ZABORAVLJANJE SRPSTVA

Republika Srpska i Kosovo ili pravo Srba da teže nacionalnom objedinjavanju

Kako je neko rekao u (geo)politici se gotovo sve menja, ali bez obzira na to neretko mnogo toga ostaje nepromenjeno. Tako stoje stvari u vezi s nama. Da je baš to slučaj, podsećaju nas paralele između Republike Srpske i Kosova. Poistovećivanje njihove sudbine mnogima „danas“ izgleda frapantno. Tako je bilo i „juče“. Ali su se razlozi za to, odnosno preovlađujući misaoni okvir iz koga oni proizlaze, drastično promenili. Nažalost, negativno po nas. Ranije smo spolja gurani u kazamate. Sada su oni umnogome postali naši unutrašnji, misaoni. Znači još opasniji jer mogu potpuno da nas parališu!

NACIONALNA SEĆANJA Još pre desetak godina većini Srba delovalo je krajnje neprihvatljivo stavljanje u istu ravan Kosova i Republike Srpske. Državnost naše zapadne zemlje, iako privremeno ograničena pripadnošću široj bosansko-hercegovačkoj zajednici, smatrana je nečim nespornim. Nije dovođena u pitanje. Samo su se iščekivale povoljnije međunarodne okolnosti pa da bude zaokružena ili pak da RS krene putem ujedinjenja sa Srbijom. Bez obzira na tragediju iz 1995. godine, i dalje je bila živa, iako u suženom vidu, ideja svesrpskog objedinjavanja u pogodnom momentu. Srpska Krajina je bila „ubijena“, ali ne i srpstvo u celini.
Republika Srpska, Srbija i Crna Gora doživljavane su kao neprirodno razjedinjene srpske zemlje kojima je sudbina da pre ili kasnije u nekom obliku budu povezane. Kada se radi o Kosovu i Metohiji, preovlađujuće je taj deo naše teritorije smatran privremeno okupiranim oblastima. Deo javnosti je bio na pozicijama da Srbija ne sme da pravi bilo kakve kompromise oko državnog statusa KiM, odnosno da mora da istraje u insistiranju da naša južna pokrajina pre ili kasnije bude vraćena pod punu kontrolu Beograda. Drugi deo građanstva je smatrao, kao i danas, da je podela jedino realno rešenja, ali gotovo niko se u vezi s tim nije ograničavao samo na sever Kosova.
On se podrazumevao kao nešto što je i tako u našim rukama. I bio je kao što je u značajnoj meri, bez obzira na sve ustupke Beograda, i dalje. Zato se kalkulisalo, što se sada iz nekog nakaradnog razloga sve ređe čini, da eventualna naknada za naše pristajanje na secesiju (većeg) dela KiM s albanskom većinom može da bude vraćanje Srbiji dela Kosovskog Pomoravlja, zona oko naših najvažnijih manastira i još nekih delova Kosova i Metohije. Doduše, i tada je deo građana Srbije i njihovih političkih predstavnika – pod dirigentskom palicom onih koji su na nas 1999. izvršili agresiju – zagovarao da je Kosovo za nas izgubljeno, ali oni su bili marginalni i dominantno tretirani kao ekstremni deo tzv. Druge Srbije, poznat kao „anti-Srbija“.

[restrict]

(NE)MOĆ DEFETIZMA Kontinuirani sistemski defetizam, uporna strana i iz inostranstva sponzorisana antisrpska propaganda, opšti nacionalni zamor, višeslojna ideološka konfuzija – doveli su do toga da se stvari skoro preokrenu. I dalje većina Srba nije spremna da prihvati otmicu Kosova, odnosno aktivno pristajanje Beograda na tako nešto. Međutim, građani su ugurani u začarani krug iracionalnog i sterilnog protivljenja u kome ima malo mesta za nacionalno konstruktivna rešenja. S druge strane, objekat su stalnog zastrašivanja. U takvim okolnostima mnogima čak i podela Kosova koja podrazumeva vraćanje Srbiji efektivne kontrole nad severom naše pokrajine deluje kao puki san.
Izloženi smo fatalističkom bombardovanju pričama o tome šta Albanci hoće ili neće, sa čim se Vašington slaže, odnosno čemu Berlin teži. U tome ima sve manje mesta za nas i naše legitimne aspiracije, a mediji, političari, analitičari i mnogi drugi – umesto da nude akcione programe – skrušeno nariču nad tužnom srpskom sudbinom ili kopaju po prošlosti da bi zbog nje nekoga sa naše strane optužili. Svakako, daleko od sadašnje vlasti. Tako su mnogi počeli da prihvataju nakaradnu perspektivu prema kojoj je za nas gotovo sve izgubljeno, dok drugi imaju široko polje za manevrisanje, te ako u takvom sklopu stvari išta izvučemo, treba da budemo srećni.
Naravno, u vezi sa Kosovom i Metohijom, a ne u širim okvirima. Kao što je nekada bilo nenormalno zanemarivati ideju jedinstva srpskog prostora, sada je postalo za mnoge skoro šokantno o njoj govoriti. Dok se batrgamo u kosovskom živom pesku, tek uzgred se bavimo i sudbinom Republike Srpske a Srbe u Crnoj Gori smo na najsramniji mogući način zanemarili. Srbima u Hrvatskoj i dugim dvofaznim genocidom kojem su u prošlom veku bili izloženi, kao društvo se bavimo tek prigodno, i to često u funkciji podizanja rejtinga pripadnicima političke elite.

