Ko će raspetljati klupko Kosova i Metohije?

SAVREMENO KOSOVO I METOHIJA KAO ZLOĆUDNI LEGAT ZAPADA

Odgovor na pitanje u naslovu glasi: Zapad i NATO! Da. Zapad i NATO. Evo nekoliko razloga. Onaj ko je proizveo današnje stanje na KiM taj je u najvećoj meri odgovoran. Odluke koje su donosili vlastodršci na Zapadu i u NATO treba da preispitaju današnji političari

Ovakvo Kosovo je legat generacije zapadnih političara koji su – u retko viđenoj histeričnoj kampanji, uz organizovani medijski linč Srba, već viđen u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj u režiji „međunarodne zajednice“, odnosno NATO država – optužili Srbiju zbog „diskriminacije Albanaca“ i bezrezervno stali na njihovu stranu. Pri tome su materijalno, politički, demografski teško oštetili Srbe. Došla je nova generacija zapadnih političara, nova elita i ona treba da popravi, koliko je moguće, nepravdu nanetu Srbiji, ali i način na koji su „rešavani“ kosovski problemi. A reč je o sledećem:

Istorijsko nasleđe srpsko-albanskih odnosa

Albanska nacija je težila svom ujedinjenju od Prizrenske lige 1878. godine (druga 1942. i treća u Njujorku 1946), ali je istovremeno bila instrumentalizovana od zapadnih sila u borbi protiv Jugoslavije a kasnije i Srbije. Albanija je za Italiju bila najpodesnija odskočna daska uoči rata za prodor na balkansko područje. Kraljevini Jugoslaviji, sa dva moćna suseda na zapadnoj granici – Italiji i Nemačkoj – nije preostalo ništa drugo nego da insistira na svojoj neutralnosti, što je bio put u političku i diplomatsku defanzivu. Za italijanske fašiste Kosovo je bilo „nož u leđa Jugoslaviji“. Oni su smatrali da je veća korist od Kosova ako se upotrebi kao Trojanski konj italijanskog ekspanzionizma, od Kosova koje bi se teritorijalno povezivalo s Albanijom. Musolinijeva Italija koristila je Kosovo za svoju politiku prema Jugoslaviji.
Ako nas iskustvo nečemu može naučiti, onda treba da zaključimo kako je Kosovo uvek bilo instrumentalizovano od stranih sila. Od osmanlijske vladavine preko italijanske okupacije pa do NATO invazije, Kosovo je iz ugla velikih sila bilo samo sredstvo njihovih političkih, vojnih i ekonomskih interesa. Pre Drugog svetskog rata je bilo „nož u leđa Jugoslaviji“ a posle „nož u leđa Srbiji“. NATO države (demokratski izabrani lideri sveta) ostvaruju reči Benita Musolinija iz 1941. da će Albanci dobiti Kosovo „pre ili kasnije“. Po nekoj pravdi on to nije mogao da ostvari. Kuda je krenula istorija kada su kidanje teritorijalne celine Srbije ostvarile unutardemokratske države?

[restrict]

