada na rešavanju nacionalnog pitanja Srba.

Razgraničenje s Albancima nije naša pobeda, ali jeste kraj naših poraza.           

[/restrict]