Промашај који је постао најбољи филм свих времена

Феномен филма „Вртоглавица“ Алфреда Хичкока

Тачно је шездесет година протекло од премијере „Вртоглавице“, ноар трилера из опуса легендарног Алфреда Хичкока, филма који испрва није прихваћен као важно дело овог аутора, да би се данас обрео и на позицији најбољег остварења свих времена. Заслужено или не?

Двадесет првог јула 1958. године „Вртоглавица“, један од најнеобичнијих трилера из опуса чувеног Алфреда Хичкока, а за многе и не само његовог, у периоду када је огранак овог жанра, тзв. филм ноар, доживљавао свој врхунац, имала је своју премијеру. Занимљиво је да у том првом сусрету са публиком и критиком овај филм није прошао тако добро. Био је номинован за само два техничка Оскара (сценографија и звук) и освојио је тек два признања, за Хичкока и тумача главне улоге Џејмса Стјуарта на фестивалу у Сан Себастијану. Публика се није одазвала у значајнијем броју, а критика је била подељена око вредности овог филма. И сам Хичкок га је иронично или не, неискрено или не, кокетирајући или не, на свој типично енглески саркастично-духовити начин омаловажавао, назвавши га чак и промашајем. Испрва је можда и могао да делује далеко од супериорности коју је стекао временом, посебно јер је био тек један у низу Хичкокових бисера које је снимио за мало више од пет година. Одмах после „Вртоглавице“ створио је „Север-северозапад“, „Психо“ и „Птице“. Врло је мало аутора који су успели да за тако кратко време сниме четири класика, буквално један за другим. Можда се у тако моћном низу Хичкокових хитова „Вртоглавица“ незаслужено затурила у свести и самим тим реаговањима публике и критике. Хичкок их је засуо импресивним филмским изазовима, који су, најблаже речено, били веома тешки за савладавање у тако кратком периоду. Мада, вероватно је најтачније да је „Вртоглавица“ један од оних истински ретких драгуља којима је време неопходно да покажу сав свој сјај.

[restrict]

Време избрусило Хичкоков дијамант

Отуда, шездесети рођендан ово Хичкоково остварење, у међувремену технички осавремењено, дигитализовано и пребачено у најквалитетнији формат високе дефиниције слике и звука, дочекује на челу листе најбољих филмова свих времена! Наиме, листу најбољих филмова – ону којој се највише верује и која деценијама има највећи углед, организовану од стране чувеног магазина „Сајт енд саунд“, публикације Британског филмског института која постоји од 1932. године – на основу гласова критичара овај магазин објављује сваких десет година. И све до последњег ажурирања, 2012. године, шампион је по мишљењу критичара био „Грађанин Кејн“ Орсона Велса. А тада, после константног успона у свакој претходној деценији гласања, са трона га је скинуо управо Хичкоков „промашај“ „Вртоглавица“! Постао је најбољи филм свих времена. Зашто? Неки су покушали да све објасне древним размимоилажењем у препознавању вредности неког филма између критике и публике. Ова потоња је површна, забави окренута маса која не уме да препозна и цени истинске квалитете филма, а када је легендарни острвски синеаста у питању, ни све суптилне нијансе Хичкоковог ауторског манира, као и, а што се посебно приликом стварања „Вртоглавице“ највише потенцира, његовог јединственог личног и ауторског сензибилитета. Тим пре што се сматрало да је баш у том контексту „Вртоглавица“ Хичкоков најличнији филм. С друге стране, критика управо у тим уметничким, интимним, ауторским сферама проналази и вреднује нечији рад. Зашто јој је, међутим, било потребно толико времена да „Вртоглавицу“ препозна као врхунски Хичкоков рад, нико није успео да објасни. Напросто, време му је додало посебан историјски значај, а и учинило је да коначно у првом плану буду јасно видљиве све његове вредности. Додуше, ваља на овом месту истаћи да је врхунско вредновање овог филма једним делом и резултат британског локалпатриотизма. С друге стране океана сигурно не мисле тако и свакако сматрају да је и даље неприкосновен „Грађанин Кејн“. Уосталом, Америчка академија за филмску уметност и науку најбоље је показала шта мисли о вредности Алфреда Хичкока – никада му није доделила ниједног Оскара, осим почасног, за животно дело. Пет пута га је, додуше, номиновала у категорији најбољег режисера. А за „Вртоглавицу“ није ни номинован!
Неправедно, свакако. Јер, када се погледа нека од поменутих техничких трансформација у модерно филмско рухо овог филма, „Вртоглавица“ се без имало комплекса у односу на било које модерно остварење настало са стоструко већим буџетом, неупоредиво бољом техником и уз помоћ компјутерске подршке, истиче као најпре визуелно савршенство које је поставило несавладиви домаћи задатак у коришћењу колор-филма ради стварања атмосфере, а онда и као дело које је деценијама било испред свог времена у практично сваком елементу од којих се састоји добар филм. Тако се заправо долази до највероватније јединог правог објашњења сагледавања на прави начин свих вредности „Вртоглавице“. Једноставно, овај Хичкоков филм је био толико испред свог, али и испред времена која су долазила касније, чак и деценијама после премијере, да је било потребно пола века да би се коначно дешифровали сви његови састојци и њихов прави потенцијал. На први поглед овакво посматрање феномена непрестаног подмлађивања овог филма делује неадекватно и лаичко. Али многи тврде да је Хичкокова „Вртоглавица“, настала по штиву двојице француских писаца ноар кримића који су радили као тандем и потписивали се као Бојло–Нарсежак, управо својим вишеслојним потенцијалом латентне иако посве неумишљајне ванвремености и далековидости, тријумфално добацила до наших дана, као футуристички пророк појединих појава које су се заиста и десиле. Поштоваоци приче „Вртоглавице“, отуда, у њој препознају далековидни добачај до тема које тиште многе данашње ауторе, а које су производ сасвим другог временског, културног и опште цивилизацијског склопа у развоју нашег света од оног који је постојао у време настанка „Вртоглавице“. А пошто она нема никакве везе са фантастиком, откривање клица нашег времена у шездесет година старом филму морало је деловати фасцинантно до те мере да је – баш као што је деценијама био случај са „Грађанином Кејном“, чији је ванвремено напредни искорак на фотографији и скоро свим техничким састојцима филма генерацијама одушевљавао критику – коначно стала на трон најбољих свих времена.