Srpsko-albanski odnosi od 1990. godine

Svako rešavanje kosovsko-metohijskog pitanja mora da pođe od činjenica nasleđa srpsko-albanskih odnosa u pokrajini. Srpske borbe za kosovski deo svog identiteta stare su vekovima. Odnosi Srba i Albanca na KiM tokom jednog veka odvijali su se u raznim oblicima sukoba, kao i pojedinačne ili grupne saradnje. Ali uvek s jakom etničkom distancom.
Na Kosovu i Metohiji je do 1990. vladao pretežno građanski mir i nekonfliktna etnička razdaljina između Srba, kosmetskih Albanaca, Turaka, Muslimana, Roma, Goranaca. Kosovski Albanci su koristili sva ustavom i zakonom predviđena prava u jednopartijskom političkom životu Republike Srbije. Paradoksalno je saznanje da posle 1945. godine SFRJ i Srbija materijalno, kulturno i obrazovno pomažu pokrajinu Kosovo i Metohiju a faktički pomažu nasilnu promenu etničke strukture stanovništva. Srbija pomaže, a Tito zabranjuje povratak na KiM proteranim Srbima za vreme rata. Pri tome je komunistička vlast aminovala stalna proterivanja Srba. I pored svekolike pomoći nerazvijenoj pokrajini KiM, delovi kosovskih Albanaca organizuju demonstracije šireg obima – 1953, 1968, 1974, 1981, 1990. Dok je pristizala finansijska pomoć iz Beograda, srpske porodice su se, pod pritiskom i korupcijom, pakovale i selile put srpskih gradova. Primera ovakvog samorazaranja sopstvene države nema.
Za razumevanje sadašnjeg stanja ili stanja koje je proizvedeno 1999. godine najvažnije je vreme od 1990. do NATO bombardovanja. Zašto? Posle promene Ustava Republike Srbije 1989. godine pokrajinama su oduzete državne nadležnosti kojima su blokirale republičke ustanove. Od tog trenutka politički slojevi kosovskih Albanaca bojkotuju institucije Srbije, samoorganizuju se u raznim oblastima društva i uporno odbijaju dijalog s Beogradom. Kreću s propagandom o „ugrožavanju prava i sloboda Albanaca“, o „genocidu“, o „aparthejdu“ i u tome ih podržavaju njihovi pomagači sa Zapada. U to vreme „genocida“ albanska manjina je imala svoje političke partije koje su delovale na KiM i pritom bojkotovale parlamentarni život Srbije, kao i ekonomski, kulturni život. Retorika prepuna laži o diskriminaciji kosovskih Albanca traje do 1997. godine kada počinju da se čuju prvi pucnji u pokrajini. Delovi kosovskog stanovništva se naoružavaju, a svaki posmatrač se morao upitati: odakle stiže, kojim kanalima oružje za kosovske Albance? Odgovor nije bio težak.

Zapad pred izborom: pregovori ili rat!?

U situaciji rastućeg oružanog separatizma kosovskih Albanaca, neke zapadnoevropske vlade su imale na raspolaganju dve mogućnosti: ili da insistiraju na pregovorima (kao ovih godina u Briselu) ili da izvrše pritisak na njihove lidere da učestvuju u politici Republike Srbije ili da im tolerišu pripremu za oružani sukob sa srpskim vlastima. Apsolutno nije mogućno da oružje stiže na Kosmet a da se to ne zna u inostranstvu, kao i u državi Srbiji. Oni koji se bave tamnim stranama politike već su otkrili pozadinu oružanog ustanka dela albanske manjine ne za svoja „ugrožena prava“ već za odvajanje Kosova od Srbije. U ovoj činjenici otkriva se odgovornost nepostojeće „međunarodne zajednice“, a u stvari Zapada, što nije sprečila oružanu politiku kosovskih Albanaca i umešala se u pregovore. A za to je bilo dovoljno vremena: punih sedam godina.
Ne samo da je Zapad odbacio strategiju pregovaranja već je pojačavao papirnati pritisak na Srbiju. Doneto je više dokumenata, rezolucija o „kršenja ljudskih prava na Kosovu“. Prigovori ovakvim rezolucijama mogu se staviti sa stanovišta: 1) činjeničke verodostojnosti, 2) svaljivanja odgovornosti isključivo na jednu stranu – srpsku, 3) ignorisanje napada albanskih naoružanih grupa na institucije srpske države, policiju, vojsku, novinare i civile.

