Nomos i Zakon – sakralni temelji poretka

Piše Filip Živanović

„Svi se pokoravamo zakonima da bismo bili slobodni“. Misao koja se pripisuje Marku Tuliju Ciceronu u sebi nosi ontološku tajnu postojanja zakona. Da bi norma ostvarivala svoj smisao, njeno ishodište, njen „ratio legis“ mora biti na izvorima svetih i neprolaznih načela Istine i Pravde. Izmeštanjem percepcije da su norme i pravila datost materijalnog, „tehniciziranog“ sveta, u polje njihove duhovne i sakralne prirode, otkriva se njihovo istinsko logonosno značenje

Kada prevodimo reči s jednog jezika na drugi, mi ne obavljamo računsku operaciju, u kojoj su dva i dva jednaka broju četiri, već ponovo stvaramo jedan novi svet, jedan novi kosmos. Upravo iz tog razloga treba biti delikatno oprezan pri pokušaju da se blago jedne tradicije i kulture prenese mostom duha jezika, preko reke nerazumevanja na drugu obalu, drugog logosa. Često pri takvom prenošenju reči preko niza mostova one izgube svoje prvobitno značenje i od njihovog izvornog smisla ostane samo prizvuk negdašnje punote i simbolike. I onda, što je jezik drevniji, što je koren njegovog smisla dublji, to je teže održati njegovo prvobitno značenje tokom putovanja kroz hodnike vremena.

[restrict]

GRČKI „NOMOS“ I SLOVENSKI „ZAKON“ Tako i danas, kada izgovaramo reč „nomos“, mi mislimo na „zakon“, „normu“ u svom profanom obliku i značenju. Mi u toj reči vidimo skup prava i obaveza, pravila ponašanja, sankcija, putem kojih je organizovan svakodnevni život čoveka u okviru zajednice. Tradicionalan čovek imao je, međutim, svest da je svaka reč slika, simbol, motiv, da je Reč sakralne prirode i da se rečju otvaraju putevi neba. Zato, ako pokušamo da se vratimo izvornom značenju reči „nomos“, doći ćemo do spoznaje da je na svom izvorištu ova reč označavala „omeđavanje“, „uramljivanje“, „uokviravanje“ i odnosila se na fizičku radnju postavljanja granica, odnosno odeljivanja delova zemlje. Ona u sebi personifikuje smeštanje i poredak ili kako o tome piše Jost Trir, nemački lingvista: „Na početku stoji ograda. Ograda, omeđivanje, granica prožimaju, na pojmovno određujući način, svet koji oblikuju ljudi. Čuvanje je ono što dovodi do svetosti, tako što ga oduzima od uobičajenog i podvrgava ga sopstvenom zakonu,odnosno poverava božanskom.“ Tom radnjom se jasno iscrtavala granica između vlasti jednog čoveka u odnosu na vlast drugog. „Nomosom“ je čovek na jedan metafizički način prisvajao komad zemlje, ostavljajući na njoj pečat sopstva, uspostavljajući red i harmoniju u okviru zajednice. Smisao „nomosa“ nije bio utvrđivanje pravila u kontekstu kakav savremen čovek poznaje, već u određivanju granica poretka, koji je trebalo da obezbedi postojanost, mir i okvir u kojem bi čovek perenijalne tradicije ostvarivao punotu života.
Ukoliko proučavanje tradicije izmestimo iz helenskog sveta u slovenski, naići ćemo ponovo na sveštenu prirodu reči koja treba da označi postojanje nekog pravila. U slovenskoj tradiciji, predanje kaže da reč Zakon potiče od reči „Kon“, koja je bila jedna od najsvetijih reči u drevnom slovenskom svetu. „Kon“ je nosio značenje same suštine, životvornosti drveta Roda, simbolički predstavljajući narod koji živi po Božjim zapovestima (otud i posebno poštovanje prema drvetu kao svetom biću u slovenskoj mitologiji). „Kon“ je odraz, pečat lica Božjeg na drvetu Roda, a „is-kon“ vremenski trenutak, početak, kada je Rod počeo da živi po Božjim zapovestima. Nadovezujući se na reč „kon“, za-kon ima značenje onoga što izlazi van granica „kon“-a, iza „kon“-a, odnosno ima značenje nečega što se ne odnosi na poredak Božji nego zemaljski. Tako u Prvoj poslanici apostola Pavla Timofeju piše da je: „Zakon donet ne radi pravednika, već radi bezakonih i nepokornih, nečasnih i grešnih“ (1 Tim 1:9). Odnosno, za-kon je skup pravila Božjih zapovesti koje nisu pisane, koje se odnose na svakodnevni profani život čoveka. Uostalom, ideja da se zakonom ispisuju samo norme kojima se regulišu okolnosti koje narušavaju poredak nepisanih pravila, pojavljuje se u svim drevnim civilizacijama, pa tako Hamurabijev zakonik, Gortinski zakonik, 12 rimskih tablica, sadrže u sebi norme, za-kone koji se bave samo pojavama za koje više nisu dovoljna usmena predanja, sadržana u „kon“-u.

