Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Slabi su izgledi da za našeg života vidimo kraj svetske ekonomske krize. Kriza je faktički postala permanentno stanje na koje se treba privikavati. Tome služe različiti rijalitiji. Postmodernistička ideologija sve to relativizuje, sve vrednosti poravnava, i dekonstruišući prošlost i sadašnjost, priprema nas za posthumanu (ili: posthumnu) budućnost
Razgovarala Nevenka Stojčević Fotografije Milan Timotić
U eri globalne civilizacije globalni moćnici intenziviraju rad na svojevrsnom istorijskom inženjeringu – bezuslovna zapovest novog Pravila službe koja garantuje opstanak i širenje te civilizacije u znaku je Kapitala i glasi: autentična politika i kultura ne smeju da stoje na putu ekonomskoj ekspanziji transnacionalnog kapitalizma. I po cenu samorazaranja ove civilizacije, kojoj je izgleda to imanentno, jer apsolutna, globalna turbokapitalistička civilizacija bori se protiv svega što je u osnovi singularno, autentično: protiv nacije i nacionalne države, protiv prava, protiv nauke, protiv vaspitanja i obrazovanja, protiv porodice, protiv vere, protiv tradicije uopšte, pa i protiv rada
Akademik, doktor ekonomskih nauka Časlav Ocić, predavač makroekonomike, institucionalne ekonomike, ekonomike EU, geoekonomike, etnopolitike na univerzitetima u Srbiji, ali i Nemačkoj, Japanu i Rusiji, proletos je smenjen s mesta sekretara Odeljenja za društvene nauke SANU. U razgovoru za „Pečat“ akademik Ocić se kritičkim tonom, zbog koga je postao persona non grata u krovnoj naučnoj nacionalnoj instituciji, osvrće na stanje u Srbiji i Akademiji, i upozorava na opasne pravce kojima Srbija i njena nauka srljaju pod „kišobran“ globalnog sveta i njegove ekonomije u neizvesnu budućnost.
Vi ste, gospodine Ociću, iz četvrtog pokušaja razrešeni dužnosti sekretara Odeljenja za društvene nauke SANU, koje je i inače marginalizovano jer je u poslednjih 15 godina dobilo samo jednog člana. Zašto je važno, bar zvanično najelitnijoj srpskoj instituciji, SANU, da ukloni baš vas, svakako jednog od naših značajnijih naučnika?
To se dogodilo samo mojom „greškom“, objavljivanjem knjige Sporovi o budućnosti Srbije i SANU. Šta i kako dalje? Drugi deo: Istina i sloboda (ISTER i 4SE, Beograd, 2018 – skraćeno BS2), iz koje je postao vidljiv delić procesa „postmodernističke“ dekonstrukcije SANU: u viziji njenih „reformatora“ ona treba da promeni agregatno stanje, od (predmodernog) čvrstog u (moderno) tečno a potom u (postmoderno) gasovito, drugim rečima da „ispari“, odnosno da se transformiše u nevladinu organizaciju, verovatno soroševskog tipa, s obzirom na stepen infiltracije soroševskih manira – i projekata! – u SANU u poslednje vreme. Ili da se degradira u jednu od mnogih strukovnih akademija, što se vidi iz sve brojnijih naučnostručnih skupova koje „osmišljavaju“ predsednik SANU Vladimir S. Kostić i dopisni član Aleksandar Đ. Kostić na kojima, pored ozbiljnih naučnika što izgleda tu služe samo kao smokvin list, učestvuju – čak drže uvodna slova – partijski i NVO aktivisti (borkinje i borci za razna prava), eksperti, menadžeri, ideolozi… To se pomodno zove: „otvaranje Akademije“, „multiperspektivnost“, „nove vibracije“ i sl.
