A od CIA… Nobel!

ŠIRENJE AMERIČKE KULTURE

Sada se zna da je Nobelova nagrada za književnost Borisu Pasternaku za roman „Doktor Živago“ dodeljena uz direktnu intervenciju CIA. U nedavno otvorenim državnim arhivima SAD (dokumenta iz decembra 1957) vidi se da CIA savetuje da ova knjiga bude štampana u velikom tiražu, da je mediji podrže i reklamiraju, ali i da pisac dobije Nobelovu nagradu

Ruski analitičar Andrej Sokolov u autorskom tekstu za ugledni ruski portal stoletie.ru na temu uticaja CIA na savremena kulturna dešavanja navodi da među kulturnim delatnicima CIA ima status „čuvara kulture“, što je zaključio na osnovu svedočenja kulturologa. Prvo navodi mišljenje istoričarke umetnosti, profesora univerziteta Lejle Kantor Kazovske, koja je i kustos određenih izložbi u Moskvi (na račun državnog budžeta): „Dođe mi da se raspišem o ulozi CIA u savremenoj istoriji umetnosti. Kad biste samo znali da je ova organizacija kulturno obrazovanija i prefinjenija od svih državnih struktura SAD. Zahvaljujući njoj procvetao je Muzej savremene umetnosti i stvoren je Kongres za obnovu slobode kulture. CIA smatra da treba imati konkurenciju i mogućnosti za predstavljanje svojih dostignuća na polju kulture, a ne na bojnom polju – jer kultura ’omekšava moral’.“
Naravno da dotična istoričarka umetnosti „nije razumela“ zašto je važno „omekšati moral“ protivnika, kao ni to zašto ih CIA koristi. Ali to postaje jasno kada se pogleda u njenu biografiju (emigrirala 1992. i živi u Izraelu, predaje na tamošnjem univerzitetu, autor brojnih knjiga iz istorije italijanske arhitekture i umetnosti XVI–XVIII veka, bavi se umetničkom kritikom, postavlja izložbe, politički liberal…).
Upravo Kazovska ima značajnu ulogu u formiranju posebnog tipa umetničke avangarde u Rusiji, povezane s desnoliberalnom tradicijom, a ne levom, kako je to na Zapadu. Prema njenom mišljenju ruski obrazac avangarde s desnoliberalnom ideologijom prenesen je u umetničku sredinu „kopirajući američki obrazac“. Pri tome, prihvaćena ideologija učinila je ovaj umetnički pokret latentno političkim, odnosno antiruskim. Drugim rečima, liberali su preneli umetnički recept iz SAD u Rusiju da bi delovao u sferi politike. A sve je urađeno, kako sami priznaju, „uz pomoć intelektualaca iz CIA“. Ipak, najvažnije otkriće koje je Kazovska podelila s javnošću jeste da ruski liberali sve što stvaraju u kulturi i umetnosti rade zapravo za račun CIA.