NATO bombardovanje Srbije

U obliku horskog političkog nastupanja NATO država protiv SR Jugoslavije, Srbi su optuženi da uskraćuju ljudska prava albanskoj zajednici kako bi završili kampanju uoči 24. marta 1999. i prešli na plan sprečavanja „humanitarne katastrofe“ u kojoj se tobože nalaze Albanci. Da bi spasli „ugnjetene Albance“, NATO države su postavile osnovni cilj: da se snage reda Republike Srbije potisnu s KiM i da NATO snage uspostave poredak koji Srbija, po njihovoj propagandi, nije uspela. Osnovni spoljnopolitički interesi Zapada, koji su bili u temelju svih zahteva, nisu bili transparentni, ali svako ko je pažljivo pratio NATO ofanzivu na SR Jugoslaviju mogao je da zaključi o čemu se tu radi: oteti deo teritorije Srbije i predati ga Albancima.
NATO vlade su posegle 1999. godine za bombardovanjem Srbije (SRJ) protivno međunarodnom pravu i zakonima svojih država, a sve pod izgovorom da štite ugroženu albansku manjinu. Milošević je imao ustavnu obavezu da brani KiM. Da nije branio, pristao bi na kapitulaciju. A Vojska Srbije se odlično suprotstavila avionskoj agresiji, nije poklekla i tek kada je NATO počeo da uništava elektrosistem države, moralo se ući u Kumanovski sporazum.
Sve te države u NATO i oko njega mesecima i godinama su pripremale vojni napad na Srbiju sa pozivanjem na problem KiM i ugrožavanje albanskih prava. Provalili su na KiM i to stanje međunacionalnih odnosa rapidno pogoršali na štetu Srba i na štetu političkih vrednosti pravde, jednakosti i slobode.

Proterivanje Srba s KiM

Upotreba sile u korist jedne etničke zajednice a protiv druge nikako ne može biti pravična. Data je šansa oružju, a ne dobrim argumentima obostranih interesa. A u pogledu posledica, ratna akcija jedinog vojnog saveza u Evropi napravila je pravu pustoš. Posle podrške proterivanju 300 hiljada Srba iz Hrvatske 1995. godine, Zapad podržava progon Srba sa KiM. Od 1999. do 2004. dvesta hiljada Srba je izbačeno iz svojih kuća i oterano sa svojih imanja, tako da je, po preciznoj statistici, 800 naselja očišćeno od Srba!
Pored proterivanja srpskog stanovništva NATO je zaposeo deo teritorije države Srbije. Silom joj je oteto 15 odsto teritorije koja ima istorijski, nacionalni i identitetski značaj. Uzaludni su svi pokušaji da se taj zločin, to nasilje i nepravda gurnu u fioke zaborava.

Dve albanske države

NATO je teritorijalno osakatio Srbiju, ali je stvorio dve albanske države s različitim imenima. Srbija ne može da pristane na takvu režiju nacionalnog pitanja Albanaca. Najpre iz načelnih međunarodnih razloga: zašto i drugi narodi ne bi imali dve (a mogućno je i tri) države? A postoje i konkretni istorijski razlozi. U bivšoj SFRJ Srbi u Hrvatskoj i BiH nisu hteli da ostanu u granicama novih država. Zapad im je osporio samostalne političke entitete a posebno je bio protiv državnog povezivanja srpskog naroda. Danas je Republika Srpska entitet koji mora da ostane u okviru BiH, a KiM je nezavisan, međunarodno podržan od Zapada. Licemerno, zar ne? Najzad, ko garantuje da neće doći do izjašnjavanja Albanaca na Kosovu da se ujedine s Albanijom. Niko, naravno.

Ko je najodgovorniji za današnje stanje na KiM?

Kada ovako postavimo pitanje moralne odgovornosti ili političkih odluka „međunarodne zajednice“ i Srbije, vidimo da je velik teret odgovornosti za zbivanja oko i na KiM i na strani Zapada. Od te odgovornosti ne može se pobeći. Ona se može zaobići nasiljem i arogancijom.
Ako stvari stoje tako, politički um Srbije nikako ne bi smeo da pristane na igru jednostrane odgovornosti za ono što se dogodilo na KiM. U tome su učestvovali „međunarodna zajednica“ (Zapad), laži propagande kosovskih Albanaca i srpska nekomunikativna politika. Ukoliko ova tema bude stalni predmet razgovora s predstavnicima „međunarodne zajednice“, pretpostavka je da će oni polako napuštati „argument“ volje, nacionalne pristrasnosti, politike laganja i prihvatiti norme međunarodnog prava. Treba se bar nadati da će tako biti.
U čemu je odgovornost Zapada i NATO? Zapadna politička vrednost u svim dokumentima je odbrana mira i mirno rešavanje sukoba. Suočen s kosovskim prilikama posle 1990. godine, Zapad je bio pred izborom, naročito posle iskustva s ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (1991–1995): da li da učini sve da strane u sukobu sednu za pregovarački sto ili da dopusti oružani sukob sa perspektivom da se umeša NATO. Umesto političke i diplomatske borbe za mirno rešavanje sukoba, neki centri moći su dopustili naoružavanje kosovskih Albanca i pomešanim jezikom osuđivali „obe strane“, ali više srpsku zbog „prekomerne upotrebe sile“. Država Srbija je u samoodbrani, Zapad govori o nepovredivosti granica a nekim tajnim kanalima se priprema nasilno cepanje teritorijalnog integriteta.
Sadašnje prilike na KiM nastale su kao posledica NATO bombardovanja Srbije 1999. godine ne samo po količini upotrebljenog vojnog arsenala već pre svega što je sve izvedeno protiv međunarodnog prava. Postoje dokazi o raznostranom pomaganju tih akcija iz inostranstva. A kada nova situacija nije dogovorena već stvorena oružanim sredstvima, nema nikakvog realnog osnova da se nudi konačno rešenje statusa. Tako nešto neće prihvatiti svest, duša i moral nacije.