Najviše me pogađa to što mi u Akademiji ne daju da radim. Ne pogađa me uopšte što sam maknut s mesta sekretara Odeljenja društvenih nauka. Tu dužnost nisam ni želeo: i prethodni sekretar Odeljenja akademik Danilo Basta, posle ostavke 2015. zbog toga što niko na izborima za nove članove SANU nije primljen u naše odeljenje, a i ja kao kandidat za novog sekretara nudili smo na skupu Odeljenja akademiku Čavoškom da zameni kolegu Bastu, on je to odbio, uz vrlo zanimljivo obrazloženje. Posle se predomislio… U mom kratkom izlaganju („Zašto me smenjuju“, BS2, str. 193) navedeno je podrobnije zašto sam maknut u montiranom političkom procesu 22. juna 2017, za koji se u Akademiji odomaćio izraz „Osma sednica“. Razlozi nisu lične prirode kako bi se to moglo zaključiti iz denuncijantskog i klevetničkog pisma dopisnog člana Aleksandra Đ. Kostića koje je poslužilo kao osnovni „dokazni“ materijal na tom suđenju sekretaru jednog odeljenja SANU, fenomenu nezabeleženom u istoriji SANU i njenih prethodnika. A možda i u istoriji evropskih i svetskih akademija nauka. Ja sam tu samo „manja“ kolateralna šteta u borbi koja se poslednjih deceniju i po, manje-više u potaji, ali u poslednje vreme i vrlo osiono, vodi u Akademiji: zastrašuju se ljudi, ucenjuju pre svega izborom u zvanje redovnog člana, zdravstvenim uslugama, ili na razne načine pridobijaju, „stimulišu“ da podrže projekt urušavanja, odnosno (samo)ukidanja Akademije. Najpre, smanjenjem broja članova Odeljenja društvenih nauka, pa drugih odeljenja humanistike i umetnosti. Tu su već postignuti „zavidni“ rezultati: u odeljenjima društvenih nauka, istorije, jezika i književnosti, te muzičke i likovne umetnosti svega je trećina članova SANU, dok su dve trećine u odeljenjima prirodnih, tehničkih i medicinskih nauka.
Da bi se taj cilj postigao, nisu birana sredstva: anonimna pisma, prljavo lobiranje, ali i proprano, umiveno lobiranje zvano druženje (!?) – takvih druženja u poslednjih godinu dana bilo je četiri, u septembru i oktobru biće još četiri, verujem ovoga puta uz prisustvo novinara – nameštanje izbora, kršenje statuta i zakona nametanjem „demokratskim“ ili „samoupravnim“ kampanjama i manipulacijama, štetnih promena statuta, promene izborne procedure u toku izbornog procesa za nove članove SANU, onemogućavanje da se radi na naučnoistraživačkim projektima, posebno multidisciplinarnim, kao što je „Budućnost Srbije“, neefikasna i nepravedna raspodela sredstava za istraživanja, optuživanja onih koji nešto rade da se bore za vlast. Kao ilustraciju navešću samo, danas već antologijsku rečenicu potpredsednika SANU, akademika Zorana Popovića upućenu meni na čuvenoj „Osmoj sednici“: „Sada, kada ti je ugrožena vlast, ne biraš sredstva da je zadržiš, čak se hvataš i za Statut!“
Tome sam se kao sekretar suprotstavljao „gorljivo“ – kako je ironično komentarisao predsednik SANU – braneći autentične interese Odeljenja društvenih nauka, ne dozvoljavajući koliko je to moguće marginalizaciju društvenih nauka u SANU i uvredljivo potcenjivački odnos predsednika prema tim naukama. Napominjem da je predsednik SANU predložio medicinarku, direktorku instituta u kojem je on ranije direktorovao da učestvuje u realizaciji projekta Strateški pravci razvoja privrede Srbije; ne treba posebno pominjati da su taj projekt „osmislili“ V. Kostić i A. Kostić, jer predsednik, po sopstvenoj izjavi, bolje od svih u SANU „zna ekonomiju“, fiziku itd.
