Pravoslavlje protiv zlatnog teleta

RELIGIJSKI KORENI LIBERALNOG KAPITALIZMA: KULT BOGA MAMONA (prvi deo)

Kapitalizam, kako tvrde mnogi istaknuti ekonomisti i mislioci, ne samo da ima religijske korene nego je i sam religija koja odbija da se predstavi kao takva. Otuda on „nije ekonomska već pre svega duhovna pojava“, a shvatanje kapitalizma kao „ilegalne (nevidljiva) religije, po svojim osnovnim postavkama dijametralno suprotne hrišćanstvu“ razlog je efektivnog sabornog otpora pravoslavne crkve invaziji ove religije novca!

Istočno, pravoslavno hrišćanstvo, tvrdi liberalni Blumberg, značajnije je uticalo na razvoj bivših komunističkih zemalja, osuđujući ih na zaostalost, nego komunizam. „Ova teorija igrala je važnu ulogu u Rusiji 90-ih godina prošlog veka, ali sada se ponovo pojavila u novom radnom dokumentu Svetske banke“. Komentator britanskog Ekonomista ovoj temi pristupa s više opreza, upozoravajući: „Religiozni determinizam, ili ideja da određeni oblici verovanja i bogosluženja dovode do određenih oblika političkog i ekonomskog ponašanja, uvek je bilo fascinantno polje za površne istraživače.“ Povod za ovakva razmatranja pružila je studija pod naslovom Komunizam kao nesrećni dolazak (Communism as the Unhappy Coming), koju je finansirala Svetska banka. Njeni autori, bivši bugarski ministar finansija Simeon Đankov i Elena Nikolova (Univerzitet u Londonu), analizirali su ankete Evropske banke za obnovu i razvoj kako bi, navodno, proučili korelacije između društvene realnosti postkomunizma i religije. Zaključci autora su nedvosmisleni:

„Zapadno hrišćanstvo (u vidu katolicizma i protestantizma) odlikuje naglašeni racionalizam, logičko istraživanje, individualizam i dovođenje u sumnju zvaničnih autoriteta. Istočno hrišćanstvo (odakle je poteklo pravoslavlje) bilo je više povezano sa mističnim i iskustvenim fenomenima, mnogo više emotivno i komunitarno, pridajući manje važnosti zakonu, razumu i propitivanju autoriteta. Neverovatno, ali ove dugotrajne razlike preživele su skoro 50 godina vladavine komunizma.“

Blumbergov autor (Leonid Beršidski) podvlači da duboko usađeni „autoritarizam“ pravoslavnih i njihova „averzija prema riziku“ imaju prevashodno korene u veri, a ne u njihovom „komunističkom iskustvu“. Pravoslavni narodi, ukratko, preferiraju „stare ideje, državni uticaj u privredi i sigurne poslove“. Ovako duboko usađeni etatizam nije nasleđe komunizma nego pravoslavlja. Đankov i Nikolova citiraju i ruskog mislioca Berđajeva koji je izvore ruskog komunizma tražio u pravoslavnoj tradiciji. Komentator Blumberga poziva se na ruskog mislioca Pjotra Čadajeva, koji je u XIX stoleću pisao: „Nisu za nas, iako smo hrišćani, sazrevali plodovi hrišćanstva. U našoj krvi postoji nešto što odbacuje svaki istinski napredak“ (P. Čadajev: Filozofska pisma).
[restrict]