Srpske političke borbe za KiM od 1990. godine

Borba za državni integritet za KiM odvijala se u trouglu: srpska politika, albanska sa KiM i „međunarodna zajednica“, zapravo zapadne vlade i NATO. I pre 1990. a naročito posle promene ustava 1989. godine pritisak Zapada na Srbiju a u korist kosovskih Albanac raste, pojačava se i sve se manje biraju sredstva. Milošević se suprotstavlja pritiscima, a 1999. vojno brani Srbiju od NATO agresije.
Šta čine srpski političari posle 2000. za odbranu KiM? NATO je ušao na KiM, sagradio Bondstil, većina zapadnih država pazi na svoje političko dete da bi ga 2008. godine priznala. Srpska državna politika ima Rezoluciju 1244 koja formalnopravno drži Kosovo u okviru Srbije. Standard pre statusa bio je početni korak EU, ali se ubrzo okrenuo prioritet: status pre standarda. Bila je to prva politička prevara, nastavila se izigravanjem Rezolucije 1244 pri čemu su osvajači KiM zaglušili svetu uši insistiranjem na poštovanju pravnih vrednosti.
Politička borba između zapadne i srpske politike vodi se tako što Zapad koristi taktiku korak po korak u strategiji osamostaljivanja pokrajine a kako bi Srbija priznala NATO učinak. S druge strane, srpska politika odbija da prizna samoproglašenu državu, odbija da joj se silom otme deo teritorije. Svoj plan Zapad pokušava da ostvari na više načina: 1) lobira da druge države priznaju njihov politički proizvod, 2) da Srbi učestvuju na kosovskim izborima za organe vlasti, 3) da izigra i zaobiđe srpske zahteve.
Zapad je vršio pritisak na Srbe da učestvuju na izborima za organe vlasti KiM. Organizacija kosovskih izbora bila je zamka legitimiteta za Srbiju: da li da podrži učestvovanje Srba na izborima za kosovski parlament? Poslepetooktobarske vlasti pristaju da Srbi učestvuju na kosovskim izborima, ali odbijaju bilo kakvo priznanje nezavisnosti. Tako Srbi 2001. godine učestvuju na izborima a 2004. srpska Vlada je podeljena, SPO Vuka Draškovića poziva Srbe da učestvuju; 2007. Vlada je protiv; 2010. Srbi učestvuju, kao i 2013, 2014 i 2017. godine. I a dolaskom SNS na vlast Srbi učestvuju na izborima s idejom da budu jedinstveni u zastupanju srpskih interesa na KiM.
Druga strategija srpske politike bila je da Srbi na KiM dobiju neke institucije koje će obezbediti njihov opstanak i razvoj. Đinđić i Koštunica rade na konceptu autonomija za Srbe. Đinđić piše strategiju za KiM 2003. godine u kojoj je osnovna ideja federalizovanje KiM, priznanje srpskog entiteta kao političkog činioca (videti: Dobrica Ćosić, U tuđem veku 2, str. 344–348).
Ideju o srpskom entitetu na KiM ne odbacuje ni Tadić. Tomislav Nikolić piše plan za KiM u kome je takođe osnovna ideja „zajednica srpskih opština“. Ta ideja je deo briselskih sporazuma u čijoj izradi i realizaciji učestvuje Vučić. Dakle, srpska politika posle 2000. godine razrađuje ideju pravne zaštite Srba na KiM u vidu uspostavljanja institucija (entiteta) koje će obezbediti Srbima opstanak i odbraniti ih od novih nasilja.
U čemu je bila razlika i pored zajedničke ideje srpskih političara o srpskom entitetu na KiM? U odnosu prema zapadnom pritisku i načinu borbe za KiM ova ideje nije jednako bila u fokusu Tadićeve i Vučićeve politike. Takođe i aktivnosti na međunarodnom planu nisu bile jednake i po intenzitetu i po kvalitetu. Vladavina DOS-a je otežala borbu za KiM na dva načina. Prvo, bila je neaktivna u zaustavljanju ili sprečavanju priznavanja KiM od strane nezapadnih država sveta. Čak je lako prelazila preko priznavanja kosovske samoproglašene države od onih država koje imaju slične probleme sa svojim manjinama a i onim koje guše prava manjina u svojim granicama. Politička borba za KiM je od 2000. do 2012. vođena mlako, gotovo bezvoljno uz koncilijantan odnos prema zapadnim silama. Nije bilo energije ni volje da se proširi front srpskih saveznika u odbrani silom otete teritorije. Drugo, nepromišljeno je vlada DOS-a prebacila 2010. kosovski problem iz UN u okvire EU. A onda se vlast Srbije iste godine obratila Međunarodnom sud pravde u Hagu sa besmislenim pitanjem: da li je Deklaracijom o nezavisnosti Kosova 2008. prekršeno međunarodno pravo? Sud u kome sede većinom sudije iz država koje su priznale nezavisnost dao je savetodavno mišljenje da nije prekršeno!