Suprotstavljao sam se negativnoj politizaciji Akademije, političarenju koje status i rad Akademije direktno dovodi u vezu s političkim ciklusima, uprezanju čitave SANU u realizaciju partikularnih političkih ambicija, suprotstavljao sam se korupciji, komercijalizaciji, jačanju menadžerske funkcije u SANU, trgovini uticajem, estradizaciji Akademije, gušenju slobode govora, cenzurisanju mojih istupa na sednicama Predsedništva, i šta još da pomenem… Previše za jednu autoritarnu ličnost koja teži totalitarnoj vlasti i koja sve gleda kroz prizmu vlasti i borbe za vlast. Tu je i paranoja u vezi s drugim mandatom (izbori za novo časništvo SANU su na proleće 2019). Dakle, predsednik je u pravu što me smenio. I predugo je tolerisao „udare na njegov obraz“ i moje „napade na Akademiju“. Šta je drugo mogao da uradi nego da proglasi vanrednu situaciju i preduzme političke, revolucionarne, vanredne mere zasnovane na „principu funkcionalnosti“, kako je predsednikov potez teorijski obrazložio predsednik Statutarne komisije akademik Zoran Petrović, nakon što je teorijsko obrazloženje akademika Koste Čavoškog za moje smenjivanje – princip pravičnosti – doživelo fijasko.
[restrict]
Dakle, predsednik akademik Vladimir S. Kostić smenio vas je samo zbog „delikta mišljenja“?
I zbog toga, ali još više zbog jednog drugog delikta, inače pionirskog, originalnog izuma Francuske revolucije – delikta postojanja. Zato je predsednik Kostić morao da pribegne političkim, revolucionarnim metodima. Jer nije mogao pravnim, kojih sam se ja sve ovo vreme skandala čvrsto držao, tako da mirno mogu da čekam odluke nadležnih pravosudnih organa, ako uopšte stvari dođu do sudskog spora. I zato su sve te revolucionarne odluke, uključujući i odluke godišnje skupštine iz maja 2018, bespravne, tj. ništavne, jer: Ex injuria jus non oritur! (Pravo ne proističe iz neprava!).
Šta je bio povod za smenu sekretara Odeljenja društvenih nauka?
Neposredan povod za smenjivanje sekretara Odeljenja društvenih nauka krije se u predstojećim izborima za nove članove SANU u novembru 2018. Trebalo je da budem isključen iz procesa predlaganja i biranja novih članova zbog principijelnog stava i ponašanja, zbog čega je uklonjen i akademik Danilo Basta, jer predsednik SANU je bio ubeđen da Ocić neće podržati kandidate koji su „prijatelji“ drugog mandata predsednika SANU, nego će tvrdoglavo insistirati na kvalitetnom naučnom delu, a ne na nekim vannaučnim konsideracijama. Pre svega, trebalo je unaprediti predsednikovog favorita A. Đ. Kostića, dopisnog člana u redovnog, prepoznatljivog po potpisivanju tuđih radova i usvajanju citata svih Aleksandara Kostića, ma gde oni bili, pa i čuvenog seksologa Aleksandra Kostića. S obzirom na to da on ne ispunjava elementarne uslove za to i da predsednik SANU misli da sekretar Odeljenja neće podržati taj predsednikov predlog potrebno je bilo inscenirati, inače nepostojeći, sukob između sekretara i A. Đ. Kostića i onda to prikazati kao lični sukob. Taj sukob će onda postati jedina prepreka za izbor A. Đ. Kostića za redovnog člana. Tu prepreku će onda „u interesu Akademije“ eliminisati predsednik Kostić. Benevolentni predsednik će sukob prevazići moleći emotivno-moralistički sve aktere u izborima da se izdignu iznad ličnih razmirica i „animoziteta“ dvojice članova i da predlože A. Đ. Kostića za redovnog člana jer se on u poslednje tri godine „toliko žrtvovao za Akademiju“. To se i desilo 8. maja 2018. na „skupu“ Odeljenja društvenih nauka kada su se osam redovnih članova SANU – tri iz Odeljenja društvenih i pridodatih pet iz Odeljenja istorijskih nauka – jednoglasno izjasnili da se A. Đ. Kostić izabere za redovnog člana, iako su svi, kao i članovi Izvršnog odbora Predsedništva, članovi Predsedništva i upravnik poslova SANU, bili upoznati s mojim komentarima bibliografije A. Đ. Kostića, odnosno njegovim falsifikatima (v. podrobnije u BS2, str. 132–166: Muva orala volu na rogu stojeći. Slučaj dopisnog člana Kostića, 1–7). Posle tajnog glasanja o kandidaturi A. Đ. Kostića, kako stoji u zapisniku s tog „skupa“, svi glasački listići su uništeni (!?).