Кључна савршеност „Вртоглавице“

Добро, није баш све што је из данашње перспективе препознато у „Вртоглавици“ доказ његове супериорности и далековидости. Ипак, занимљиво је да се у њему препознају зачеци отуђености човека, који је фрустриран недостатком љубави спреман и на њен сурогат. То се догађа главном јунаку „Вртоглавице“, ментално начетом детективу који се плаши висине и због тога постаје жртва смртоносне игре његовог пријатеља са студија који га увлачи у перфидну заверу ради убиства супруге. Прича о сурогату за изгубљену љубав безброј је пута потом разрађивана и то највише у делима СФ жанра. Али у „Вртоглавици“ је пронађена и наративна линија која кореспондира са разним актуелним темама и изазовима такозване модерне цивилизације, од актуелне реакције на наводно систематско шиканирање жена у Холивуду, до бројних варијација преузимања туђег идентитета на друштвеним мрежама и уопште хакерским акцијама у сајбер свету интернета. У коренима које је „Вртоглавица“ пустила у свету филма током претходних шездесет година свакако запањује то што се његова идеја и кључна тема заправо, она о тако темељној обмани да она мења реалност, манифестује у ономе с чиме се свакодневно суочавају милиони људи нашег света – све већим присуством, до те мере да многи више нису у стању да разлуче разлику, „виртуелне реалности“. Управо се у њој на крају брутално са својом животном реалношћу суочава посрнули детектив „Вртоглавице“. Његов свет је на известан начин пребачен у виртуелни свет сурогата, обмана и перверзне жеље да се зарад изгубљене љубави стварност по сваку цену измени. Колико милиона људи данас баш тако прихвата своју стварност урањајући у измишљену реалност коју једино може да прихвати и да у њој на жељени начин опстаје? Колико год да сва ова (а има их још) поређења на први поглед делују натегнуто и претерано, не могу се одбацити и игнорисати. Барем тако мисле они који „Вртоглавицу“ сматрају антологијским бисером због богатства њених идеја које се протежу све до модерних времена. Далеко је реалистичније објаснити феномен његове далековидости чињеницом да су се неке ствари случајно подудариле, а да су многе друге једноставно, барем када је о реч о филмовима који су се усудили да крену његовим стопама, копиране, разрађене и актуелизоване. Отуд се „Вртоглавици“ најпре мора признати утицајност, а изнад свега савршенство у њеној визуелној оригиналности. Уводни кадрови, рецимо, у којима су очи главне јунакиње у крупном плану, па се преко њих пред гледаоцима уводе величанствене боје којима је Хичкок естетски моћно, дрско, храбро и несвакидашње оригинално, и то не само за своје време, одржао лекцију како се бојама командује гледаочевим емоцијама и како се њима омогућава несметани наративни проток филма. Мада, кључна бриљантност „Вртоглавице“ мора бити у њеном последњем кадру у коме се манифестује вишезначност кулминације, чак и на религијски провокативни начин, јер у том тренутку преварени детектив суочен са суштински двоструком смрћу своје љубави, с рукама у положају свеца, излечен од страха од висине, опуштен, у стању лековите катарзе, гледа у понор у који му је пропала љубав. Само неколико секунди је Хичкоку било потребно да оваквим комплексним растанком од судбине свог јунака оконча филм. И без сумње потпуно заслужено закупи важно, сада водеће место у вечности филмске уметности.

[/restrict]