DRUŠTVENI SISTEM I RELIGIJSKA POZADINA Sam naslov studije priziva eshatološke motive (Drugog dolaska Hristovog). Nažalost, osnovna ideja studije – da „teološke razlike među različitim hrišćanskim denominacijama“ značajno utiču na razvoj pojedinih zemalja i da samo društveno uređenje ima religijsku pozadinu – beznadežno je kompromitovana površnim zaključcima koji je svode na pamflet za dnevnopolitičku upotrebu, u svrhu osude pravoslavlja. Pravoslavlje je, kako smatraju bugarski autori, inferiorno u odnosu na protestantizam i katolicizam; pravoslavni vernici imaju manje društvenog kapitala i „manje su srećni“ od protestanata i katolika. Da bi ovakvim zaključcima pružili makar privid objektivnosti i naučne verodostojnosti, autori se već u uvodu studije pozivaju na rad nemačkog sociologa Maksa Vebera. Ali ovde je reč o sasvim proizvoljnoj i tendencioznoj interpretaciji osnovnih Veberovih ideja, a to svakako nije prvi pokušaj zloupotrebe njegovog dela. I sadašnji predsednik Srbije je, pozivajući se na Vebera, više puta izneo tezu o inferiornosti pravoslavlja u odnosu na protestantizam i „protestantsku etiku“. Doduše, kada govori o „protestantskoj etici“, Aleksandar Vučić (za razliku od Vebera) apostrofira Martina Lutera i luteranstvo („ja tražim inspiraciju u Luteru“, „mene zanima… taj luteranski pristup“) – dok je Maks Veber protestantsku radnu etiku izvodio ne iz luteranstva nego iz kalvinizma. Uostalom, svoje ideje o „duhu kapitalizma“ Maks Veber je konačno uobličio tokom posete Americi 1904. godine, na osnovu istraživanja sprovedenih u puritanskoj Americi, a ne u luteranskoj Nemačkoj.

Geoekonomske mape sveta Prema Veberovom učenju, moderni kapitalizam ima religijske korene i začet je u protestantskoj etici ili, sasvim precizno, u doktrini kalvinizma, iz koje se rađa „duh kapitalizma“. Otuda kapitalizam, posebno u svojoj malignoj, (neo)liberalnoj formi, kako primećuje Dragoš Kalajić u knjizi Američko zlo (1993), uspeva u protestantskim, a ne u katoličkim ili pravoslavnim zemljama: „Ako su osnovani nalazi istraživača Maksa Vebera i Vernera Zombarta, liberalni kapitalizam potiče iz protestantske, odnosno jevrejske religije. Izloženo poreklo liberalnog kapitalizma potvrđuju i uvidi u savremene geoekonomske mape: liberalni kapitalizam prosperira znatno više u protestantskim nego u katoličkim, a pogotovu u pravoslavnim zemljama. Zato su i protestantski Irci, Nemci ili Francuzi prosečno ’uspešniji’ i bogatiji od katoličkih Iraca, Nemaca ili Francuza.“ Citirani redovi napisani su 1990. godine. Pogled na savremene geoekonomske mape još jasnije potvrđuje izloženo pravilo: pravoslavne zemlje jednostavno ne uspevaju da (uspešno) primene liberalni model.

Uzgred, isti autor, sledeći japanologa Serž-Kristofa Kolma, ukazuje da je „najdublje uporište japanskog privrednog čuda“ potpuno različito od onog „na kome idealno počiva prvobitni liberalni kapitalizam“: „Japanski model privređivanja počiva prevashodno na budizmu“, odnosno na „tipično budističkom konceptu rada“. Prema Kolmu, stvarni „motor ekonomskog i industrijskog dinamizma“ u Japanu je budizam. „Ideje liberalizma“, dodaje ekonomski analitičar Nebojša Katić, „nisu superiorne u odnosu na druge filozofske i socijalne ideje… Japansko društvo, na primer, počiva na ’antiliberalnim idejama’. Interesi jedinke su uvek podređeni interesima društvene grupe i šire zajednice, a ideja socijalne harmonije je iznad ideja individualne slobode. Pri tome, reč je o uspešnom društvu, mereno svakim racionalnim kriterijumom. Slično važi i za konfučijanske ideje i društva.“ „Neliberalna“ Kina je u realnom sektoru već postala prva privreda sveta, prestižući SAD, što obesnažuje neoliberalne dogme, a tu je i čitav niz azijskih zemalja koje svoj brzi ekonomski rast ne zasnivaju na liberalizmu i njegovim privrednim modelima.

