Tajanstveni ledolomac jeftinih iluzija

POVODOM GODIŠNJICE SMRTI SLIKARA LJUBE POPOVIĆA

O Ljubinom delu, uprkos nesebičnom trudu vanrednih mislilaca i poznavalaca, kruži fama da ga niko nikada nije valjano i do kraja rastumačio, niti bio na njegovoj stvaralačkoj visini. Da li te glasine šire oni koji nisu sposobni da se nose s tim opusom bremenitim značenjem?

Proteklog dvanaestog avgusta navršile su se tri godine od kako je zauvek otišao Ljubomir Ljuba Popović (Tuzla, 1934 – Beograd, 2016), jedan od najvećih srpskih i francuskih slikara u drugoj polovini 20. veka. Pred kraj života, u vidu opraštanja od svog naroda, uradio je dva nesvakidašnja dela koja se sada nalaze u Kanadi u vlasništvu Mirka Mladenovića. Pre nego što se upoznamo s tim izvanrednim crtežom i slikom koja je po njemu nastala, sagledajmo Ljubu kao ličnost i razmotrimo i istorijsku pozadina tih radova.
Ko je Ljuba? Slikar, čudovište, erotoman, jeretik ili tradicionalista? Slikarstvo je studirao na Akademiji primenjenih umetnosti a diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. U Parizu se nastanio 1963. Upoznao je istraživača fantastične umetnosti Renea de Solijea, pisca njegove prve monografije 1971. godine. Između njih se razvilo prijateljstvo zasnovano na uzajamnom poštovanju. Stigavši u Pariz previše kasno da bi upoznao „papu nadrealizma“ Andrea Bretona, a po prirodi nezavisnog duha, nikada nije pripadao grupi nadrealista. O njegovom stvaralaštvu pisali su Alen Boske i Alen Žufroa, značajni kritičari, veliki pesnik Andre Pjer de Mandijarg, proučavalac nadrealizma Patrik Valdberg, veliki sinolog i poznavalac dela Artura Remboa Etiambl, autor knjiga za nemački „Tašen“ Žil Nere, najveći nemački stručnjak za manirizam i slikarstvo neomanirizma Gistav Rene Hoke, krajnje upućen u magiju i nadrealizam Saran Aleksandrijan, autor Ljubine monografije s verovatno najboljim tekstom ikada napisanim o takvoj vrsti umetnosti, kao i brojni drugi stručnjaci. Njegova poslednja izložba bila je posvećena An Tronš, autorki dve Ljubine monografije, takođe sa izvanrednom likovnom analizom. O Ljubinom delu, uprkos nesebičnom trudu vanrednih mislilaca i poznavalaca, kruži fama da ga niko nikada nije valjano i do kraja rastumačio, niti bio na njegovoj stvaralačkoj visini. Možda te glasine šire oni koji nisu sposobni da se nose s tim opusom bremenitim značenjem. Ljubino slikarstvo blisko je estetici beogradske grupe Mediala čiji je član bio; još preciznije rečeno, pripadao je polu „ale“. Leonid Šejka, Dado Đurić i Dragoš Kalajić borili su se protiv kritičara i novinara koji su u Mediali videli samo nastavak nadrealizma; tradicionalizmom i elitnim neokonzervativizmom ona nikako nije mogla da pripada marksističko-frojdističkoj avangardi na tragu dadaizma. S druge strane, Ljuba se gnušao i savremenih iracionalnih slikara, fantasta koje je smatrao mitomanima, odbijajući olako i često svrstavanje svoje umetnosti u fantastičnu. Koliko naslednik velikih majstora likovnog oneobičenja, sledbenik je i prvih modernih slikara. U njegovom delu mogu se uočiti ideje koje su zanimale Hijeronimusa Boša, Monsua Deziderija, Žaka Kaloa i Piranezija, ali je blizak i romantičarima i simbolistima 19. veka (postoje i oni potonji, u narednom stoleću). Kao naslednik velikih umetnika, tim je složeniji što pripada i porodici erotomana, kao i proučavalaca književnih dela, filma, stripa i naučne fantastike. Ljuba je bio nesumnjivi erudita; slike i knjige značajnih ali i zaboravljenih stvaralaca služile su mu da sebi i drugima postavlja ključna životna i umetnička pitanja, ne bi li došao do odgovora.

