Istina o poslednjem pravoslavnom monarhu

Na stogodišnjicu strašnog zločina posle koga više ništa nije bilo isto…

Dokle god bude i najmanje nade da se izbegne prolivanje krvi, svi moji napori biće upereni u tom cilju. Ako i pored naše najiskrenije želje u tome ne uspemo, Vaše veličanstvo može biti uvereno da Rusija ni u kom slučaju neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije!

(Iz pisma cara Nikolaja kralju Aleksandru)

Prošle, 2017. godine navršio se vek od pada monarhizma u Rusiji. Bila je to prilika da se prisetimo da je Februarska revolucija bila prva obojena revolucija i da su i srpska petooktobarska revolucija, potom ukrajinski Majdan i Arapsko proleće predstavljali isto takvo rušenje legalne državne vlasti uz pomoć dva faktora – jednog stranog, globalističkog, prozapadnog i drugog unutrašnjeg, najamničkog. U Rusiji toga doba vođena je borba dva načela, jednog hrišćanskog, duboko viteškog, koje služi „dobru, časti i dostojanstvu Rusije“, kako se izrazio car Aleksandar III na samrtnom odru, i drugog, lukavog i licemernog, antihrišćanskog, duboko nepravednog i nečasnog koje se ogledalo u programu ideologa rušenja ruskog monarhizma. I dok su nosioci prvog načela u Ruskoj imperiji branili otadžbinu i stajali pred pobedom nad germanskim okupatorima, nosioci drugog načela, peta kolona ruske istorije finansirana sa Zapada, organizovala je tzv. Februarsku revoluciju.

[restrict]

CRNA MITOLOGIJA Ovih julskih dana 2018. obeležava se stogodišnjica ubistva Cara Nikolaja i njegove porodice i carskih slugu, i u svetlu zasluga Svetog cara Nikolaja za srpsku državu i srpski narod, elementarna ljudskost nalaže negovanje sećanja na njegove zasluge za našu državu i naš narod. Pogotovo u svetlu činjenice da danas na mnogobrojnim sajtovima i forumima u Srbiji svakojaki prozapadni botovi pokušavaju da unize lik Svetog cara Nikolaja neumorno ponavljajući neke od lažnih mitova koji su decenijama proturani od strane Zapada i domaćeg najamničkog prozapadnog liberalnog ološa. Nažalost, crnu mitologiju i zlobne spletke usmerene protiv poslednjeg ruskog cara nije širila samo ruska boljševička vlast nego i mnogi ruski emigrantski istoričari…
Na raskrinkavanje te crne mitologije o poslednjem ruskom caru obavezuju i reči srpskog zlatoustog vladike Nikolaja o svom velikom imenjaku:
„… Savest naša nas primorava da plačemo, kada Rusi plaču, i da se radujemo, kada se Rusi raduju. Veliki je dug naš pred Rusijom. Može čovek biti dužan čoveku, može i narod – narodu. Ali dug kojim je Rusija obavezala srpski narod 1914. godine, tako je ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi ni pokoljenja…“
Svi ti crni mitovi smišljeni su zarad prikrivanja mučeničkog podviga svetih carskih mučenika, kako bi se sakrila životinjska nemilosrdnost njihovih ubica. Pritom se zanemaruju upozorenja ruskih velikana kao što su Gogolj i Dostojevski kao i velikih svetitelja ruskih poput Teofana Zatvornika, Ignjatija Brjančaninova i Jovana Kronštatskog, o tome šta će se desiti s Rusijom ukoliko se ne zaustavi njena dehristijanizacija. Danas kada je ruska država ukinula ideološke zabrane i prekinula propagandu kleveta i mržnje prema caru Nikolaju, mogućno je istinsko i nepristrasno izučavanje istorije perioda njegove vladavine.

PRVI MIT – O „NIKOLAJU KRVAVOM“ U knjizi A. Gejfmana „Revolucionarni teror u Rusiji 1894–1917“ navodi se zastrašujući podatak da je samo u periodu od 1908. do 1910. godine u Rusiji izvršeno 19. 957 terorističkih akata! Naravno da je to zahtevalo žestoke mere države protiv revolucionara, pa je talas krvavih zločina revolucionara-terorista zaustavljen. Međutim, to nisu bile represije protiv naroda kako su to kasnije pokušavali d aprikažu boljševici i liberali. Tokom 1908. godine zabeleženo je najviše kažnjenih tokom vladavine Nikolaja II – oko 1.300 ljudi. Ako to poredimo s rekordima iz sovjetskog perioda, vidimo da je to bilo nekoliko stotina puta manje! Drugi razlog za mit o „krvavom Nikolaju“ predstavlja takozvana „krvava nedelja“ od 9. januara 1905. godine. Toga dana je sveštenik otpadnik, pop Gapon, revolucionar koji se skrivao ispod mantije, održao vatreni govor pred radnicima jedne fabrike u Petrogradu i pozvao ih da pođu da uruče peticiju caru Nikolaju. Usput su opljačkali jedan hram i uzeli ikone iz njega, a naoružani odred revolucionara je otvorio vatru i prve žrtve toga dana su bili policajci. Evo kako ovaj pop otpadnik u svojim memoarima opisuje taj sramni čin: „Pomislio sam da bi bilo dobro da demonstracije dobiju religiozni karakter i odmah sam poslao radnike u najbližu crkvu po znamenja i ikone, no u crkvi im to nisu hteli dati. Tada sam poslao stotinu ljudi da ih uzmu na silu i posle nekoliko minuta oni su ih uzeli“ (Gapon „Istoriя moeй žizni“).
Naravno da je na ovaj teroristički akt morao stići odgovor, i četa 93. pešadijskog Irkutskog puka je po naređenju petrogradskog general-gubernatora otvorila vatru po naoružanim demonstrantima. Državni organi reda su u principu vršili svoju dužnost i drugog izlaza u takvoj situaciji nije bilo. Postavlja se pitanje koja vlast na svetu ne bi reagovala na oružanu pobunu i ubistva policajaca od strane demonstranata? Danas je dokumentovano da su boljševički revolucionari za organizovanje ovih terorističkih demonstracija dobili novac iz Japana i da je u njima učestvovao i Lenjin.

