Promašaj koji je postao najbolji film svih vremena

Fenomen filma „Vrtoglavica“ Alfreda Hičkoka

Tačno je šezdeset godina proteklo od premijere „Vrtoglavice“, noar trilera iz opusa legendarnog Alfreda Hičkoka, filma koji isprva nije prihvaćen kao važno delo ovog autora, da bi se danas obreo i na poziciji najboljeg ostvarenja svih vremena. Zasluženo ili ne?

Dvadeset prvog jula 1958. godine „Vrtoglavica“, jedan od najneobičnijih trilera iz opusa čuvenog Alfreda Hičkoka, a za mnoge i ne samo njegovog, u periodu kada je ogranak ovog žanra, tzv. film noar, doživljavao svoj vrhunac, imala je svoju premijeru. Zanimljivo je da u tom prvom susretu sa publikom i kritikom ovaj film nije prošao tako dobro. Bio je nominovan za samo dva tehnička Oskara (scenografija i zvuk) i osvojio je tek dva priznanja, za Hičkoka i tumača glavne uloge Džejmsa Stjuarta na festivalu u San Sebastijanu. Publika se nije odazvala u značajnijem broju, a kritika je bila podeljena oko vrednosti ovog filma. I sam Hičkok ga je ironično ili ne, neiskreno ili ne, koketirajući ili ne, na svoj tipično engleski sarkastično-duhoviti način omalovažavao, nazvavši ga čak i promašajem. Isprva je možda i mogao da deluje daleko od superiornosti koju je stekao vremenom, posebno jer je bio tek jedan u nizu Hičkokovih bisera koje je snimio za malo više od pet godina. Odmah posle „Vrtoglavice“ stvorio je „Sever-severozapad“, „Psiho“ i „Ptice“. Vrlo je malo autora koji su uspeli da za tako kratko vreme snime četiri klasika, bukvalno jedan za drugim. Možda se u tako moćnom nizu Hičkokovih hitova „Vrtoglavica“ nezasluženo zaturila u svesti i samim tim reagovanjima publike i kritike. Hičkok ih je zasuo impresivnim filmskim izazovima, koji su, najblaže rečeno, bili veoma teški za savladavanje u tako kratkom periodu. Mada, verovatno je najtačnije da je „Vrtoglavica“ jedan od onih istinski retkih dragulja kojima je vreme neophodno da pokažu sav svoj sjaj.

[restrict]