Možda sam staromodan ili naivan (ili glup) – a verovatno sve to zajedno – kada sam se opredelio da idem tragom istine (i javnosti) i suprotstavio se onome što ja vidim kao razorne, čak ništiteljske, „mračne sile“. I priklonio se usamljeničkom svetu sledbenika principa organizovanja antičkih olimpijskih igara (stvaralačko takmičenje, bez umrežavanja!) koje nemački politički filozof Armin Moler naziva „agonisti“ (i koji predstavljaju tihu radnu većinu u SANU), bez iluzija da mogu da pobedim udrugu bezdelnika, potajnika i prigodničara (UBPP), malobrojnu ali čvrsto organizovanu, dobro umreženu (u svim režimima vlasti dobro uigranu tehnikama „bršljan politike“), potajničkim akcijama odvojenu od većine, uglavnom neinformisanog, članstva SANU. UBPP se predstavlja kao sudbinski faktor, otud povremene demagoške pretnje ostavkom predsednika SANU, čija leđa, navodno, čuvaju moćni zaštitnici.
Iz dokumenata koje ste hronološkim redom objavili u odeljku knjige Istina i sloboda, proizlazi da je odluka kojom ste smenjeni nezakonita. Možete li da se izborite protiv onih koji su, očigledno, imali podršku vrha SANU, ili čak zadatak da vas smene?
Prvo, ne želim da se borim protiv bilo koga, a onda ne mogu ni da se izborim, jer mi to nije ni cilj. Moj cilj je definisan u uvodnom tekstu drugog toma Sporova o budućnosti Srbije koji nosi naslov: Istina, ne pobeda! Opstanak i razvoj, Istina i sloboda, nazivi su dva dela komplementarnog sadržaja zbornika Sporovi o budućnosti Srbije i SANU čiji je deo naslova Šta i kako dalje? U novom izdanju ovog zbornika, čiji treći tom pišem, podnaslov bi mogao da glasi: Opstanak, Istina, Sloboda, Pravda i Razvoj, a dopunjeni deo Sporova o budućnosti Srbije – Kuda (da) ide Srbija? I taj zbornik, kao i prva dva toma ovog sabirnika, predstavljaće stalni poziv na otvoreni dijalog o budućnosti Srbije, koji je izostao 1989. i zbog čijeg izostanka je srpsko društvo platilo vrlo visoku razvojnu cenu.
Izgleda da je vaše razrešenje „kap koja je prelila čašu“ u situaciji kada umesto predlozima rešenja društvenih problema SANU u fokus javnosti dospeva zbog sumnjivih izbora novih kandidata za članove Akademije. Kakvi su kadrovi, zapravo, dobrodošli u krovnu instituciju srpske nauke i umetnosti?
Koji novi članovi su dobrodošli u najvišu instituciju srpske nauke i umetnosti definisano je Statutom te institucije, odnosno Zakonom o SANU: najbolji. Kakve „kadrove“ želi vrh Akademije vidi se iz debata koje se poslednjih meseci vode na stranicama štampe i po društvenim mrežama.
