Одлазак јастреба зла

Смрт Џона Мекејна

Да ли ће одлазак човека којег многи сматрају министром спољних послова америчке дубоке државе Џона Мекејна допринети промени америчке спољне политике или ће естаблишмент брзо пронаћи замену за сенатора којег је Патрик Бјукенен, не без разлога, оптужио да је киднаповао америчку спољну политику? У јату које је Мекејн предводио, нажалост, остаје прегршт јастребова

За једног од најчувенијих америчких сенатора, недавно преминулог Џона Мекејна, важи да није био човек чврстих уверења. Једна од најискренијих ствари коју је икада рекао је признање из његове књиге „Вредно борбе“, објављене 2002. године, да се није кандидовао на председничким изборима да би спроводио реформе или због неког „великог патриотизма“, него просто јер је „бити председник постало његова амбиција“. „Нисам одлучио да се кандидујем за председника да бих повео национални крсташки рат за политичке реформе у које сам веровао или да водим кампању као да се ради о неком великом патриотском чину. Уистину, желео сам да будем председник, јер је то постало моја амбиција. Уистину, ту амбицију имам одавно“, написао је.

Постоји, међутим, једна ствар, једна идеја, које се током целог свог живота чврсто држао – када год је Америка имала проблем у спољној политици, искључиво решење било је бомбардовати оног ко је проблем све док од њега не остане камен на камену. Чврстина тог убеђења корен можда има у томе што су му управо два бомбардовања омогућила да се прослави изнад свих реалних очекивања. Прво је бомбардовање Вијетнама у којем је овај јастреб и сам учествовао све до обарања када пада у руке нехуманог непријатеља који се дрзнуо да се брани од америчке агресије. Мекејн је стално тврдио да су га од заробљавања 1967. године (у којем су према неким извештајима учествовали и руски инструктори), па до ослобађања 1973. Вијетнамци константно мучили, а то му је донело статус ратног хероја, на који се и данас позивају многи који жале за његовим одласком. У аутобиографији „Вера мојих очева“ (1999) Мекејн је описао како је био подвргнут нехуманом третману како би се од њега сазнало име брода с којег је полетео, ескадрила за коју лети и мета његове мисије, како му је прећено ускраћивањем медицинске неге… За своје службовање у Вијетнаму и узорно понашање у заробљеништву, Мекејн је почаствован читавим низом високих америчких одликовања.

Има, међутим, кредибилних сведочења да је будући сенатор све ово измислио како би себи обезбедио већи углед и подстакао каријеру по повратку у домовину. Тако је управник затвора у којем је био заточен Нуијен Тјен Тран, у интервјуу за италијански „Коријере дела сера“, признајући да услови у његовом затвору нису били најбољи, него „тешки, али не нељудски“, рекао да Мекејн никада није био мучен, него да је имао наређење да му посвети посебну пажњу јер се ради о сину високо рангираног америчког адмирала. „Никада нисмо мучили Мекејна. Напротив, спасли смо му живот лечећи га вредним лековима који у то време нису били доступни ни нашим рањеницима“, рекао је Нуијен.
[restrict]

СПАСАВАЊЕ КОСОВА Друга америчка агресија која је дала подстрек његовој каријери било је бомбардовање Југославије 1999. године за које се залагао више и ватреније од највећег дела америчког естаблишмента. Залажући се за Резолуцију о Косову коју је предложио Сенату, а у којој се од председника САД захтева да против Југославије „употреби сву неопходну силу и друга средства“, Мекејн је 20. априла 1999. изјавио: „САД ризикују да изгубе рат са српском војском и њиховом застарелом опремом. Ризикујемо уколико не спроведемо масовни, стратешки и одрживи ваздушни напад. Ниједна инфраструктурна мета не би требало да буде изузетак – фабрике, водоводне мреже, школе, болнице, продавнице, било шта. Да, сви ми жалимо због цивилних жртава као и наших губитака, али они су неизбежни.“ Мекејну није било довољно сравњивање са земљом свега у СР Југославији из ваздуха, него се залагао и за копнену интервенцију, без обзира што би она довела и до значајних жртава међу америчким војницима. „Када сам позвао председника САД да никако не одбацује могућност копнене операције, преузео сам одговорност и за могуће губитке живота младих Американаца“, рекао је Мекејн. У говору од 20. априла јасно је рекао: „Најбољи пут за нас, НАТО, Косово, Русију, па чак и Србију, јесте да почнемо да се боримо у овом рату као да је рат, укључујући масовне ваздушне ударе, уместо некаквих чудних пауза између мировних иницијатива. То, нажалост, значи моментално повећање насиља усмереног на саму Србију и српске снаге на Косову… Поновићу, избегавање жртава, и њихових и наших, није главни циљ. Победа јесте. Што пре, то боље. Зато би требало да одмах почнемо да мобилишемо пешадију и оклопне дивизије за копнени рат на Косову.“