ŠTA DA RADE SRBI (DANAS I SUTRA)?

Srbi moraju da veruju u istorijsku pravdu: Srbija i Srbi na KiM moraju da sačuvaju svoje postojanje na toj teritoriji – svoje porodice, svoju imovinu, svoje crkve i manastire, svoje institucije koje će im obezbediti sigurnost i svoje pravne veze sa Srbijom

Srbima je naneta ogromna nepravda u poslednjoj decenije prošlog veka. Zapadna politika 90-ih godina prema Srbiji i KiM bila je suprotna principima koje neprekidno ističu: 1) ignorisanje istorijskog nasleđa srpsko-albanskih odnosa, 2) optiranje za oružani konflikt a ne za pregovore, 3) NATO agresija i devastacija Srbije, 4) proterivanje Srba s KiM i uništavanje imovine, 5) stvaranje dve albanske države 6) nepoštovanje rezolucije 1244.
Srbi moraju da veruju u istorijsku pravdu. Pitanje je koliko je realno vraćanje Kosova u stanje pre 1999. godine. Ali jedno mora da bude sigurno: Srbija i Srbi na KiM moraju da sačuvaju svoje postojanje na toj teritoriji – svoje porodice, svoju imovinu, svoje crkve i manastire, svoje institucije koje će im obezbediti sigurnost i svoje pravne veze sa Srbijom.
Pojam pravde, uz svekoliko rovašenje njegovog značenja, ne može se prenebregnuti. Suštinska ideja pravde je jednakost. Kada „međunarodna zajednica“ univerzalizuje kosovsko-metohijski slučaj u smislu da sve manjinske zajednice u državama sveta dobiju pravo na svoju državnost, onda Srbi ne bi mogli da stavljaju prigovore pravnog karaktera. Nema sile koja će iz njihove kolektivne svesti izbrisati Kosovo i Metohiju. A ko može da se ne seti svih žrtava datih, kroz istoriju, za slobodu Kosova. Predstoji borba protiv nepravdi i nasilja koje su zapadne sile izvršile nad Srbima sa ogromnim teritorijalnim i materijalnim i demografskiim posledicama. U tom ispravljanju nepravde treba da učestvuje i nova generacija zapadnih političara.

[/restrict]