[restrict] DESTRUKTIVNI DOKTOR ŽIVAGO „O ulozi CIA u umetnosti“ zna se mnogo. Na primer, sada se zna da je Nobelova nagrada za književnost Borisu Pasternaku za roman „Doktor Živago“ dodeljena uz direktnu intervenciju CIA. U nedavno otvorenim državnim arhivima SAD (dokumenta iz decembra 1957) vidi se da CIA savetuje da ova knjiga bude štampana u velikom tiražu, da je mediji podrže i reklamiraju, ali i da pisac dobije Nobelovu nagradu. Savetovano je i da se knjiga prevodi na druge jezika uz podršku velikih izdavača sa Zapada. CIA je „Doktora Živaga“ preporučila zbog njegovog destruktivnog potencijala na moral i vrednosti građana SSSR-a („knjiga pomaže podrivanju sovjetskog ideološkog sistema“). Danas znamo i da je, u okviru tajnog ideološkog rata Zapada za razbijanje komunističkog sistema i rušenje SSSR-a, CIA preko agenata od 1958. do 1991. u države Istočnog bloka među socijalističke čitaoce ubacila 10 miliona knjiga i časopisa.
Pasternak je odbio da ode u Švajcarsku i primi Nobelovu nagradu, ali vremena su se promenila. CIA je preuzela novu generaciju ruskih liberalnih književnika „kojima je zagušljivo u Putinovoj Rusiji“. Pisac popularnih detektivskih romana Boris Akunjin (Čhartišvili) odavno živi u Francuskoj, Mihail Šiškin i Jelena Čižova u Švajcarskoj, Ljudmila Ulickaja u Italiji itd. Kad god im zatraže razgovor, oni ponavljaju mantru „režim ne dozvoljava da se slobodno stvara“, mada je istina, kako navodi Sokolov, sasvim drugačija. Svi oni žele da budu bliže svom poslodavcu, cenjenom „sponzoru umetnika“ CIA!
Književnici i drugi umetnici svoje usluge ne naplaćuju uvek u „srebrnjacima“, nego i u nagradama. Kulturni poslenici se često ponose državnim nagradama svojih domovina, a s globalizacijom to im je postalo premalo. Sada su popularna priznanja svetskih centara moći. Mihail Švidkoj, bivši ministar kulture Ruske Federacije, autor parole „Ruski fašizam je gori od nemačkog!“, dobio je orden Francuske, a pre toga Veliki oficirski krst „za zasluge pred Federativnom Republikom Nemačkom“. Poljska mu je uručila zlatnu medalju „za zasluge u kulturi Gloria Artis“. Poneo je i orden „Za zasluge pred Italijanskom Republikom“ i orden Legije časti Francuske, zatim litvanski Krst priznanja, čileanski orden Gabrijela Mistral i nagradu „Rro Merito Melitensi“ Malteškog reda.
Književni kritičar Jevgenij Lobkov primećuje da su pisci iz liberalnog kruga svoju antirusku poziciju objasnili tako da „pripadaju nosiocima originalnog mišljenja, a ne tupoj nabildovanoj masi (bukvalno tako nazivaju ruski narod).“ Sebe smatraju „prorocima“, govore istinu, iako ih napadaju, omalovažavaju i potcenjuju, a izjavili su: „Mi smo s homoseksualcima.“ Organizovali su opstrukciju „Zakona Dime Jakovljeva“, nazivajući ga „zakonom podlaca“, iako su shvatali da ima geopolitički smisao. Usvojivši ovaj zakon organi vlasti su objavili rat najorganizovanijoj mafiji – trgovcima dece. I kada ih je jedan stari proleterski kulturni delatnik upitao s kim su, oni su odgovorili „mi smo s mafijom, s trgovcima decom“.