[restrict] Slike i crteži Ljube Popovića na prvi pogled ispunjeni su čudesnim i nestvarnim bićima, vampirelama i damama nalik drevnoj Lilit, androidima i lobanjama, isprepletenim s mnoštvom predmeta i rastinja u podnožju monumentalne, hramovne arhitekture. Ako se malo bolje pogledaju, otkrivaju apokaliptički i kritički odnos prema civilizaciji a nagomilavanja ukazuju ne samo na đubrišni karakter savremenosti, ispraznost i demoniju već i na njenu propast. Forme koje se krše i ruše (Robert Muzil je poslednji nadahnuto pisao o „kršu istorije“), svet koji se u anđeoskoj svetlosti ukazuje samo zato da bi se urušio, monarhije i sistemi u osipanju, o čemu u medialnoj mitologiji govori slavni stih Mira Glavurtića, bića koja se pretvaraju u zlotvore, krilate crne monstrume, s genealogijom do princa tame – svedoče o truleži palog sveta i o razočaranosti slikara obezduhovljenom stvarnošću. Kada su skoro svi na razne načine opijeni bolesnom, konzumerskom i bestijalnom civilizacijom odustali od postavljanja prokletih pitanja o smislu postojanja, jedan slikar i dalje propituje sebe i druge, uzdigavši likovno delo na rang filozofije.
U njegovim dijablerijama može se uočiti nasleđe francuske škole okultizma, za koju je jedan znalac rekao da je među najboljima; originalno istraživanje demonije obeležava mnoge značajne francuske slikare, pesnike i pisce, ali i srpsku intelektualnu scenu nekada okupljenu oko časopisa „Delo“ i „Gradac“. Manje fantasta, a više dekadent u najboljem smislu te reči, kritičan prema tehničkoj civilizaciji, Ljuba je učeni slikar i ledolomac jeftinih iluzija sadašnjeg građanstva protiv koga se borio oprobanim sredstvom svih simbolista – sablažnjavanjem. Ljuba je bio pre svega ličnost koja misli svojom glavom; u njemu kao da se talože i vrtlože vekovi iskustva, proučavanja slika u Luvru i lepe literature. Nije se, međutim, kao Gistav Flober, zgađen modernim svetom, zatvorio u svoju kulu od slonovače u koju, kako najveći stilista kaže, plima govana udara ne bi li je potkopala.
Ljuba je pred kraj života otkrio svoju kulu, krvavu kulu od lobanja, jedan od najstravičnijih simbola srpske i svetske istorije – Ćele-kulu (od turske reči kelle kulesi – „kula od lobanja“. Reč je o spomeniku iz vremena Prvog srpskog ustanka, koji je u znak odmazde tadašnja okupaciona turska vlast 1809. godine načinila u Srbiji od lobanja poginulih srpskih ratnika, u bici na Čegru. Nalazi se na četiri kilometra od centra Niša. Svrstan je u spomenike kulture izuzetnog značaja za Republiku Srbiju. U kulu su uzidane 952 lobanje ustanika kao znak nemoćnog turskog besa zbog velikih vojnih gubitaka. U Evropi se prvi put čulo za taj stravični spomenik kada ga je video i opisao francuski pesnik Alfons de Lamartin koji je bio zatečen užasnim prizorom. Na lobanjama je još uvek bilo kose! Godine 2014. američki magazin „Mental floss“ naveo je Ćele-kulu kao najveću građevinu sačinjenu od ljudskih kostiju. Kula pak nije ispunila svoju namenu, nije zastrašila narod; Srbija je u tom veku oslobođena od turskih zavojevača.
