Sporazum sa MMF-om – čuvarkuća

Srbija je i ovim sporazumom prisiljena da svoje ekonomske odluke podredi interesima globalne (evroatlantske) finansijske oligarhije, pošto je zastrašena pretnjama izolacijom, satanizacijom ili čak vojnom intervencijom

Krajem jula predstavnici Srbije su potpisali sporazum (od milja nazvan „čuvarkuća“) sa Međunarodnim monetarnim fondom. Srbija se obavezala da će pokrenuti niz tendera (za prodaju Komercijalne banke, PKB-a, Petrohemije itd.), dok se MMF obavezao da će se, u narednih 30 meseci (koliko program traje), setiti još nekih saveta, koji će, možda, dokrajčiti našu privredu i finansije. Za ekonomiste je interesantno (i uzbudljivo) to što „sporazum“ ne sadrži nikakve finansijske obaveze potpisnika: naša vlada neće plaćati konsultantske (savetodavne) usluge MMF-a, ali će, zauzvrat, bezuslovno izvršavati njihove naloge. Takvu vrstu „sporazuma“ do sada nismo imali. Za svaku je pohvalu što smo, ovom prilikom, saznali na kom je nivou samostalnost u odlučivanju naših državnih i bankarskih institucija. I dokle je dovela saradnja sa MMF-om.

[restrict]

Pretnje silom

Prirodno se postavlja pitanje: kako to da se našoj državi ne isplati da poseduje PKB, Komercijalnu banku ili Petrohemiju, a onome ko ih kupi, verujte mi na reč, ulaganje će se i te kako isplatiti? Odgovor je poznat: država je loš (čitaj – „glupav“) vlasnik. Ali zašto onda tom glupavom vlasniku poveriti onoliki državni budžet, pa još i novac koji će se, tenderskom prodajom, dobiti? Osim toga, šta ako neka druga (možda još „glupavija“) država bude kupac – pobednik na tenderu? Najzad: zašto MMF mora, skoro pa i silom, da obavezuje našu vlast da donosi odluke o prodaji sopstvenih preduzeća i banaka, ako su te odluke racionalne? To ne govori dobro o mudrosti naših lidera, toliko hvaljenih od svih, pa i od samog MMF-a, uvek zadivljenog uspesima Srbije.
Skloniji sam, ipak, da verujem da se ne radi o racionalnim odlukama, pa se možda pitate zašto su Vlada i Narodna banka takav sporazum prihvatili? Zašto su pristali na dalju kolonizaciju Srbije, ako su, zauzvrat, dobili samo obećanje novih saveta, možda po nas još gorih? Verujem da razloge (krivce) ne treba tražiti u domaćim liderima, koji su dovoljno stručni i svesni štete koja će državi biti naneta, nego u pretnjama izolacijom i ekonomskom blokadom od strane MMF-a i evroatlantske zajednice – u slučaju da izostane pristanak Srbije. Te pretnje se uvek podrazumevaju u pregovorima sa zapadnim „prijateljima“, naročito posle bombardovanja Srbije 1999.
Dabome, nije teško dokazivati da zemlja koja ne raspolaže dovoljnom štednjom mora da se osloni i na inostrane investicije. Ali bi bilo korisnije da stranci ulažu u nove projekte (kao u J. Koreji ili Kini), umesto da preuzimaju već uhodane poslove, i to one najunosije – banke, telekomunikacije, elektroprivredu, velike poljoprivredne kombinate i sl. Istina je da i u uhodane poslove strani investitori unose novu tehnologiju, organizaciju i marketinška iskustva (pogotovo u izvozu), ali se pitam zašto to ne bi mogla da uradi i razumna država, ako, kao savesni vlasnik, iznajmi kompetentni menadžment? I zašto investicione injekcije Srbija mora da plati niskim cenama na (urgentnoj) tenderskoj prodaji, ili dodatnim subvencijama, a ne samo profitom prodatih kompanija, koji su prirodna cena usluga kapitala? Odgovor je: slabe zemlje, i Srbija među njima, prisiljene su da prihvate skoro svaku vrstu diktata na globalnom tržištu, na kojem caruju finansijski monopolisti, kojima su puna usta priča o ekonomskom liberalizmu.

Zločin i kazna

Srbija je i ovim sporazumom prisiljena da svoje ekonomske odluke podredi interesima globalne (evroatlantske) finansijske oligarhije, pošto je zastrašena pretnjama izolacijom, satanizacijom ili čak vojnom intervencijom. Džon Perkins, ekspert MMF-a i Svetske banke, u popularnoj knjizi „Bio sam plaćeni ekonomski ubica“, svojevremeno je objasnio kako ove institucije razbijaju privrede pojedinih zemalja, radi preuzimanja njihovih resursa (i tržišta). U knjizi su detaljno opisane faze zločina koji su potpisnici Vašingtonskog konsenzusa izvodili često i širom sveta.
Izvršioci zločina nikad nisu kažnjeni, a sebe su ubedili da predstavljaju „slobodni svet“. Pa i više od toga. Uspeli su da ubede javno mnjenje da mora biti kažnjen, proglašen korumpiranim nitkovom, diktatorom i despotom, svako ko se protivi njihovom zločinu. Instrumenti kazne bili su (i dalje jesu) u rukama zlikovaca
Verujem da čak i pokajnici među njima, koji su retki (kao DŽ. Perkins), samo laskaju sebi da su bili ubice. Pre bih rekao da su bili – dželati. Od plaćenih ubica čovek ili privreda mogu da se brane, makar i s malim šansama. Ili da beže. A pred dželate – žrtve izlaze vezane.

[/restrict]