Vreme izbrusilo Hičkokov dijamant

Otuda, šezdeseti rođendan ovo Hičkokovo ostvarenje, u međuvremenu tehnički osavremenjeno, digitalizovano i prebačeno u najkvalitetniji format visoke definicije slike i zvuka, dočekuje na čelu liste najboljih filmova svih vremena! Naime, listu najboljih filmova – onu kojoj se najviše veruje i koja decenijama ima najveći ugled, organizovanu od strane čuvenog magazina „Sajt end saund“, publikacije Britanskog filmskog instituta koja postoji od 1932. godine – na osnovu glasova kritičara ovaj magazin objavljuje svakih deset godina. I sve do poslednjeg ažuriranja, 2012. godine, šampion je po mišljenju kritičara bio „Građanin Kejn“ Orsona Velsa. A tada, posle konstantnog uspona u svakoj prethodnoj deceniji glasanja, sa trona ga je skinuo upravo Hičkokov „promašaj“ „Vrtoglavica“! Postao je najbolji film svih vremena. Zašto? Neki su pokušali da sve objasne drevnim razmimoilaženjem u prepoznavanju vrednosti nekog filma između kritike i publike. Ova potonja je površna, zabavi okrenuta masa koja ne ume da prepozna i ceni istinske kvalitete filma, a kada je legendarni ostrvski sineasta u pitanju, ni sve suptilne nijanse Hičkokovog autorskog manira, kao i, a što se posebno prilikom stvaranja „Vrtoglavice“ najviše potencira, njegovog jedinstvenog ličnog i autorskog senzibiliteta. Tim pre što se smatralo da je baš u tom kontekstu „Vrtoglavica“ Hičkokov najličniji film. S druge strane, kritika upravo u tim umetničkim, intimnim, autorskim sferama pronalazi i vrednuje nečiji rad. Zašto joj je, međutim, bilo potrebno toliko vremena da „Vrtoglavicu“ prepozna kao vrhunski Hičkokov rad, niko nije uspeo da objasni. Naprosto, vreme mu je dodalo poseban istorijski značaj, a i učinilo je da konačno u prvom planu budu jasno vidljive sve njegove vrednosti. Doduše, valja na ovom mestu istaći da je vrhunsko vrednovanje ovog filma jednim delom i rezultat britanskog lokalpatriotizma. S druge strane okeana sigurno ne misle tako i svakako smatraju da je i dalje neprikosnoven „Građanin Kejn“. Uostalom, Američka akademija za filmsku umetnost i nauku najbolje je pokazala šta misli o vrednosti Alfreda Hičkoka – nikada mu nije dodelila nijednog Oskara, osim počasnog, za životno delo. Pet puta ga je, doduše, nominovala u kategoriji najboljeg režisera. A za „Vrtoglavicu“ nije ni nominovan!
Nepravedno, svakako. Jer, kada se pogleda neka od pomenutih tehničkih transformacija u moderno filmsko ruho ovog filma, „Vrtoglavica“ se bez imalo kompleksa u odnosu na bilo koje moderno ostvarenje nastalo sa stostruko većim budžetom, neuporedivo boljom tehnikom i uz pomoć kompjuterske podrške, ističe kao najpre vizuelno savršenstvo koje je postavilo nesavladivi domaći zadatak u korišćenju kolor-filma radi stvaranja atmosfere, a onda i kao delo koje je decenijama bilo ispred svog vremena u praktično svakom elementu od kojih se sastoji dobar film. Tako se zapravo dolazi do najverovatnije jedinog pravog objašnjenja sagledavanja na pravi način svih vrednosti „Vrtoglavice“. Jednostavno, ovaj Hičkokov film je bio toliko ispred svog, ali i ispred vremena koja su dolazila kasnije, čak i decenijama posle premijere, da je bilo potrebno pola veka da bi se konačno dešifrovali svi njegovi sastojci i njihov pravi potencijal. Na prvi pogled ovakvo posmatranje fenomena neprestanog podmlađivanja ovog filma deluje neadekvatno i laičko. Ali mnogi tvrde da je Hičkokova „Vrtoglavica“, nastala po štivu dvojice francuskih pisaca noar krimića koji su radili kao tandem i potpisivali se kao Bojlo–Narsežak, upravo svojim višeslojnim potencijalom latentne iako posve neumišljajne vanvremenosti i dalekovidosti, trijumfalno dobacila do naših dana, kao futuristički prorok pojedinih pojava koje su se zaista i desile. Poštovaoci priče „Vrtoglavice“, otuda, u njoj prepoznaju dalekovidni dobačaj do tema koje tište mnoge današnje autore, a koje su proizvod sasvim drugog vremenskog, kulturnog i opšte civilizacijskog sklopa u razvoju našeg sveta od onog koji je postojao u vreme nastanka „Vrtoglavice“. A pošto ona nema nikakve veze sa fantastikom, otkrivanje klica našeg vremena u šezdeset godina starom filmu moralo je delovati fascinantno do te mere da je – baš kao što je decenijama bio slučaj sa „Građaninom Kejnom“, čiji je vanvremeno napredni iskorak na fotografiji i skoro svim tehničkim sastojcima filma generacijama oduševljavao kritiku – konačno stala na tron najboljih svih vremena.