SLUČAJ KAPOTE Ruski autori nisu sami kada upozoravaju da je CIA prigrabila sferu kulture. Na to upozorava i kubanski pisac i dvostruki agent Raul Kapote. On navodi da CIA koristi ljude iz sfere kulture (pisce, kinematografe, publiciste itd.) radi podrivačkih delatnosti i izvođenje državnih udara. Shema CIA se koristi odavno, a primenjuje se i u velikim državama poput Rusije, ali i srednjim poput Ukrajine i Argentine. „To nije teorija zavere već realnost“, naglasio je Kapote. „CIA ima realnu kontrolu nad sredstvima za masovno informisanje i industrijom kulture u SAD, ali i većini država sveta“, naglasio je u intervjuu portalu Sul21.
Kubanski pisac je radio kao agent kubanske obaveštajne službe od 2004. do 2011. sa zadatkom „da stvori novi tip opozicije“, sposobne da posle smrti Fidela Kastra izvede na Kubi obojenu revoluciju radi svrgavanja komunizma. Iako se, dakle, revolucija naziva „obojena“ ili „meka“, prema 198 predloženih metoda nenasilnog delovanja (198 Methods of Nonviolent Action) njenog ideologa Džina Šarpa, uključuje i protivzakonite akcije, posebno za vreme „meteža“ (protiv vlasti. Tačka 148). „Nenasilne akcije“ traju sve dok vlada ne izgubi kontrolu nad situacijom u zemlji. Cilj nije da se vlada smeni već da se izazove haos, potom nastupaju ekstremnije metode. Prema tvrdnjama kubanskog obaveštajca, ova strategija je primenjivana i primenjuje se u Venecueli, Iranu, Libiji, Ukrajini itd.
Kapote je zavrbovan kao dvadesetogodišnjak. Bio je član omladinskih organizacija kritički nastrojenih prema vladi, a pošto CIA uvek stavlja akcenat na rad s mladima preko NVO, bio je idealan za agenta. Kada je 1994. postao lider sindikata kubanskih radnika zaposlenih u kulturi (4.000 članova), jer se u ovoj organizaciji nalaze i glumci, muzičari, pisci itd, od tada se kontakti sa CIA umnožavaju. Sve do i formalnog zaposlenja u CIA 2004. Kapote je sarađivao sa USAID-om i Panameričkim fondom razvoja. Od 2004. počeo je da dobija konkretne zadatke da sarađuje u „kulturnom ratu i ratu ideja“ protiv Kube. To su složeni izrazi političkih i ideoloških diverzija koji se nazivaju „kulturni rat“. Ovo im ide od ruke, jer kontrolišu većinu medija u SAD, ali i u svetu.
Ideja CIA je bila da se stvori „novi tip opozicije“, a to sprovode preko sistema stipendija, odnosno programa studija koje pohađaju budući opozicionari. Na primer, ukoliko se student opredeli za programe potpuno apolitičnih naziva (istoričar umetnosti, svetska književnost, istorija Izraela itd.) uvek se predaje o tome kako „nenasilnim putem svrgnuti neki režim“. Neverovatan je broj današnjih svetskih lidera koji su prošli ove programe, naglašava Kapote. Ovakvi kursevi postoje u Institutu Alberta Ajnštajna, „srpskom“ Institutu nenasilne borbe („Kanvas“), ali glavni novac dolazi od države. Prema procenama CIA, uspeh je ako jedan od 10 ovakvih studenata postane politički opozicionar.
Kapote je „izašao iz igre“ 2010. Kada je Zapad napao Libiju, „tada me je kubanska vlada zamolila da uzmem učešće u društvenom razobličavanju delatnosti CIA“, što sam prihvatio.
Koliko CIA ulaže u kulturu pokazao je i Česlav Miloš (Miloševič, poreklom iz Belorusije, iako se u biografijama navodi da je Poljak), koji je pobegao 1951. godine na Zapad. Vidno iznenađen američkim kulturnim programom izjavio je: „Miris ogromnog novca oseća se na kilometar“, kako navodi Patrik Ajber za američki časopis „Nju ripablik“. Ajberg ga, između ostalog, svrstava među književnike agente CIA. Miloš je bio među onima kojima je logistiku obezbeđivala CIA, te je zato putovao da predaje i promoviše knjige, imao pompezne konferencije za novinare, njegovi tekstovi i prikazi njegovih knjiga imali su prestižno mesto u medijima jer su njegovi politički stavovi i pogledi uživali simpatije kod zapadne publike i sponzora.