Ljubi je bliska tanatologija; slikom „Prilog istoriji odsečenih glava“ učestvovao je na istoimenoj izložbi posvećenoj fenomenu zločina. Tema ubistva, a posebno smrti, obeležila je ceo opus ovog slikara, njegove dijablerije, vampirele, leteće demone, prinčeve tame, htonski svet crne strane i mračne istorije. Njegova čudovišta i podzemni svet mogu se različito tumačiti i vrednovati, ali je važnije da on tamu, demoniju i zebnju natapa erosom, da Tanatosu suprotstavlja životnu silu. Njegovim velikim likovnim umećem i snagom preobražaja slika ne postaje morbidna, već vodi najdubljim metafizičkim saznanjima, intuicijama i doslućivanju tajni. Ljuba je znao o smrti više od drugih savremenih slikara; bio je njome likovno opsednut poslednjih godina. U takvu estetiku, sasvim drugačiju od prevashodno racionalne moderne umetnosti, idealno se umeću slika „Kula odsečenih glava“ i samostalna crtačka studija, retka u Ljubinom opusu te veličine i snage, „Oči odsečenih glava Ćele-kule“. On nikada nije prihvatao porudžbine, niti zadati rad, pa su i ova ostvarenja nastala kao odraz ideje, Ćele-kula je samo povod i nije ilustrovana.
Umesto da se povuče od života i ružne stvarnosti u sigurnost nekakve estetske izolacije, u svoju kulu od slonovače, Ljuba je otvorio dveri užasa, uputio se ka kuli od lobanja – jer on nije (samo) esteta već i asketa, nije slikar već i mistik. Od slovenskih slikara može se uporediti samo s jednim, s ruskim majstorom iz 19. veka koji se bavio sličnim problemom. Vasilij Vasiljevič Vereščagin je istorijski burne 1871. godine naslikao „Apoteozu rata“, dramatičnu sliku koja naizgled predstavlja veću piramidalnu gomilu ljudskih lobanja u pustinji, po kojoj kljuju vrane. Delo je zapravo filozofskog sadržaja, „posvećeno prošlim, sadašnjim i budućim“, kako kaže sam slikar. Ljuba je duboki podsticaj pronalazio i u istoriji svoga naroda. Za Srbe je jedan engleski poznavalac Balkana rekao da proizvode višak istorije, nasuprot postmodernog Fukujaminog „kraja istorije“.
Ljuba je među novijim evropskim umetnicima naglašeno insistirao na misaonoj dimenziji dela. Na to su ga uputile njegove lektire, rano promišljanje ideja i dnevnik u vidu zabeležaka čisto filozofske sadržine na marginama crteža. Spojivši pročitano i promišljeno s likovnom materijom, on se stvaralački naoružao za suočenje s prvim i poslednjim, prokletim pitanjima života i smrti, koja je Pol Gogen naznačio i naslovom svoje slike „Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo?“. Malo ko je imao hrabrosti da se kao Ljuba suoči s najvećim izazovima. Umesto da uživa u sigurnosti i prosečnosti nekakvih mrtvih priroda, pejzaža i veduta, u slici kao svojevrsnoj udobnoj fotelji za posmatrača, kako ju je definisao Anri Matis, bavio se velikim simbolima stradanja i smrti. Ćele-kulu, koja sažima pet vekova ropstva i patnji srpskog naroda pod Turcima, niko nije crtao i slikao u srpskoj i evropskoj umetnosti. Njegova dva rada te vrste u kanadskoj kolekciji imaju epski smisao, sličan srpskoj narodnoj poeziji, cenjenoj od najvećih evropskih umova. Ljubina slika i crtež otvaraju neke stare rane da bi poučili mlade, podigli duh i sačuvali ih u budućim izazovima. Ćele-kula je verovatno najiracionalniji, najfantastičniji, crnomagijski svetski spomenik, krajnje čudovišan, namenjen uniženju i uništenju života i vere celog jednog naroda. Ta snaga zla oduvek je privlačila Ljubu, ne samo kao likovna radoznalost već kao životni problem, po čemu on nije samo estetičar već i etičar. [/restrict]