Ako se osvrnemo na devedesete, i setimo se histeričnih napada na Memorandum SANU kao neoboriv dokument srpskog nacionalizma, a što je za rezultat imalo da u ovoj ustanovi otad pa do danas „zamre“ svaka inicijativa koja bi bila na liniji nacionalnog interesa Srba i Srbije, kome i čemu onda služi SANU?
To je suštinsko pitanje, na koje odgovor treba potražiti od aktuelnih i ranijih časnika SANU.
Iz vaše bogate i stručne i naučne biografije, i vaše profesure i na Zapadu gde ste se školovali, i na Istoku, jasno je da ste stekli zavidno znanje. Međutim, SANU i pored toga nije rado podržala vašu inicijativu o osnivanju Instituta ekonomskih nauka pod svojim okriljem, kao ni knjigu Moguće strategije razvoja Srbije. Zbog čega su oni nepotrebni aktuelnim kreatorima ekonomske politike?
To znaju samo isti ti kreatori ekonomske politike Srbije. Predlog za osnivanje ozbiljnog nezavisnog ekonomskog instituta u okrilju SANU dao je 2010. prof. Đorđe Popov (možda je to razlog što zbornik s tog skupa još nije objavljen; nadam se da će uskoro izaći iz štampe). Predlog je bio u proceduri u SANU godinu dana i onda ga je godišnja skupština 2011. usvojila, da bi 2012. vrh Akademije na skupštini pokušao da tu odluku poništi. Zašto je rad Instituta suspendovan i čije interese on ugrožava može se videti u BS2, str. 197–2012 (Predlog za osnivanje IEN SANU) i str. 193–196 (Zakulisna eliminacija jednog instituta).
Šta svetu koji se, očigledno, približava „zadnjim vremenima“, donosi globalna, kako kažete, turbokapitalistička civilizacija, i borba protiv autentičnih vrednosti svake pojedinačne kulture, a za račun profita isključivo onih koji najveći deo sveukupnog kapitala drže u svojim rukama?
U eri globalne civilizacije globalni moćnici intenziviraju rad na svojevrsnom istorijskom inženjeringu – bezuslovna zapovest novog Pravila službe koja garantuje opstanak i širenje te civilizacije u znaku je Kapitala i glasi: autentična politika i kultura ne smeju da stoje na putu ekonomskoj ekspanziji transnacionalnog kapitalizma. I po cenu samorazaranja ove civilizacije, kojoj je izgleda to imanentno, jer apsolutna, globalna turbokapitalistička civilizacija bori se protiv svega što je u osnovi singularno, autentično: protiv nacije i nacionalne države, protiv prava, protiv nauke, protiv vaspitanja i obrazovanja, protiv porodice, protiv vere, protiv tradicije uopšte, pa i protiv rada. Uprošćeno rečeno: protiv kvaliteta, a za kvantitet! Protiv vrednosti, a za korisnost; protiv kreativnosti, a za imitaciju i simulaciju; za uniformnost, a protiv diverziteta; za sivilo i dosadu mediokritetstva; maksimizaciju količine i brzine…
To vodi sve jačoj militarizaciji i opštoj dehumanizaciji.
Još je Karl Šmit tvrdio da je rat izlaz iz krize: izlaz iz male krize je mali, a iz velike – veliki rat! (Neki istoričari i ekonomisti smatraju da se iz Velike krize tridesetih izašlo tek i konačno Drugim svetskim ratom.) Stvaranje kriznih žarišta i pokretanje ratova bez pobednika (no win war) i preko opunomoćenika (war by proxies) posle Korejskog rata sredinom minulog veka (prvi takav rat) postalo je stvar rutine moćnika. A izgleda i nužnost, jer se struktura proizvodnje i potrošnje, na primer u SAD, drastično promenila u korist vojnoindustrijskog kompleksa, tako da bilo kakva dinamizacija privredne aktivnosti, odnosno izlazak iz krize, podrazumeva rast proizvodnje oruđa, oružja i municije. A tražnju je moguće povećati samo ako se krene u neki novi rat. Tu su i profiti najveći i brzo se ostvaruju. Dakle, investicija u rat je u privredama takve strukture najisplativija investicija.