CENU JE PLATILA KULTURA Ima autora koji ne dele oduševljenje liberala zbog finansijskog sponzorstva kulture od strane CIA. Džoel Vitni, autor knjige „Kako je CIA prevarila najboljeg pisca sveta“, tvrdi da je ova špijunska organizacija odgovorna za sadašnje loše stanje u književnosti i kulturi uopšte. Naime, CIA nije razlikovala „dobre“ i „loše“ književnike već samo one koji joj pomažu u rušenju neželjenih vlada (po pravilu levih i zaista demokratskih). Kultura je zbog toga postala oružje, a ne polje slobodnog stvaralaštva. Tako su uništili i samu književnost, jer CIA nije davala samo novac za objavljivanje knjiga već je i stvarala društva književnika, časopise, izdavačke kuće itd. Naravno i druge oblasti kulture bile su pod budnim okom CIA, pa su svi na kraju bili vezani za profesionalna udruženja ili časopise, izdavačke kuće koje je osnovala američka agencija s jasnim političkim ciljem. Sve to, naravno, nije doprinosilo razvoju kulture, nego njenoj zloupotrebi u političke svrhe, što rezultira njenom degradacijom. Godine 2012. objavljen je naučni rad o poznatom časopisu „Paris rivju“ kao projektu CIA za manipulaciju u oblasti kulture. Zapravo u radu je potvrđeno saznanje objavljeno 1977. u „Njujork tajmsu“ da je osnivač „Matisena“ radio za CIA, a da je časopis bio način da se prikrije njegov stvarni identitet.
Knjiga istoričara i novinara iz Velike Britanije Frensisa Stonera Sondersa „CIA i svet umetnosti: kulturni front Hladnog rata“ među prvima je ukazala na detalje stvaranja američke „meke moći“ tokom 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Autor je proučio dokumenta u 30 arhiva SAD i Velike Britanije i došao do saznanja kako su SAD uništavala levičare i komuniste u Evropi (posebno u Italiji i Francuskoj) da ne bi došli na vlast, te su razvili dugoročne programe uticaja na kulturologe i intelektualce sa levice. Cilj je bio dvojak: trebalo je levičare preobratiti u „nekomuniste“, tj. pozicionirati ih u ideološkom smislu bliže socijaldemokratiji, a drugo, odvojiti ih od Sovjetskog Saveza i učiniti ih anti-Sovjetima.
U to vreme u oblasti kulture SSSR je imao ubedljive argumente, dok se američka elita mučila da formira kontraargumente i Evropi predloži svoju moralnu i duhovnu snagu. Ogroman uspeh sovjetskog Doma kulture u Berlinu 1947. izazvao je paniku u Vašingtonu, jer je Amerika bila „kulturna pustinja“. Zato su osnovali Kongres za slobodu kulture sa ogromnim fondom i resursima (brojna izdanja, novac za simpozijume, izložbe, koncerte itd). Kongres je trebalo da ubedi Evropljane da su Amerikanci trijumfovali u svim sferama ljudskog duha. Da bi se prikrila uloga Kongresa za slobodu kulture, CIA je razvila sistem fondova za prebacivanje novca i finansiranje aktivnosti u sferi kulture, kako bi sve delovalo autohtono, tj. da se stvori utisak da se Amerikanci ne mešaju u kulturu. Interesantno je da je pomenuti kongres vodio agent CIA Majkl Džoselson, koji je na čelu ove institucije ostvario zavidne uspehe. U zenitu svoje aktivnosti Kongres je imao ekspoziture u 35 država, objavljivao je više od 20 prestižnih časopisa, imao medijske agencije i televizije, organizovao je prestižne međunarodne konferencije, koncerte, izložbe i imao uticaj na deljenje nagrada svim umetnicima i kulturnim radnicima koji su doprinosili američkoj politici, odnosno popularizaciji „američkog stila života“.
Uspesi Kongresa su podstakli Vašington da stvori i „konzorcijum u sferi kulture i obrazovanja na čelu sa CIA“, čiji je zadatak bio da odvoji svet od komunizma i raširi ideju da svet treba da očekuje američki mir, odnosno život po američkom obrascu kao spasonosnu ideju. Henri Kisindžer je saradnike „CIA konzorcijuma“ nazvao „aristokratijom koja se posvetila službi naciji na principu nepristrasnosti i koja predstavlja tajno oružje Amerike u Hladnom ratu“.
U posleratnoj Zapadnoj Evropi i Evropskoj uniji ostalo je sasvim malo pisaca, pesnika, umetnika, istoričara, naučnika i književnih i drugih kritičara koji nisu povezani sa CIA. Oni koji opravdavaju „CIA korporaciju“ i one koji su sarađivali s njom kažu „to je bitka za umove ljudi“, jer da nije tako, u njihove umove naselio bi se komunizam Sovjetskog Saveza ili Putinov neprihvatljivi tradicionalizam.
Ipak, svakome ko zna šta su kultura i stvaralaštvo jasno je da se vlastita potkupljivost i nemoral ne mogu pravdati ideologijom, ona je samo privremena mera kvaliteta. Dok traje nečija vlast, a onda treba pogledati ne samo javnosti u oči nego i u svoje sopstvene.

[/restrict]