Иако је безрезервно подржавао и бомбардовање положаја Војске Републике Српске у БиХ 1995. године, бомбардовање Југославије 1999. био је тренутак када је постао предводник ратних јастребова у обе америчке политичке партије главног тока и главни заговорник највише вредности која везује све елементе вашингтонског естаблишмента – војног интервенционизма. Можда је управо ова његова улога разлог што је јавно жаљење због смрти Мекејна изразио и неко ко то никако не би требало да уради – једна од највећих компанија америчког војноиндустријског комплекса „Локид Мартин“. „Сенатор Мекејн био је изванредно храбар лидер и истински патриота који је читав свој живот посветио служењу нашој нацији. Придружујемо се жаљењем за њим. Током читаве своје каријере исправно је све нас у индустрији националне безбедности држао у оквиру највиших стандарда… Веома ће нам недостајати“, наводи се у саопштењу које је потписала генерална директорка „Локид Мартина“ Мерилин Хјусон. Да ли је чудно да водећи амерички произвођач оружја, који зарађује директно од ратова које по свету води Вашингтон, жали за човеком који није пропустио да снажно подржи сваку агресију на коју су се САД одлучиле и да врши притисак на власт да интервенишу и тамо где није баш најспремнија да се умеша.

МЕКЕЈНОВА ЛИСТА Поред већ поменуте подршке бомбардовању Срба у БиХ 1995. и разарања школа, болница и свега другог у СР Југославији 1999. године, Мекејн је гласао и за инвазију, а потом и за окупацију Авганистана 2001. која се наставила све до данас. Само инвазија и окупација Авганистана нису, међутим, одговарали очигледно огромним Мекејновим амбицијама које га нису терале само на то да постане председник, него и да сеје смрт и хаос широм света. Већ тада, 2001, пред напад на ову проблематичну централноазијску државу, Мекејн је имао читав списак других земаља које треба сравнити са земљом. „Не ради се овде само о Авганистану. Ради се и о Сирији, Ираку, Ирану, а могуће и о Северној Кореји, Либији и другима“, рекао је он само дан након терористичких напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. иако је морао знати да већи део земаља с његовог списка не може имати никакве везе с догађајем који је њему повод за агресију. Чак не ни већи, него ниједна побројана држава није имала никакве везе с Ал Каидом, и углавном су се бориле против ове терористичке организације. Две године после Авганистана, као што сви знамо, на ред је дошао Ирак који захваљујући америчкој агресији већ 15 година не може да се састави и назове иоле уређеном земљом.

Следећа мета с Мекејновог списка на ред је дошла 2011. године, када председник из његове Републиканске партије Џорџ Буш више није био на власти, али то му није сметало да поново (као и 1999) у ратном походу подржи у политици супротстављени, али у рату партнерски демократски табор предвођен добитником Нобелове награде за мир Бараком Обамом и његовом државном секретарком Хилари Клинтон. На нишану се тада нашла Либија, једна од најбогатијих, најпросперитетнијих и најуређенијих афричких држава, која данас, пошто су јој Обама, Клинтонова и Мекејн, уз помоћ Саркозија и других, донели демократију, плива у рекама крви. После Либије на ред је дошла и Сирија, где је Мекејн у тандему са својим вишегодишњим партнером у хушкању на рат сенатором Линдсијем Грејемом захтевао интервенцију и слање оружја побуњеничким групама. Зарад остварења свог циља – уништења Сирије и свргавања Башара Асада – Мекејн је био спреман да иде толико далеко да се састаје и шурује и са зликовцима попут лидера Ал Нусра фронта и Исламске државе са којима се и фотографисао насмејан од ува до ува.

У међувремену, залагао се и за америчке интервенције у државама западне и централне Африке, међу којима су Мали и Нигерија, али је најгласнији и најватренији био у позивима на обрачун с Русијом и оружану подршку украјинским пучистима. Ни ту Мекејн није баш бирао друштво, па је приликом посете Кијеву током „мајданског устанка“ подржавао и отворене неонацисте попут лидера партије Свобода Олега Тјахнибока. Мекејн је захтевао и агресију на Иран, и у томе је отишао толико далеко да је овај чин почео да представља као нешто весело чему би амерички народ, па и свет требало да се радују. Колико би га веселио напад на Иран показао је 19. априла 2007. када је током једног скупа у Јужној Каролини на питање о акцији против ове земље одговорио запевавши своју верзију хита „Барбара Ен“ групе „Бич бојс“ чије је речи изменио у „бомбардуј, бомбардуј, бомбардуј свакако, ахахахахаха“.

Ни у последњим месецима живота, када му је било јасно да ће ускоро пред Творца, Мекејн није престајао с хушкањем на рат и убијање. Јуна прошле године заједно са још пет сенатора из редова демократа минирао је усвајање закона којим би се спречила даља умешаност Сједињених Држава у геноцидни рат који против народа Јемена води Саудијска Арабија. И последњи закон који краси Мекејново име, усвојен 14. августа ове године, 11 дана пред његову смрт, потпуно је у складу са свиме што је радио. У питању је Закон о опуномоћењу за националну одбрану (један из сета закона којим се одређује начин трошења новца из војног буџета) којим се наставља финансирање америчких војних операција широм света.

Животну оставштину сенатора Мекејна, али и читаве америчке државе, можда је најбоље описао Мет Таиби за магазин „Ролинг стоун“: „Не смемо да се претварамо да немамо озбиљну, нелечену зависност од рата, зависност која ће надживети Мекејна, можда врховног симбола овог проблема. Покојни сенатор био је и жртва и џелат наше националне традиције започете немогућношћу да се суочимо са својом крвавом прошлошћу.“   

[/restrict]