MIT DRUGI – DOBROVOLJNO ODREČENJE CARA NIKOLAJA OD PRESTOLA Pouzdano se može reći da je prisilnom odrečenju prethodila izdaja najviših državnih i vojnih rukovodilaca tadašnje Rusije. Ignorisan je čitav niz konkretnih i jasnih carevih naređenja kojima su se neredi u Petrogradu mogli veoma brzo smiriti, od njega je udaljena njegova garda i on je praktično bio zarobljen u vozu, tako da njegove reči – oko mene strah, kukavičluk, obmana – predstavljaju savršeno istinitu sliku stanja u kome se našao. Bila je to klasična veleizdaja državnih i vojnih zaverenika u toku rata sa spoljnim neprijateljem. Da se radi o klasičnom državnom udaru i zaveri, svedoči i činjenica da je nova vlast još 1. marta 1917. izdala čuvenu „Naredbu N1“ kojom je formirana Privremena vlada koja je pre zvaničnog „odrečenja“ cara (kao što znamo, prisilno odrečenje cara Nikolaja datirano je na sutradan, 2. mart 1917) već izdala neke naredbe, te donela određena kadrovska rešenja i bili su uhapšeni pojedini carski ministri. Dakle, ne radi se ni o kakvoj neodlučnosti ili nedostatku hrabrosti, nema manifesta o odrečenju, niti bilo kakvog zvaničnog obraćanja Nikolaja II o predaji vlasti, jednostavno, radilo se o klasičnom državnom udaru. Nije se car Nikolaj odrekao svog naroda i svoje vojske nego su se (uz neprotivljenje naroda) državni i vojni rukovodioci odrekli njega, nije Nikolaj srušio Rusku imperiju nego zaverenici koji su ga svrgli…

MIT TREĆI – BIO JE „MLAK I NEODLUČAN“ VLADAR Ovaj podli mit je usmeren na diskreditaciju cara Nikolaja, jer, zaboga, brinuo je o svojoj porodici, a nije brinuo o milionima porodica svojih podanika. Međutim, istina je na drugoj strani. Tempo industrijskog rasta u vreme njegove vladavine prevazilazi neviđeni uspon posleratne Nemačke i Japana, prvi put u istoriji neke zemlje obrazovanje postaje besplatno i masovno, zdravstveno osiguranje besplatno i više nego uzorno. Po cenu nastavka rata s Japanom, Nikolaj nije prihvatio ponižavajuće uslove. Gušenje revolucije 1905. godine pokazuje veliku odlučnost i oštrinu, nikako „mlakost i neodlučnost“, a isto se može reći i za njegovo rukovođenje armijom – od trenutka preuzimanja uloge vrhovnog komandanta stanje na frontu se kardinalno menja i uoči izdajničke zavere, takozvane Februarske revolucije, Rusija je stajala na korak od velike pobede, sve je bilo spremno za pobedničku ofanzivu. Ona bi svakako i usledila da nije bilo zavere i državnog udara dok je zemlja u ratu. Danas se pouzdano zna da je on preduzeo odlučne mere i izdao sva potrebna naređenja da se smiri stanje u Petrogradu, ali njegova naređenja nisu izvršavana i uskoro je zarobljavanjem u vozu stavljen pred svršen čin…
MIT ČETVRTI – NIKOLAJ JE UVUKAO RUSIJU U RAT S JAPANOM Prvo, bio je to odbrambeni rat, nije Rusija napala Japan nego obrnuto. Rusija nije bila spremna za taj rat. Bilo je izgubljenih bitaka u tom ratu, ali je uoči potpisivanja mira Japan, a ne Rusija, bio izuzetno iscrpljen i oslabljen i u velikoj krizi, tako da nije istina da je Rusija izgubila taj rat. Inicijativa za mirni sporazum potekla je od SAD i prvi je Japan na to pristao, car Nikolaj po cenu nastavka rata nije odstupao od zaštite ruskih interesa i na kraju je Japan suočen sa nepokolebljivošću i odlučnošću cara Nikolaja odustao od svojih ponižavajućih zahteva „sa pozicije sile“.