Pogled na geoekonomske mape sveta zapravo otkriva da je liberalni model bio istorijski uspešan isključivo u zemljama u kojima je i nastao, u zemljama koje su domovina liberalnog kapitalizma, a to su, u prvom redu, Engleska, pojedine države Zapadne Evrope i SAD. Svuda drugde, uključujući zemlje budističke, konfučijanske, islamske ili pravoslavne tradicije, liberalni model se pokazao kao neuspešan ili neprimenjiv, a upravo primena ili nametanje ovog modela osudilo je te države na trajno zaostajanje i ekonomsko siromaštvo. 

Raskoli unutar hrišćanstva Korene liberalnog kapitalizma, prema Veberu i njegovim sledbenicima, treba tražiti u hrišćanskom nasleđu, odnosno u jednom njegovom toku (kalvinizmu), koji se učvrstio na krajnjem zapadu Evrope.

Počev najkasnije od crkvenog raskola (1054), hrišćanstvo više nije jedinstvena religija već se deli na dve različite grane: na istočno, pravoslavno, i zapadno (katolicizam). Ova podela ima svoje duboke teološke razloge, ali će se razlike među njima ubuduće sve jasnije ispoljavati i na socijalnom planu, u socijalnim doktrinama i učenjima crkve. Generalno, treba primetiti da samo pravoslavlje unutar hrišćanstva zadržava realnu metafizičku perspektivu „oboženja“ (obogotvorenja, theosis), što onemogućava svođenje pravoslavlja isključivo na etičko, moralno ili socijalno učenje.

Nasuprot tome, usled promene mističke i metafizičke orijentacije Rimokatoličke crkve, katolicizam se postepeno svodi na „doktrinu spasenja“ i sve više podleže rastućem racionalizmu i ekonomizmu. Katolička crkva, posebno tokom poslednjih stoleća svog postojanja, u znatno većoj meri nego pravoslavna, podleže „modernizaciji“ – odstupanju od hrišćanske tradicije i izopačenju izvornog hrišćanskog učenja. Specifična forma teokratije, s jedne strane, podstiče katoličku crkvu da se bori za društveni primat (sukob crkve i države, papstva i cezarizma), s druge, izaziva snažne otpore. Treća struja unutar hrišćanstva nastaje kao reakcija na doktrinarna i praktična zastranjenja papizma i izvorno se javlja kao jeres ponikla u krilu Rimokatoličke crkve (protestantska reformacija). Protestantizam, koji se nikada nije uobličio u jedinstvenu crkvu, danas obuhvata čitav niz struja i pokreta, među kojima razlikujemo dve osnovne verzije: luteransku i kalvinističku. Međutim, uopšte uzev, odricanje od gotovo svih dogmatskih i mističkih načela hrišćanske vere protestantizam u celosti svodi na sve više „sekularizovani moral“ i na puku socijalnu doktrinu.

Liberalni kapitalizam rađa se u Evropi, i to zapadnoj, u kalvinističkoj Engleskoj i Holandiji, da bi potom svoje najjače uporište stekao u Novoj Engleskoj, odnosno u Sjedinjenim Američkim Državama. 

Protestantska pobuna protiv crkvenih autoriteta, posebno u svom kalvinističkom (a ne luteranskom) vidu, povlači za sobom još jednu važnu posledicu. Kalvinova kritika katoličke crkve polazi sa starozavetnih pozicija. Zahtev za povratak „izvornoj veri“, oličenoj u starozavetnoj tradiciji, postepeno dovodi do regresije na odgovarajući, starozavetni mentalitet. S ovom tradicijom, u kojoj je materijalno bogatstvo shvaćeno kao znak milosti boga (Jahvea), oživljava i kompleks „mamonizma“, koji je već opisan u Starom zavetu: u kultu Zlatnog teleta kome se priklanjaju Jevreji, izazivajući gnev, a potom i surovu kaznu svog starozavetnog boga.

Kapitalizam je religija novca Kapitalizam ne samo da ima religijske korene, tvrdi ruski ekonomista Valentin Katasonov, već je i sam religija koja odbija da se predstavi kao takva. Otuda on „nije ekonomska već pre svega duhovna pojava“. Kapitalizam ima sve osobenosti religije, koja se „razlikuje od drugih tradicionalnih religija samo po tome što je defakto postojeća, a nije zvanično priznata kao takva“.