Realna i „nadrealna“ spekulativna ekonomija, zasnovana na vojnoj i političkoj moći, a ne na ekonomskoj efikasnosti, permanentno narušava ravnotežu (pre svega kapitala i rada) potrebnu za održiv privredni i ukupni razvoj. Da li je tu pređena tačka singulariteta? Ako jeste, onda tu, u pogledu budućnosti čovečanstva, nikakva nauka ne može pomoći. Možda jedino ako one koje Perkins naziva „ekonomskim ubicama“ u ovogodišnjem izboru za nove članove SANU primimo u Akademiju, oni prođu katarzu i preporođeni („uprepodobljeni“) krenu da čine dobra dela.
U svetu dominiraju tendencije zamene kulture zabavom, tj. zaboravom, obuka zamenjuje obrazovanje, tehnike ubeđivanja preumljivanjem potiskuju, čak ukidaju nauku, a politička scena poprima sve više obeležja cirkusa i stočne pijace. Njihovim diskreditovanjem gubi se autonomija pojedinih društvenih sfera (politike, nauke, zdravstva, prosvete, sporta, medija…), srozava se njihov kvalitet, gubi se njihova autentičnost i razlog postojanja. Ličnosti postaju sve više individue redukovane na funkciju poreskog obveznika i potrošača; međutim, sve manje je proizvođača koji bi mogli biti oporezovani i koji bi se svojim zaradama na tržištu potrošnih dobara pojavili kao nosioci efektivne tražnje. Padaju budžetski prihodi, pada tražnja; zato nastaju krize.
Izgubljen je time i smisao razvoja. Slabi su izgledi da za našeg života vidimo kraj svetske ekonomske krize. Kriza je faktički postala permanentno stanje na koje se treba privikavati. Tome služe različiti rijalitiji. Postmodernistička ideologija sve to relativizuje, sve vrednosti poravnava, i dekonstruišući prošlost i sadašnjost, priprema nas za posthumanu (ili: posthumnu) budućnost.
Nemoguće je završiti ovaj razgovor a da se ne osvrnemo na stav predsednika SANU, akademika Vladimira Kostića od 18. oktobra 2015. da „u ovom trenutku jedina politička mudrost je na koji način sa nekim elementima dostojanstva napustiti Kosovo…“. Da li su to akademici naučno dokazali da Srbi na zemlji koja predstavlja njihovu duhovnu vertikalu kroz vekove nemaju ništa, pa 15 odsto suverene srpske teritorije prilažu ideji stvaranja „Velike Albanije“?
To može da kaže samo čovek koji nije prošao ni kroz kapiju zrelosti ni kroz kapiju odgovornosti, a koji arogantno pretenduje da nosi oreol mudrosti. Najblaže rečeno ta izjava je sramna. Njome je aktuelni predsednik Akademije osramotio sve (žive i preminule) časne i mudre članove Akademije. Šta su akademici „naučno utvrdili“ o Kosovu i Metohiji može se videti iz sadržaja Zbornika Učešće SANU u unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji: prilozi članova i odeljenja SANU (ur. Marko Anđelković, SANU, Beograd, 2018), pre svega iz tamo objavljenih bibliografija. Ovim su se zbornikom članovi Akademije, da bi sačuvali obraz, faktički ogradili od protivustavne i neodgovorne izjave aktuelnog predsednika SANU Vladimira S. Kostića.