SAKRALNI POREDAK Dakle, suština je u tome da se kroz spoznaju istinskog značenja tradicionalnih pojmova kao što su „nomos“ i „za-kon“, dolazi do spoznaje njihovog smisla i njihove svrhe. A svrha je uvek usmerena ka pravljenju i održavanju mostova ka duhovnom svetu, ka očuvanju impulsa „bitka“ (Sein) koji prožima prošlost, sadašnjost i budućnost. To je ono što je tradicionalni čovek, odnosno „intuitivni genije“, kako kaže Bela Hamvaš, poznavao i to je ono ka čemu je bio usmeren svakodnevni život takvog čoveka. Protokom vremena, entropijom božanske blagodati i slabljenjem „bitka“ usled ljudske dekadencije, čovek je rušio mostove između dva sveta, ostavivši samo „Kinvat“ – put, odnosno most koji, kako legenda kaže, povezuje vidljivi i nevidljivi svet. Jer „življenje“ i nije ništa drugo nego približavanje nadsvetu, „više nego življenju“, a njegov najviši cilj je da učestvuje u njemu i aktivno se oslobađa stega.
Staze istinske slobode su sakrivene u poretku, koji ne izvire „odozdo“ već „odozgo“. Tradicionalni svet je stoga poznavao Božansko kraljevstvo, poznavao je inicijaciju, dubinsku kontemplaciju, obred i vernost. U monarhičnom uređenju, na čelu zajednice tradicionalnog sveta, stajao je pontifex, odnosno onaj „ko pravi mostove“ ili „puteve“ (pons je prvobitno imenovao „put“), a ujedno je bio i sveštenik. Stara nordijska poslovica tako kaže: „Ko je poglavar, neka nam bude most“. Upravo su „nomos“ i „za-kon“ predstavljali pontone kojima se zajednica usmeravala ka sveštenom delovanju i ka ostvarenju smisla, kroz ono što danas nazivamo „ritualima“. Ritual nije sujeverje ili praznoverje, ritual je sakralni čin uspostavljanja reda. Uostalom u vedskoj tradiciji se „mesta žrtvovanja“ smatraju za sama sedišta „poretka“. „Rta“ – izraz koji se kod Iranaca kao artha često javlja zajedno sa sličnim pojmovima kao što je koren same latinske reči ritus, tj. obavljanja ritualnog čina.
Stoga, postojanje savremenih zakona ne znači i postojanje poretka. Upravo je hipernomija, odnosno sve veća količina zakona, propisa, normi i pravila, dokaz odsustva postojanja reda u svom tradicionalnom shvatanju. Savremeni čovek je sa svih strana uokviren nebrojenim pravilima koja su po svojoj suštini beznačajna, isprazna pa čak i nepravedna. Istinski poredak mora imati sveštene temelje, on se mora stvarati radi večnog i neprolaznog, a ne ovovremenog i prolaznog. Tako dolazimo do pojedinaca koji imaju poziv i ulogu da grade poredak, odnosno da stvaraju „nomos“ i „zakon“ i da na taj način sačuvaju prvobitno značenje reči. Kineska tradicija za takve ljude namenjuje rituale (yili), za razliku od svetine za koju su namenjeni običaji (su). To su plemići duha, sveštenici i čuvari vatre, kakve je poznavao drevni Rim. To su sveštenici Veste, „državnog ognja“ i večne vatre, odnosno duhovnog izvora znanja i spoznaje. Oni su delatnici Reči, jer je njihov poziv ništa drugo do delanje (u primordijalnom značenju) putem onoga što je prvo stvoreno – Logosa. Apije Klaudije, rimski državnik, za njih kaže: Auspicia sunt patrum – „Religija pripada patricijima“. Ljudima tradicije izgledalo bi apsolutno besmisleno donošenje zakona, normi i pravila koji izviru iz „demokratskog načela“. Svaki zakon da bi ispunjavao svoju suštinu mora imati prirodu „božanskog“. Otuda i kršenje prvonačalnih zakona ima prirodu „greha“ i predstavlja čin duhovnog svetogrđa – sacrilegium-a. Uzmimo za primer Adamovo neposlušanje, koje bi iz perspektive današnjeg svetovnog čoveka predstavljalo „delo malog značaja“, irelevantan prestup koji nikome nije načinio štetu; međutim, za čoveka „bitka“, čoveka tradicije, takav prestup predstavlja samu bit pobune protiv duhovnog poretka i zakona. Sa gledišta nepoštovanja zakona, Adamov prestup je stoga mnogo opasniji i teži, upravo imajući u vidu da je on učinjen protiv božanskog poretka i zapovesti.

