Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Novembarski izbori u Americi – opstanak ili krah „duboke države“
Borba Donalda Trampa za vraćanje nezavisnosti američkoj naciji je borba u koju su zagledani i drugi, posebno evropski narodi. Ishod te borbe značiće ili potpunu dominaciju totalitarnog globalnog sistema i korak ka ostvarenju mračne vizije neograničene moći neizabranih „državnih“ entiteta nad pojedincem, ili vraćanje istorijskom konceptu suverenosti nacionalnih država na kome počiva savremeni svet
U Sjedinjenim Američkim Državama se 6. novembra održavaju izbori za Donji dom američkog Kongresa, kao i za 35 od 100 mesta u američkom Senatu (gornji dom Kongresa), i već sada se ova provera narodnog raspoloženja, na polovini prvog mandata Donalda Trampa, u svetskim medijima analizira kao vododelnica od koje zavisi ishod ukupnog, poslednjih meseci vrlo turbulentnog političkog procesa, svojevrsne unutrašnje „klasne borbe“ koju je 2016. godine pokrenuo novi američki predsednik.
Jedan od najvažnijih stratega veoma specifične Trampove izborne kampanje Stiv Benon, čovek koji je vrlo brzo posle osvajanja vlasti 2016. godine napustio Belu kuću da bi se, kako je kasnije objasnio, pozabavio važnijim globalnim pitanjima (poput osnaživanja i povezivanja desničarskih populističkih pokreta u Evropi, od čega se liberalima diže kosa na glavi), upravo završava novi dokumentarac posvećen predstojećim izborima u Americi, pod nazivom „Tramp u ratu“. Ključni stav reditelja: u pitanju je nešto mnogo dramatičnije od vidljive žestoke političke borbe za opstanak neoliberalne elite u Americi.
Rečju, u pitanju je pravi rat koji se u Vašingtonu vodi između starih struktura moći i novog predsednika, čiji je posao, kako je sam više puta rekao, da „isuši močvaru“ i razmontira „duboku državu“.
Da bismo razumeli prave razmere ovog sukoba na liniji Tramp – „duboka država“, analiziraćemo pojam „duboke države“, u čemu će nam pomoći višečasovno predavanje na ovu temu koje je pre nekoliko meseci javnosti predstavio nekadašnji službenik američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) Kevin Šip, jedan od malobrojnih uzbunjivača, čovek koji je iznutra, poput Edvarda Snoudena, nakon što je shvatio o čemu se zapravo radi, rešio da informisanjem američke i svetske javnosti demontira čitavu stvar i tako doprinese oslobođenju čovečanstva od globalne totalitarne vladavine neizabranih, i po pravilu tajnih entiteta, duboko utkanih u birokratizovanu strukturu nadnacionalne svetske uprave koja sve snima, sve sluša i prati i koja, konačno, bez izuzetka, svima nama direktno ili indirektno vlada.
Prema analizi koju je dao bivši (po sopstvenim rečima – „rehabilitovani“) američki obaveštajac Kevin Šip („rehabilitovan“, objašnjava, zato što je morao ponovo da nauči da govori istinu), u javnosti se često mešaju pojmovi „duboke države“ i „tajne vlade“. Istina je da su one, iako u direktnoj međusobnoj vezi, ipak različite stvari. „Duboka država“ je širi pojam koji podrazumeva ukupnu vertikalnu strukturu službenika globalne tajne organizacije na svim nivoima, dok je „tajna vlada“ vrh ove strukture koja u tajnosti upravlja društvenim procesima u najširem smislu, a to podrazumeva i kontrolu ne samo javnog mnjenja već i gotovo svih „demokratski izabranih“ političkih predstavnika američkog naroda (ali i mnogih drugih naroda, posebno posredstvom NATO intervencija i tajnih akcija „smene režima“ u nepodobnim zemljama). Najvažniji cilj ove zavereničke grupe je ukidanje (ili neformalno marginalizovanje) američkog ustava, ukidanje građanskih prava, kako američkih građana, tako i stranaca (dakle, globalno), i uvođenje totalitarnog političkog sistema koji počiva na tajnosti, strahu i beskonačnim ratovima.
Prema rečima Kevina Šipa, koji za sebe kaže da nije ni demokrata ni republikanac, ni liberal ni konzervativac, već je konstitucionalista (ustavobranitelj), sama činjenica da postoji protivustavno delovanje, bilo da se radi o pojedincu, građaninu ili nekoj državnoj agenciji ili strukturi, kriminalno je delovanje koje će morati da podleže zakonskim sankcijama.