Ključna savršenost „Vrtoglavice“

Dobro, nije baš sve što je iz današnje perspektive prepoznato u „Vrtoglavici“ dokaz njegove superiornosti i dalekovidosti. Ipak, zanimljivo je da se u njemu prepoznaju začeci otuđenosti čoveka, koji je frustriran nedostatkom ljubavi spreman i na njen surogat. To se događa glavnom junaku „Vrtoglavice“, mentalno načetom detektivu koji se plaši visine i zbog toga postaje žrtva smrtonosne igre njegovog prijatelja sa studija koji ga uvlači u perfidnu zaveru radi ubistva supruge. Priča o surogatu za izgubljenu ljubav bezbroj je puta potom razrađivana i to najviše u delima SF žanra. Ali u „Vrtoglavici“ je pronađena i narativna linija koja korespondira sa raznim aktuelnim temama i izazovima takozvane moderne civilizacije, od aktuelne reakcije na navodno sistematsko šikaniranje žena u Holivudu, do brojnih varijacija preuzimanja tuđeg identiteta na društvenim mrežama i uopšte hakerskim akcijama u sajber svetu interneta. U korenima koje je „Vrtoglavica“ pustila u svetu filma tokom prethodnih šezdeset godina svakako zapanjuje to što se njegova ideja i ključna tema zapravo, ona o tako temeljnoj obmani da ona menja realnost, manifestuje u onome s čime se svakodnevno suočavaju milioni ljudi našeg sveta – sve većim prisustvom, do te mere da mnogi više nisu u stanju da razluče razliku, „virtuelne realnosti“. Upravo se u njoj na kraju brutalno sa svojom životnom realnošću suočava posrnuli detektiv „Vrtoglavice“. Njegov svet je na izvestan način prebačen u virtuelni svet surogata, obmana i perverzne želje da se zarad izgubljene ljubavi stvarnost po svaku cenu izmeni. Koliko miliona ljudi danas baš tako prihvata svoju stvarnost uranjajući u izmišljenu realnost koju jedino može da prihvati i da u njoj na željeni način opstaje? Koliko god da sva ova (a ima ih još) poređenja na prvi pogled deluju nategnuto i preterano, ne mogu se odbaciti i ignorisati. Barem tako misle oni koji „Vrtoglavicu“ smatraju antologijskim biserom zbog bogatstva njenih ideja koje se protežu sve do modernih vremena. Daleko je realističnije objasniti fenomen njegove dalekovidosti činjenicom da su se neke stvari slučajno podudarile, a da su mnoge druge jednostavno, barem kada je o reč o filmovima koji su se usudili da krenu njegovim stopama, kopirane, razrađene i aktuelizovane. Otud se „Vrtoglavici“ najpre mora priznati uticajnost, a iznad svega savršenstvo u njenoj vizuelnoj originalnosti. Uvodni kadrovi, recimo, u kojima su oči glavne junakinje u krupnom planu, pa se preko njih pred gledaocima uvode veličanstvene boje kojima je Hičkok estetski moćno, drsko, hrabro i nesvakidašnje originalno, i to ne samo za svoje vreme, održao lekciju kako se bojama komanduje gledaočevim emocijama i kako se njima omogućava nesmetani narativni protok filma. Mada, ključna briljantnost „Vrtoglavice“ mora biti u njenom poslednjem kadru u kome se manifestuje višeznačnost kulminacije, čak i na religijski provokativni način, jer u tom trenutku prevareni detektiv suočen sa suštinski dvostrukom smrću svoje ljubavi, s rukama u položaju sveca, izlečen od straha od visine, opušten, u stanju lekovite katarze, gleda u ponor u koji mu je propala ljubav. Samo nekoliko sekundi je Hičkoku bilo potrebno da ovakvim kompleksnim rastankom od sudbine svog junaka okonča film. I bez sumnje potpuno zasluženo zakupi važno, sada vodeće mesto u večnosti filmske umetnosti.

[/restrict]