NAMETANJE SRBIJANSTVA Naši regionalni i globalni neprijatelji već dugo imaju za cilj da srpstvo svedu na srbijanstvo. Drugim rečima, da srpski prostor ograniče samo na Srbiju a drugo, ako eventualno opstane, u toj matrici bi bilo doživljavano kao njen manjinski ogranak, a nikako kao integralni deo srpske nacionalno-državne, makar i podeljene, teritorije. Srpske zemlje van Srbije bi tako postale „tuđe“, a tamošnji Srbi pripadnici dijaspore, a ne svoji na svojoj dedovini.
Srbija, nažalost stiče se takav utisak, sve više se s takvim nakaradnim konstruktom miri. Nekada smo ga odlučno odbacivali, danas makar implicitno na njega umnogome pristajemo. Doduše, još je živa svest, od institucionalne do medijske sfere, o RS kao značajnom srpskom interesu, ali se i Srpska tretira amorfno, u duhu nekakve dejtonske autonomije, a ne aktivno kao punopravna zapadna srpska država koja prirodno teži zajedništvu sa Srbijom.
Tako smo stigli do nedavne izjave Milorada Dodika da ukoliko dođe do uključivanja Kosova u UN i druge međunarodne institucije, taj isti put zatražiće i Banjaluka. Kako je rekao: „Skupština Srpske donela je rezoluciju u kojoj se navodi da ćemo, u slučaju uspostavljanja novog međunarodnog principa i prakse u priznavanju prava na samoopredeljenje, insistirati na utvrđivanju našeg državnog statusa. Taj dokument je i dalje na snazi i od toga nećemo odustati.“

DODIKOVA UPORNOST Ranije bi većini (a ne kao sada patriotskoj manjini), da ponovim rečeno na početku teksta, izgledalo gotovo neprimereno poređenje Srpske sa Kosovom, odnosno prava na samoopredeljenje Albanaca na KiM sa takvim pravom Srba u BiH. Naš narod je u Jugoslaviji imao status konstitutivne nacije, a i zajednica južnoslovenskih naroda, kako prva tako i druga, pre svega je proizašla iz njegove slobodarske borbe. Albanci su bili obična nacionalna manjina, a one nemaju pravo na samoopredeljenje. Međutim, u geopolitičkoj zoni sumraka u kojoj živimo, pa i u našoj svesti koja je izložena udarničkom propagandnom prekomponovanju, stvari su se promenile.
Većina odjeka u Srbiji povodom Dodikove izjave bila je, u najmanju ruku, rezervisana. Ali iz defetističkih, a ne izrazitije nacionalnih pobuda. Provejavao je manipulativno nametnut strah da se ne otvori nekakva nova balkanska Pandorina kutija, te se stoga sa skepsom gleda na više nego utemeljene zahteve lidera Srpske u vezi sa njenom budućnošću. A to, gle paradoksa, da je za nas veći deo KiM izgubljen (ako ne i ta naša južna pokrajina u celini), prihvata se od strane mnogih zdravo za gotovo. Strašno ali je tako, i za to je umnogome odgovoran, i sadašnji i prethodni, oficijelni Beograd. Naš navodno racionalni pristup nacionalnim interesima, koji često prerasta u defetizam, do toga nas je doveo.
Zato je enormno značajno ono što radi i govori Dodik. On nas uporno podseća da srpstvo nije srbijanstvo, i da u širim razmerama ima pravo na državni život. To je najvažnije čak i kada se s predsednikom Republike Srpske ne slažemo oko modela podele Kosova, same ideje podele ili bilo čega drugog. Suština je da na institucionalnom nivou neko još ima hrabrosti da govori o državno-nacionalnim pravima srpskog naroda, a Dodik je to više puta činio ne samo u vezi s RS već i, primera radi, Srbima u Crnoj Gori.

SRPSKA PERSPEKTIVA Svet se menja. Geopolitičke okolnosti postaju povoljnije za naš narod. Nesreća je u tome da mi često to previđamo. Nismo shvatili značaj urušavanja Berlinskog zida i to smo skupo platili. Sada kao da su nas hipnotisali da zvanično, sa izuzetkom Banjaluke, adekvatno ne opažamo krunjenje Atlantskog bedema i mogućnosti koje za nas iz toga mogu da proizađu. Srpski prostor je krajem prošlog veka raskomadan, ali to ne znači da bar preostali njegovi delovi u budućnosti ne mogu da budu povezani. No da bi se to desilo, mi ne smemo da zaboravimo šta je naše i šta realno od toga možemo da povratimo.
Oni koji su nas mrcvarili velikom delu naše nacije i njene političke elite su isprali mozgove i uterali strah u kosti. Tako može da se desi da se uzdržimo da uzmemo i ono što nam je oteto, a niko više to ne bude od nas brani. U svetlu toga dodatno vidimo koliko je značajno što Dodik insistira na pravu RS na samoopredeljenje. Podseća nas ko smo, šta smo i šta je naše. Od takvog stava samo je jedan korak do sveobuhvatne borbe za srpske interese na celom našem prostoru. Zato srpska patriotska javnost mora da stane uz predsednika RS i podrži njegove zahteve.
Ne moramo oko svega da se složimo, ali bitno je, naglašavam, da podržimo njihovu suštinu! A ona je da srpski narod ima pravo da se bori za ujedinjenje. Kada se prihvata da Albanci traže tuđe, zar je normalno da se negira da Srbi žele da povrate svoje? Pri tome ne mislim na nedobronamerne strance, od kojih takvo ponašanje treba i očekivati, već na nas same, često utonule u ponore samozatiruće malodušnosti!

[/restrict]