CFR, CIA I „MOKINGBRD“ Kako objašnjava ovaj američki obaveštajac, izvor iz kojeg je prvobitno potekla „tajna vlada“ je američki Savet za spoljne odnose (CFR), osnovan 1921. godine i sastavljen uglavnom od članova najvećih bankarskih porodica – Morganovih, Rotšilda i Rokfelera. Ovde je na delu bilo ukidanje demokratskog i uspostavljanje, u Francuskoj revoluciji davno ukinutog, aristokratskog principa smene tj. održavanja vlasti. Ova organizacija i danas je, prirodno, u samom vrhu političke elite u Americi i zadužena je za oblikovanje ukupne spoljne politike Sjedinjenih Američkih Država (!), iako njeni članovi nisu birani, nisu podložni smeni, niti su odgovorni za svoj rad američkoj javnosti ili političkim predstavnicima građana. Ta organizacija, CFR, formirala je sredinom prošlog veka, krajem Drugog svetskog rata, američku Centralnu obaveštajnu agenciju. Šip navodi da je do sada preko 20 direktora CIA došlo upravo iz CFR-a.
CFR i CIA imaju direktnu vezu (kako kaže Šip, ugovorni odnos i sporazum o tajnosti) sa najvažnijim organizacijama „mejnstrim medija“, kao što je npr. „Vašington post“ (osnivači ovog, nekada lokalnog lista koji je „vrlo brzo napredovao“ Filip i Ketrin Gram došli su, takođe, iz CFR-a), a najvažniji zadatak ovih kreatora javnog mnjenja je upumpavanje značajnih informacija u javni diskurs i oblikovanje političkih stavova većine biračkog tela – skraćeno: propaganda, i za domaću i za spoljnu upotrebu. A, kako ćemo videti kroz ovu analizu, jedan od najvažnijih interesa „tajne vlade“ je usmeravanje javnog mnjenja ka raspoloženju koje podržava spoljne intervencije i neprestane i neograničene krize i ratove. Može se reći da operacija „Drozd“ – američki termin „Mokingbrd“ – nikada nije ukinuta.
Jedna od posebno problematičnih antiustavnih aktivnosti CIA jeste stvaranje „tajnog obaveštajnog budžeta“ (meri se u milijardama dolara) kojim se, kako kaže Kevin Šip, daleko od očiju javnosti i bilo kakve civilne kontrole, finansiraju ratovi, državni udari i operacije „smene režima“ širom sveta, pri čemu čak ni američki Kongres ne zna koliko se novca u ove svrhe godišnje troši.
Poseban stub „tajne vlade“ u Americi je i Nacionalna sigurnosna agencija (NSA), čije je glavno zaduženje prikupljanje podataka (špijuniranje) američkih građana bez izuzetka. Deo ove agencije je i FISA, neformalni sudski organ koji bez ikakve civilne kontrole donosi odluke o „stavljanju na mere“ američkih građana, a žrtva ove „zavere“ i špijunaže (arbitrarnog ukidanja privatnosti građana) bio je i sam Donald Tramp, tada kandidat za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, i to na osnovu izmišljene tvrdnje engleskog obaveštajca Kristofera Stila o navodnoj saradnji Donalda Trampa i Rusije, tvrdnje za koju se naknadno, na javnom saslušanju, utvrdilo da je bila naručena i plaćena („nalog za plaćanje“ ovih izmišljotina dao je bivši direktor američkog FBI Džejms Komi).
SILICIJUMSKA DOLINA Na strukturu CIA i NSA direktno se naslanja američka „silicijumska dolina“, gde posluju najveće multinacionalne kompanije iz oblasti informacionih tehnologija („Gugl“, „Jahu“, „Fejsbuk“, „Amazon“ itd.) i to tako što ove kompanije direktno zavise od multimilionskih ugovora s već imenovanim američkim agencijama „tajne vlade“, a jedan od uslova za pristup ovim ugovorima i milionskim transferima je potpisivanje sporazuma o tajnosti, za čije kršenje su predviđene ne samo zatvorske kazne, već, prema rečima Kevina Šipa, i „mnogo teže posledice“.