SAKRALNO DELOVANJE Ljudi koji su u drevnom svetu poznavali suštinu zakona su skoro po pravilu obavljali dužnost sveštenika. Ti prvobitni sveštenici, zakonodavci su u normi videli duhovni apsolut, koji mora pronaći oblik, način i put ostvarenja u okviru zajednice. Otuda i funkcija „augura“, sveštenika koji su prilikom „inauguracije“ potvrđivali božanski osnov vlasti svakog kralja, a koji je prilikom ceremonije (od latinske reči creo – činiti, delovati u duhovnom smislu) stupao na presto, ugaoni kamen svake države, svake postojanosti. Danas su to moderni sveštenici i sudije, odnosno predstavnici najviših zvanja svojih poziva kojima je delatnost Reč i koji putem Reči utiču na pojave u materijalnom svetu. To su oni čiji je autoritet poštovan upravo zbog njegove transcedentne prirode. Oni su bili predstavnici duhovne i kulturne aristokratije, koji svojim delima svakodnevno vrše obrede i pripremaju događaje, odnose pobede i odbranu, delaju, u pravom smislu te reči.
Upoznajući tradicionalni svet, videćemo da nije bilo čina koji nije bio utemeljen u obrednom delovanju i videćemo da je poredak, odnosno društveno uređenje, mir i blagostanje zavisilo ne od profanih zakona nego od ius sacrum-a – verskog prava, koje se nalazilo na vrhu legislativne hijerarhije. Sakralno pravo, predstavljalo je omphalos – pravu putanju koja čini treći element između neba i zemlje i koja kao pont spaja poredak gornjeg i donjeg sveta.
Vredi reći da su indoevropski narodi upravo imenujući ono što oslikava poredak, imali na umu pravu liniju, stub koji stoji u direktnom odnosu sa svojim objektom. Uzmimo za primer reči pravo (slovenska tradicija), right (anglosaksonska tradicija), droit (francuska tradicija), derecho (španska tradicija), recht (nemačka tradicija) koje su u izvornom obliku označavale „ispravnost“, „direktnost“. Ta direktnost odnosila se na odnos prema suštini, prema „bitku“, prema Istini i Pravdi. „Pravo“ je imalo smisao upravo onog jevanđeljskog „puta, istine i života“. Ovde se mora napomenuti da je u određenom, nezabeleženom trenutku proteka vremena došlo do poistovećivanja reči za „pravo“ i „desno“, pa je tako došlo do njihovog mešanja, odnosno do promene značenja (npr. engleska reč right potiče od reči straight – pravo, dok je srpski jedan od retkih slovenskih jezika koji je sačuvao prvobitno značenje reči „pravo“). Takođe, ni ovde nema reči o slučajnosti, imajući u vidu da je u indoevropskoj tradiciji i danas ukorenjena simbolična podela na desno i levo, na dexter i sinister kao na dobro i loše. Sama