PEPE MUHIKA – Tango, ljubav i reč iza koje se istrajno stoji

Ekskluzivno za Pečat sa 75. Venecijanskog festivala

Razgovarala Dubravka Lakić

Život se ne može kupovati u supermarketu, ništa ne vredi više od života, kaže bivši urugvajski predsednik, junak dokumentarnog filma „El Pepe, jedan uzvišeni život“ Emira Kusturice

Velike je emocije u gledalištu 75. Venecijanskog festivala izazvao dugometražni dokumentarni film Emira Kusturice „El, Pepe, jedan uzvišeni život“, čiji je junak upravo on – Hoze Muhika zvani Pepe, bivši predsednik Urugvaja. Levičar i nekadašnji gerilski revolucionar, poznat i kao najsiromašniji šef države na svetu koji tokom vladavine nije napuštao svoj skromni dom na farmi već je vozio traktor i svoju plavu „bubu“ i živeo u skladu sa onim što je kao političar propagirao. Junak našeg doba. Poslednji heroj, kako često za njega Kusturica kaže.
Taj skroman i svojoj zemlji i idealima potpuno posvećeni čovek izazivao je ogromnu pažnju sveta kritikujući divlji kapitalizam i rasipanje na sastancima u Ujedinjenim nacijama i međunarodnim skupovima. Živopisnog karaktera, najčešće u košulji zavrnutih rukava, sa slamnatim šeširom i u gumenim sandalama, Pepe (82) je podjednako poznat i po ljubavi prema svom dugogodišnjem saborcu, političkom istomišljeniku i vernoj supruzi Lusijani Topolanski, prema svom tronogom psu, po legalizaciji marihuane, gej brakova i abortusa. I po svojoj burnoj gerilskoj prošlosti. Pepe je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bio vođa Tupamarosa – urbane gerile čiji su uzori bili kubanski revolucionari. Bio je hapšen i mučen, proveo je 14 godina u zatvoru vladajućeg vojnog režima i – kažu njegovi saborci – nikada nije dao na sebe, plašili su ga se. Pošto je 1985. oslobođen zahvaljujući zakonu o oprostu kazne, postao je advokat, pa ministar, konačno i najvoljeniji predsednik Urugvaja.

Čitav njegov život se zapravo vidi u Kusturičinom filmu iako je koncipiran da bude priča o Pepeovom poslednjem danu na vlasti, kada je svoj mandat i dužnost predao nasledniku i savezniku Tabareu Vazgezu. Uz scene i prijateljske razgovore na Pepeovoj farmi reditelj koristi i arhivske snimke koji argumentuju ono o čemu Muhika govori. A kaže i da su „tango i ljubav najvrednije stvari“ i da jedino žali što nema decu.
Ovacije posle svetske premijere u Palati Grande na Lidu učinile su da Pepe Muhika zaplače, odmah potom i Kusturica. Konferencija za novinare je trajala kratko, Pepe je odjurio na aerodrom kako bi prvim letom stigao u Montevideo i pozdravio se s Lusijom koja je sutradan otputovala za Kinu. O filmu čiji je glavni junak kaže da će „pomoći da ljudi širom sveta upoznaju Urugvaj i toliko toga što možemo ponuditi svetu. Nadam se da će film poslati poruku poniznosti i odanosti“, dodajući da veoma poštuje Kusturicu kao nekog „ko je pravi prijatelj, malo lud i veliki genije“…

Film Emira Kusturice prati vaš poslednji dan na predsedničkoj funkciji, trenutak kada predajete vlast pred masom koja peva vaše ime. Šta je vaše najveće dostignuće kao predsednika Urugvaja?
Pre svega mislim da je to znatno smanjivanje siromaštva, ali je bilo mnogo drugih stvari koje sam mogao da uradim a nisam, jer sam najveći deo vremena naglasak stavljao upravo na smanjenje siromaštva. Kada počinjete, imate mnogo snova na umu, a nažalost ne možete učiniti sve. Vredno je spomenuti i legalizaciju marihuane. Želeli smo da ljudi to razumeju, jer su mnogi u početku strahovali i bili protiv. Sada je većina za. Takođe, legalizovana je prostitucija, jer je još od 50-ih godina prošlog veka bilo priznato da ona postoji. I još dosta sličnih stvari koje koriste Urugvaju.