Združena komanda za specijalne operacije (JSOK), struktura za koju mnogi ljudi uopšte i ne znaju, jeste predsednikova privatna vojska koju šef države lično može da pošalje u bilo koju zemlju sveta da obavi bilo koji tajni zadatak poveren neposredno od predsednika Sjedinjenih Američkih Država (!). Zatim, tu je i Direktor nacionalne obaveštajne agencije (DNI), koji pod sobom ima 17 različitih federalnih agencija, a koje broje na desetine hiljada ljudi direktno angažovanih u „tajnoj vladi“. Odeljenje za nacionalnu bezbednost („Dipartment of houmlend sekjuriti“ ili DHS) i Odeljenje države („Dipartment of stejt“ ili DOS) imaju svoje posebne agencije, odgovorne posebnim delovima „tajne vlade“, a njihove aktivnosti, takođe, ne podležu kontroli bilo kakvih civilnih organa vlasti (ove agencije su, između ostalog, odgovorne za direktno snabdevanje tzv. „umerene opozicije“ u Siriji najsavremenijim oružjem, iz čega je samo nekoliko meseci kasnije nastala Islamska država, koja na raspolaganju ima čak i američke tenkove i drugo tehnički napredno naoružanje, poslednjih meseci u najvećoj meri uništeno u ruskom bombardovanju).
Odbrambena obaveštajna agencija (DIA) jeste još jedna agencija „tajne vlade“ koja u svom opisu posla ima i „program mučenja“ zatvorenika osumnjičenih za terorizam, kojima po „Patriotskom aktu“ iz 2001. godine (donet posle napada na SAD 11. septembra) ne pripadaju nikakva ljudska prava i slobode: ni pravo na advokata, niti pravo na suđenje u razumnom roku, ali ni pravo na to da ne budete mučeni „unapređenim“ metodama, osmišljenim na „naučnim osnovama“ i sprovođenim uz „asistenciju“ lekara i psihijatara koji, doslovno, na svojim žrtvama ispituju, osim granica izdržljivosti ljudske psihe i tela, i različite psihoaktivne supstance koje povećavaju budnost, pažnju i osetljivost na nadražaje, a koje vam „pomažu“ da se što bolje koncentrišete i osetite ono što vam se događa. Prema rečima Kevina Šipa, ovaj „program“ je podrazumevao mnogo gore stvari od „voterbordinga“, odnosno simulacije dugotrajnog davljenja zatvorenika, i neki ljudi su čak izgubili i svoje živote u tajnim američkim zatvorima (odnosno nisu preživeli mučenje!)
ELEKTRONSKI KONCLOGOR Nacionalna kancelarija za osmatranje („Nešenel rikonasens ofis“ ili NRO) u svojoj nadležnosti ima globalni sistem i tehnologiju za osmatranje čitavog sveta, najvećim delom iz svemira. Sateliti ove agencije nalaze se oko čitave planete i, kako navodi Šip, razmere i mogućnosti nadziranja savremenim tehnološkim inovacijama koje su na raspolaganju ovoj branši „tajne američke vlade“ prosečnom čoveku teško je i zamisliti, posebno kada se u obzir uzme nedavna revolucija i razvoj nanotehnologije. Uz NRO tu je i Nacionalna geosvemirska obaveštajna agencija („Nešnel džio-spejšl intelidžens ejdžensi“ ili NGA), koja je pre više godina ušla u „saradnju“ sa „Guglom“ i koja je „pomogla“ „Guglu“ da, kroz multimilionski ugovor (i ugovor o tajnosti), završi projekat „Gugl-ert“. Ovim „Guglovim“ „servisom“ danas je, prema rečima Šipa, iz svemira moguće videti koliko krompira imate u bašti. Uz ostale tehnike kontinuiranog nadziranja čitave populacije (putem mobilnih telefona, praćenja internet protoka, „smart“ televizora itd.) ova činjenica dovela je do potpunog iščeznuća privatnosti na globalnom nivou i pretvaranja čitavog sveta u „elektronski koncentracioni logor“.
Tako, došli smo do društva u kojem npr. Federalni biro za istraživanje (FBI) danas može da upadne u kuću bilo kog američkog državljanina bez naloga i da napusti privatni posed, a da vlasnik objekta nikada i ne sazna da su službenici Biroa uopšte bili tu. Ovo je, takođe, teška povreda američkog ustava koju, dakle, kontinuirano čine federalne službe SAD, što svedoči o svojevrsnoj uzurpaciji vlasti i službenih ovlašćenja u Vašingtonu, o teškom kršenju ustava i zakona i praktično sistematskim kriminalnim radnjama za koje su odgovorne najviše strukture „tajne vlasti“ u Americi, državi koja je, gotovo neprimetno, doslovno skliznula iz demokratije u čistu tiraniju.