MIT PETI – UVLAČENJE RUSIJE U PRVI SVETSKI RAT Istina je da Nikolaj nije želeo taj rat i na sve načine je pokušavao da ga spreči. Sačuvana je njegova kompletna prepiska sa Viljemom II koja to potvrđuje. Kad je i vrapcima bilo jasno da Germani žele rat, samo dvadeset dana pre njegovog početka, Nikolaj naređuje svom ministru inostranih poslova da kod svih velikih sila pokrene pitanje da se austrijsko-srpski spor reši mirnim putem pred međunarodnim tribunalom u Hagu. Sama činjenica da je Nemačka objavila rat Rusiji, a ne obrnuto, govori o apsurdnosti teze o „Nikolajevom uvlačenju zemlje u rat“.

MIT ŠESTI – RUSIJA JE BILA ZAOSTALA U predratnoj 1913. godini Rusija je bila prva u svetu po tempu industrijskog razvoja i u svim ključnim oblastima privrede ulazila je među pet najrazvijenijih zemalja u svetu. U Rusiji epohe Nikolaja II osvojena je proizvodnja automobila, aviona, podmornica, svakodnevno su nicale nove fabrike i zavodi, u toj epohi su stasavali giganti svetske nauke kakvi su Mendeljejev, Ciolkovski, Vernardski… U nekim poljoprivrednim granama Rusija izbija na prvo mesto ili u sam vrh svetske proizvodnje. Tako nešto svakako ne bi bilo moguće u „zaostaloj agrarnoj zemlji“.

MIT SEDMI – NIZAK ŽIVOTNI STANDARD Još je francuski istoričar Aleksis Tokvilj na primeru Francuske revolucije pokazao da uporedo sa porastom blagostanja u društvu raste i nivo socijalnih zahteva. Mada izgleda paradoksalno, u nekim slučajevima ne težak život već poboljšanje životnog standarda predstavlja psihološki uzrok revolucije. Kad ljudi razmišljaju kako da se prehrane i prežive, kod njih nema želje da menjaju sudbinu sveta. To je široka tema za ovakav tekst, ali sigurno nije nizak životni standard u Rusiji bio uzrok revolucije – pre se može govoriti o duhovnoj i moralnoj krizi i dehristijanizaciji ruskog visokog društva toga doba…
Naravno, ima tu još nekoliko lažnih mitova od kojih je najrasprostranjeniji mit o Raspućinu. To je tema koja pokazuje matricu glavnih nadahnitelja državnih udara (obojenih revolucija) po kojoj se prvo propagandistički diskredituje okolina vladara radi rušenja legalne vlasti. Ta matrica je odrađena i uoči zverskog ubistva kralja Milana i kraljice Drage.

SUDBINA RUSIJE REŠAVA SE NA NEBU Pod uticajem Zapada, kod nas kao da je u poslednja dva veka prekinuta nit duhovnog osmišljavanja i tumačenja istorije. A istoriju kako srpskog, tako i ruskog naroda nije moguće tumačiti izvan konteksta pravoslavlja, to jest mnoge istorijske procese nije moguće tumačiti samo putem racionalističke naučne metodike. Bez sakralnog smisla istorije Srba i Rusa nema ni istinske naučne savesnosti. Kao ilustraciju ove digresije navodimo samo jedan primer (a ima ih mnogo u srpskoj i ruskoj istoriji) ruskog vojskovođe Aleksandra Suvorova. Ovaj nepobedivi vojskovođa je bio i veliki molitvenik, asketa i živeo je u svetu monaškim životom. Za najopasnije i najteže pohode birao je vojnike i oficire koji su često bili na ispovesti kod sveštenika i pričešćivali se, redovno čitali Psaltir…
Takvu nepokolebljivu veru u Boga projavljivao je i car Nikolaj i sa sigurnošću se može reći da je sve vreme vladavine svoju vlast shvatao kao služenje Bogu i rodu i svetoj veri pravoslavnoj, i poput mnogostradalnog Jova na čiji dan je rođen, svoj krst je poneo sa jovovskom smernošću i smirenjem.
Ko istoriju ne gleda samo kroz prizmu racionalističkih naočara shvatiće da je upravo u godini kanonizacije Svetog cara Nikolaja došlo i do promene vlasti u Rusiji što je označilo zaokret od dotadašnje najamničke politike ruskih „državnika“.
Dakle, videli smo da je prva obojena revolucija organizovana upravo u Rusiji, ali smo videli i da, uprkos ogromnim naporima i ogromnom novcu koji je zapadni faktor uložio u razbijanje ruske državnosti, istorija pokazuje da se sudbina Rusije ne rešava samo na zemlji nego i na nebesima. Zasluga za to što nebesa nisu savremenu Rusiju gurnula u zapećak, kao mnoge druge imperije pre nje, svakako leži i na hristopodražavajućoj žrtvi Svetog cara Nikolaja.

[/restrict]