DOKUMENT ZA BUDUĆA POKOLENJA
Hteo sam sastavljanjem knjige dokumenata o sporovima o budućnosti Srbije i moguće, ali zakočene, uloge SANU u tome ne samo da pokažem da u ružnim i štetnim stvarima ne učestvujem, da se distanciram od destruktivnih rabota, već i da malkice javnosti reflektorom osvetlim samovolju i zlovolju, vlastoljublje i srebroljublje, javnosti nedostupna, čak i „posvećenim“ krugovima manje-više nepoznata zbivanja u „koridorima moći“, u „zoni sumraka“… To je pre svega, dokument za buduća neka pokolenja; najpre da se čude, a onda da nepristrasno prosuđuju. I možda izvuku pouke…
EKONOMIJA JE NOVA RELIGIJA
Maksimalna količina i maksimalna brzina vrhunske su i jedine vrednosti; one zamenjuju svaku veštinu – i, dakako, vrlinu. Dakle: što više, što brže jedino je merilo uspeha. A da bismo bili uspešni moramo se inkorporirati: vlada je postala korporacija, partija je postala korporacija, i bolnica je korporacija, to je i škola, i naučnoistraživački institut (da li je i SANU na tom putu?), čak i crkva, vojska je profesionalna, plaćenička (soldati ubijaju za solde)… Ciljna funkcija korporacije je maksimalan profit. Dakle, škola više ne obrazuje i ne vaspitava, naučnici ne tragaju za istinom, vojnici ne brane zemlju, političari ne brinu o opštem dobru. Smatra se da je državničko ponašanje atavizam prošlosti, sveštenici ne brinu o dušama vernika, ekonomija je postala nova religija.
ISTINA I NAUČNI DIJALOG
Smatram da u SANU treba da vodimo isključivo dijalog na naučnim osnovama, ne polemiku. I zbornik Moguće strategije razvoja Srbije iz 2014. bio je poziv na dijalog. I predloženi multidisciplinarni međuodeljenjski projekt Budućnost Srbije je poziv na dijalog… Reagovao sam knjigom na problem. Od mojih oponenata očekujem da reaguju knjigom na knjigu. A onda na osnovu svih tih knjiga da se povede razgovor na temu: Kuda (da) ide nauka, privreda, društvo… Srbije? A gde da se vodi taj javni dijalog nego u hramu nauke, jer kao što bi to rekao nemački filozof Peter Sloterdajk, akademske institucije su heterotopi, drugačija mesta, gde se traga za istinom.
U SRBIJI NEMA STRATEŠKOG MIŠLJENJA
SANU, njeno stanje i perspektive simbolizuju stanje i perspektive Srbije. U Srbiji nema strateškog mišljenja, još manje strateškog delanja. O nekim alternativnim vizijama i da ne govorim. Pod lažnom zastavom modernizacijskih reformi Srbija se pljačka, rasparčava i porobljava. Zato sam u SANU organizovao dva skupa o mogućim strategijama razvoja Srbije (MSRS) koje su rezultirale obimnim zbornikom od preko hiljadu strana. Zato, zasad bezuspešno, pokušavam da pokrenem pomenuti istraživački projekt o budućnosti Srbije… Zbog toga je i grupa istraživača iz Akademije i van nje koji su sarađivali na MSRS osnovala ISTER – Institut za strateška tehno-ekonomska istraživanja.
„POSTČOVEK“ BIĆE BESPOLNI KIBORG
Ljudi gube smisao egzistencije, postaju suvišni: smatra se da u razvijenim zapadnim zemljama više od polovine onih koji sada stupaju u radno sposobno doba nikada neće dobiti posao. Ideologija moderne je ubila Boga, ideologija postmoderne ubija čoveka. Njegov naslednik, „postčovek“ ili „natčovek“, po shvatanju „transhumanista“, biće bespolni kiborg ispunjen implantima (u Nemačkoj je već donet zakon o trećem polu), koji će se razmnožavati pomoću veštačke oplodnje, imajući pritom mogućnost da egzistira u raznim „telima“. Glavna težnja je – dostizanje biološke i „digitalne“ besmrtnosti i stvaranje „superrazuma“, prema kome će čovek biti stvorenje nižeg reda. (Uzgred, u SANU je taj proces samoobogotvorenja kod nekih njenih članova već prilično odmakao.)
[/restrict]unshaven girl mgnovennый zaйm onlaйnzaйm denьgi na kartuzaйm bez spravok