FONDACIJA KLINTON Drugi bitan pojam u celoj ovoj „teoriji zavere“, kako bi uznemireni liberali voleli da misle, jeste „duboka država“, koja je, u najvećoj mogućoj meri povezana s „tajnom vladom“ i kojoj se, brojnim ugovorima i pod pretnjom ozbiljnim sankcijama, obavezuje na doživotnu tajnost. Danas se, interesantno, većina analiza bavi ovim već popularnim pojmom „duboke države“, pri čemu se pod njim obično podrazumevaju „ostaci“ Obamine administracije. Ali, kako navodi Kevin Šip, ovo je klasična dimna zavesa plasirana upravo preko medija kontrolisanih iz centra moći koji je već opisan. „Duboka država“, zapravo, istorijski seže do nastanka same „tajne vlade“ u Americi, i njeno formiranje korespondira sa nastankom CIA, i posledično, drugih stubova „tajne vlade“, o čemu je gore bilo reči.
Sama „duboka država“ je mnogo brojnija od vrha „tajne vlade“ i u nju treba, pre svega, ubrojati tzv. vojnoindustrijski kompleks, o kojem je još govorio američki predsednik Dvajt Ajzenhauer. On je u jednom svom obraćanju, koje nije tajna, govorio o vojnoindustrijsko-kongresnom kompleksu, budući da je američki Kongres toliko duboko uvezan sa tim sistemom da je to, kako kaže Šip, „odvratno“.
Od krupnijih igrača u vojnoindustrijskom kompleksu, čiji su posao „avioni, rakete i ratovi“, treba izdvojiti kompanije „Lokhid Martin“, „Dženeral dajnamiks“, „Nortrop Gruman“, „Rateon“, Boing“ i „Buz Alen Hamilton“ (odakle je pobegao Edvard Snouden). Procenjuje se da je vrednost ugovora američke vlade s navedenim kompanijama na godišnjem nivou oko trilion dolara. Prirodno, posledica ovakvog sistema je činjenica da su SAD ubedljivo najveći izvoznik naoružanja (ratova i nesreće) sa ukupnim godišnjim izvozom oružja u vrednosti od oko 46 milijardi dolara. Interesantno je da su upravo ove kompanije među najvećim „donatorima“ pojedinih američkih senatora zaduženih da, poput nedavno preminulog Džona Mekejna (čoveka koji se slikao sa vođama Al Kaide i ISIS-a), obezbeđuju legislativu neophodnu za nesmetano funkcionisanje ovog sistema „neograničene tiranije i neprestanog ratovanja“. Osim vojnoindustrijskog kompleksa, Šip upozorava i na postojanje obaveštajno-industrijskog kompleksa.
Tu su i brojni lobisti koji doslovno pumpaju milione dolara u sistem američke „predstavničke demokratije“, usmeravajući, tako, državne službenike da oblikuju državnu spoljnu politiku SAD koja služi interesima velikih donatora. Posebno je to poslednjih godina bilo vidljivo kroz fondaciju Bila i Hilari Klinton, koja je, dok je bila državni sekretar u Obaminoj administraciji, donosila diskutabilne odluke na međunarodnom planu – odluke koje su bile u skladu sa interesima velikih donatora njene i fondacije njenog supruga, a ne u skladu sa interesima američkog naroda; npr. odluka da se ne prodube sankcije Iranu na uvoz telekomunikacionih tehnologija iz Evrope i Amerike, čime je opravdana „’Eriksonova’ investicija“ u vidu donacije Klintonovoj fondaciji. Takvom odlukom Hilari Klinton, ovoj kompaniji je, praktično, omogućeno da neometano posluje u Iranu i tako nastavi da ostvaruje milionske profite u državi koja je bila označena kao državni neprijatelj Amerike.
Inače, ovom pojavom detaljno se bavio Stiv Benon u dokumentarnom filmskom ostvarenju „Klinton keš“. Interesantan detalj je momenat kada Bil Klinton u jednom od svojih astronomski plaćenih govora, gde je najveća pojedinačna donacija bila od kompanije „Erikson“ (750 hiljada dolara za jedan govor!?), obraćajući se svojim donatorima na svečanoj večeri, doslovno izgovara: „Nikada nećete načiniti nijednu donaciju koja će doprineti većoj izvesnosti za ostvarenje vaših dobrih namera i za postizanje pozitivnih promena u životima ljudi, nego što ćete večeras uraditi ovde.“ Sedam dana posle ovog govora državna sekretarka Hilari Klinton donosi odluku da se ne produbljuju sankcije Iranu na uvoz tehnologije za telekomunikacije.