Bili ste najvoljeniji i najbolji predsednik. Možete li mi reći kako da i druge zemlje sveta nađu dobre političke lidere?
Možda da pitate Boga, ako postoji. Politika je antropološka potreba. Kao što kaže Aristotel – čovek je politička životinja. Ljudi su individue, ali moraju da žive u društvu. Neminovno postoji tenzija u društvu, i u napetim društvima političar mora da održava ravnotežu. U današnjem svetu vlada teorija da ako želite da uspete u društvu, morate da budete bogati. Ja kažem da političar mora da živi kao što živi većina ljudi, da jede hranu koju oni jedu, a ne da živi kao privilegovana manjina. Ako je cilj političara da se bavi novcem, onda on nije dobar političar. Težiti bogatstvu u našem društvu znači pripadati pogrešnoj kulturi, jer biti bogat nije najbolje što može da ti se desi. Sve vreme ti je to briga i teret i bližnji te više ne zanimaju.

Kada ste krenuli u program smanjivanja siromaštva u vašoj zemlji, šta vam je bio najvažniji cilj?
Pokušao sam da promenim raspodelu bogatstva koliko sam mogao. Ovakav kurs je zasnovan na kupovini, tako da je bilo potrebno ulaganje, pokušali smo i postigli nešto, do neke mere pronašli ravnotežu. Naravno, nije bilo lako i tokom svih tih napora stvorio sam neprijatelje.

Koliko ste u tome ostali verni svojim socijalističkim pogledima?
Možda postoji neko razočaranje, ali postoje i stvari koje treba uraditi. Prethodna vlada nije izvršila promene koje su zemlji bile potrebne. Svakako da ima napetosti, ali promene se nastavljaju, plate polako rastu. Nije sve učinjeno. Čak ni sa Francuskom revolucijom nije sve učinjeno. Revolucija je dala svoj doprinos, ali se mnogo toga promenilo korak po korak. Ja sam socijalista, ali nisam fatalista. Čak i u preduzećima i fabrikama moraju da rade radnici, ne može umesto njih da radi država.

Većina zemalja Latinske Amerike pretrpela je američke intervencije i diktature, a Urugvaj je učinio mnogo u smislu demokratskih sloboda. Osim marihuane, abortusa legalizovali ste i gej brakove?
Nije sve to započeto danas ili sa mnom. Još 1910. godine naš tadašnji predsednik je napisao bog malim slovom, 1912. dali smo ženama pravo glasa, 1915. smanjili broj radnih sati, a 1940. uveli zakon o eksproprijaciji, a kasnije je to postala neka vrsta nacionalizacije u energetskom i bankarskom sistemu. Mi nismo verska zemlja, plate radnika se revidiraju svake dve ili tri godine. Naravno, ima mnogo problema, postoji siromaštvo, ali proizvodimo dovoljno da bismo nahranili populaciju. Imamo problem nataliteta, stopa rađanja je nažalost smanjena, ali nedavno nam je došao izvestan broj emigranata. Što se tiče demokratije, verujem da će postojati ako Urugvaj nastavi da radi na njenoj obnovi. Mi smo mala zemlja. Imamo samo tri miliona stanovnika i 13 miliona krava.

Mislite li da će sledeći predsednici Urugvaja nastaviti vašim putem za dobrobit zemlje? Pogledajte razočaravajući primer Venecuele?
Naravno, razočaran sam, ali ne treba kritikovati već nešto uraditi. Sve što se danas događa u Venecueli urađeno je zbog cene nafte. Mislim da je sve to još ranije počelo, od trenutka kada su počeli da uvoze većinu svojih proizvoda, jer su imali mnogo novca. Pored testenine iz Italije uvozili su čak i rum, iako imaju sopstveni vrlo dobar rum. Preterivanje često uzrokuje probleme, kao što se desilo s Venecuelom.