engleska reč sin ima koren u latinskoj reči sinister (levi, levoruki), odnosno suprotan od dexter (desni, desnoruki, ispravan). Još u drevnom Rimu, prilikom obreda augura, kao loš znak tumačio se dolazak ptica upravo s leve strane – sinister anibis; na brdu Golgota pokajani razbojnik (Sv. Dismas) – onaj kojem je obećano carstvo nebesko – još iste večeri je razapet s desne strane Gospodnje, dok je nepokajani razbojnik razapet s leve; na Strašnom sudu pravednici će biti odvojeni na desnu, a nepravedni na levu stranu i tako dalje. Ako uzmemo za primer još jednu slovensku reč – „ustav“, videćemo i da je njeno značenje prostorno-delatno, odnosno njen smisao je u „zaustavljanju“, „ustavi“, „zapreki“, „ustanovljenju“. Tom rečju su se nazivali prvi zakoni u drevnoj Rusiji i imali su izrazito „zabranjujući“ karakter. S druge strane evroazijskog prostranstva i romanski, odnosno germanski jezici poznaju reč constitution, constitucion, koje sa sobom nose značenje „smeštanja“, „oblikovanja“, „ustanovljenja“.
I zaista, postavljanje dobrog i lošeg kao odnos desno–levo u prostoru, odnosno poistovećivanje reči koje čine temelj poretka, s postupcima učinjenim u fizičkoj dimenziji, nije ništa drugo do odjek sakralne prvobitne tradicije koja je znala da svaki postupak učinjen u materijalnom prostoru ima uticaja na druge svetove. Kroz takve postupke, kroz materijalne akte stvaran je poredak koji je čovečanstvo usmeravao ka uvećanju čovečnosti.
U postmodernom svetu, svetu profanih zakona, nomosa i pravila, istinskog poretka neće biti sve dok se ne povrati ontološko značenje pojmova „pravo“, „zakon“ i „nomos“. Put ka Istini i Pravdi, načelima na kojima počiva svemir (svi svetovi), biće zatvoren za čoveka čiji dan nije usmeren ka večnosti, već ka prolaznosti. Takav svet će biti osuđen na svoju skoru končinu, jer će izgubiti osećanje za razlikovanje dobra i zla, „desnog“ i „levog“. A „Katehon“, onaj koji zadržava, mistični duh „kralja pravde“ može postojati samo u poretku koji je do kraja sposoban da shvati prvobitne zakone živih. Od zakona se uvek tražilo da nikako ne nastane kao puko i promenljivo ostvarenje ljudske volje. U toj ideji se nalazi koren spoznaje smisla Zakona i Nomosa. Metafizička bit Zakona i Nomosa, odnosno poretka, kao hrama izgrađenog na njihovim temeljima, jeste upravo sakralna delatnost koju je prepoznao B. Hamvaš, a „kojom se stvaraju novi odnosi između sveta duha i materijalne prirode, koja otvara novu vezu, pruža novu mogućnost i postavlja osnov za nova povezivanja“.

[/restrict]