FEDERALNE REZERVE Poseban sektor „duboke države“ među tzv. lobistima su i „strani lobisti“, grupe koje dolaze iz Izraela i Saudijske Arabije i koje poseduju izuzetnu moć u vrhu američke elite, a jedan od stubova „duboke države“ u Americi je i „Volstrit“ koji je, uprkos organizovanju mreže tajnih računa u „poreskim rajevima“, temeljno povezan sa Nacionalnim trezorom (Kevin Šip tvrdi da je odnos špekulanata sa „Volstrita“ i državnih službenika u Nacionalnom trezoru gotovo „partnerski“). Treba imati u vidu da Trezor vodi obimnu dokumentaciju o svim građanima Amerike i tu dokumentaciju je obavezan da stavi na uvid agencijama „tajne vlade“ o bilo kome, ukoliko je to „nacionalni interes“.
Jedna od najvažnijih finansijskih struktura u Americi, pa i šire, jesu Federalne rezerve (Šip ovu organizaciju naziva „ekonomskom tajnom vladom“ i navodi da je protivustavnim formiranjem ove organizacije davne 1913. godine u Americi ukinuta ekonomska nezavisnost zemlje). Federalne rezerve su privatna banka nastala osnivačkim kapitalom nekoliko međunarodnih bankarskih porodica (upravo kao što je to bio slučaj sa CFR-om), i svoje aktivnosti (oblikovanje ukupnog američkog makroekonomskog sistema!) realizuju u najvećoj meri u tajnosti, bez odgovornosti prema američkom narodu. Ovome treba dodati i činjenicu da je CFR svojevremeno formirao i Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku, kao sredstava dominacije „privatizovanog“ američkog ekonomskog sistema u globalnim razmerama (za ovu pojavu najčešće se koristi izraz „novi svetski poredak“, a to nije ništa drugo do svet apsolutno dominiran političkim, ekonomskim i vojnim interesima „tajne vlade“ i „duboke države“ u Americi).
Kada je reč o veličini „tajne vlade“ koja već dve godine vodi otvoreni rat s predsednikom Donaldom Trampom zbog njegove težnje da je demontira (ovo nije jedini pokušaj u istoriji SAD – poslednji koji je pokušao isto to, bio je ubijeni američki predsednik Džon F. Kenedi!), prema rečima Kevina Šipa u Americi postoji 10.000 tajnih lokacija na kojima 1271 tajna agencija i 1931 velika privatna korporacija iz vojnoindustrijskog i obaveštajno-industrijskog kompleksa obavlja tajne, u najdubljem smislu reči protivustavne i, u osnovi, kriminalne aktivnosti. U ovim poslovima učestvuje gotovo pet miliona ljudi vezanih ugovorima o tajnosti, od čega najmanje oko 854 hiljade ljudi ima pristup najvišim državnim tajnama. Uz ovo, treba dodati još sigurno nekoliko miliona ljudi koji su ugovorima o tajnosti povezani s „tajnom vladom“ po dubini društvene stratifikacije, dakle kroz „duboku državu“, sve do najnižih činovnika, lobista, novinara koji rade u „mejnstrim medijima“, kao i ljudi koji rade u privatnim kompanijama angažovanim kroz vojno i obaveštajno-industrijski kompleks na poslovima od strateškog interesa Sjedinjenih Američkih Država, a to su: totalitarna država (tiranija) koja društvo na globalnom nivou pretvara u „elektronski koncentracioni logor“, finansijski „novi svetski poredak“, neograničeni ratovi, smena nepodobnih režima i održavanje kriza niskog intenziteta širom planete.
Jasan dokaz da se radi o globalnoj tiraniji je, navodi Šip, sistem tzv. „privilegije državne tajnosti“. Naime, CIA i NSA imaju mogućnost da prekinu bilo koji proces pokrenut pred javnim vlastima upravo koristeći „privilegiju državne tajnosti“, koja ovoj „tajnoj vladi“ praktično omogućava da zaustavi čitav postupak i skloni sve relevantne dokaze u bilo kom procesu pred javnim vlastima, ukoliko upravo ove iste agencije procene da se radi o „državnoj tajni“, a u tom slučaju čak ni Američki Kongres ne može da dođe do bilo kakvih informacija u vezi sa prekinutim postupkom (!).
Istorijska je ironija da je ovaj poslednji protivustavni princip, zapravo, potekao iz prakse engleskih kraljeva koji su dominirali severnoameričkim kontinentom pre sticanja nezavisnosti SAD, istih onih kraljeva protiv čije su se tiranije borili oci američke nacije koja je odavno, kako vidimo, skliznula u istu tu, samo danas globalnu tiraniju. Koliko god to zvučalo neprirodno, budućnost ovakvog zavereničkog i kriminalnog sistema zavisiće, između ostalog, i od novembarskih izbora u SAD.
Evropa je opet zagledana u Ameriku.