Moderni kapitalizam je „religija novca“, ukazuje Katasonov, „čije je religiozno jezgro mamonizam“: neutaživa (duševna) glad za sticanjem materijalnog bogatstva. „Mamon je bliskoistočni idol materijalnog bogatstva, zlatopoklonstva“, o kome se govori i u Jevanđelju. Hristos je, kako svedoči Jevanđelje, bičem izgnao trgovce i menjače novca iz hrama. U Jevanđelju je, takođe, rečeno: „Ne možete služiti i Bogu i Mamonu.“ Čovečanstvo je, dodaje ruski mislilac, dugo stajalo na raskršću, ali je pre nekih dvesta godina nastupio preokret: čovečanstvo se okrenulo Zlatnom teletu. „Hristos je znao da će srebroljublje biti najstrašnije iskušenje… Savremena civilizacija je praktično Mamonova. Naravno, nju drugačije nazivaju, nazivaju je kapitalizmom.“

Kapitalizam kao „ilegalna (ili, bolje rečeno, nevidljiva) religija, po svojim osnovnim postavkama dijametralno je suprotna hrišćanstvu“, smatra Katasonov. „Takvo shvatanje savremenog kapitalizma pojavljuje se kao razlog efektivnog sabornog otpora naše crkve invaziji religije novca, što je uslov ličnog spasenja svakog člana Crkve.“

Takav kapitalizam zapravo nema veze sa ekonomijom i on ne donosi blagostanje, već siromaštvo za pretežni deo čovečanstva. Reč „ekonomija“ je grčkog porekla, podseća Katasonov, a označava „umeće vođenja domaćinstva (privrede)“. Filozof Aristotel uveo je u upotrebu termin „hrematistika“, koji označava umeće bogaćenja. Za razliku od ekonomije, koja je društvena neophodnost, upozoravao je grčki filozof, hrematistika je pogubna za društvo: „Po svojoj prirodi, ona vodi uništenju ekonomije. Praktično, ona se može nazvati ’uništiteljem umeća vođenja privrede’“. U savremenom kapitalizmu, zaključuje ruski ekonomista, više „nemamo ekonomiju, imamo hrematistiku (špekulacije na robnim tržištima, piramidalne sheme, razvoj tržišta hartija od vrednosti, igre na berzama…). Hrematistika je reč-trik, i zato je možemo zameniti terminom ’kazino-ekonomija’“ (V. Katasonov: Kapitalizam i pravoslavlje).

Parazit na telu hrišćanstva Da je kapitalizam religija, i to okrutna religija, a ne puki sistem privređivanja, uočava i filozof Valter Benjamin. Doduše, kapitalizam je, prema Benjaminu, religija bez teologije i dogme: „Kapitalizam je čisti religiozni kult, možda najekstremniji koji je ikad postojao. U njemu sve dobija smisao samo kroz direktan odnos prema kultu: on nema neku posebnu dogmu, neku posebnu teologiju. On utilitarizmu daje njegovu religioznu nijansu“ (V. Benjamin: Kapitalizam kao religija).

Kapitalizam je kult koji traje neprekidno, dodaje ovaj mislilac, „ans réve et sans merci“ (bez sna i bez milosti), budući da je svaki dan njegov praznik u kome svaki vernik predano izvršava njegove (isprazne) rituale kupovine i potrošnje.

Ovaj kult se ne zasniva na iskupljenju, već na „osećanju krivice (dug)“, koja vernika dovodi do očajanja, a upravo „od tog širenja očaja, čija bi religija trebalo da obuhvati ceo svet, očekuje se spasenje“. Bog kapitalizma, pri tom, ostaje skriven: „Transcendentnost boga se urušila, ali on nije mrtav. On se povukao u sudbinu ljudi“. Takav kapitalizam se, zaključuje Benjamin, „razvijao parazitski na telu zapadnog hrišćanstva… tako da je na kraju istorija hrišćanstva postala istorija njegovog parazita – kapitalizma“. Benjamnin, podvucimo, ovde ima u vidu zapadno, a ne istočno hrišćanstvo.  

U narednom broju: Od goveda se pravi loj, od ljudi novac

[/restrict]