Mundijal iz bliskoistočne perspektive

Bil Šenkli, znameniti škotski fudbaler i menadžer Liverpula, jednom prilikom razočarano je prokomentarisao uverenje „da je sport pitanje života i smrti“. „Uveravam vas“, dodao je tom prilikom, „da je mnogo, mnogo važniji od toga.“ Čak i ako se teatralno naglašeni egzistencijalni naboj pripiše reskom škotskom humoru, jezgro rečenog ostaje neupitno – fudbal može biti sve, osim samo igre i razbibrige

U poslovično odmerenoj i pomalo ciničnoj engleskoj javnosti uspeh reprezentacije (u vreme nastanka ovog teksta još nije odigran polufinalni meč između reprezentacija Engleske i Hrvatske) posmatra se i iz perspektive povratka nacionalnog samopoštovanja u postbregzitovskoj Britaniji. Džon Lojd, novinar i osnivač Rojtersovog instituta za novinarska istraživanja na Oksfordskom univerzitetu, preneo je u autorskom komentaru uverenje svojih italijanskih prijatelja da je za ishod nedavnih izbora u toj zemlji od prvorazrednog značaja bilo to što Italija nije uspela da se plasira na završnicu svetskog prvenstva. Italijanski komentatori – prema Lojdovim rečima krajnje ozbiljno – upoređivali su fudbalski fijasko sa vojnom katastrofom koju je Italija pretrpela u bici kod Kobarida u jesen 1917. godine.

[restrict]

BLISKOISTOČNI FUDBAL I POLITIKA U strogo fudbalskom smislu bliskoistočne reprezentacije se nisu proslavile. Egipat je zabeležio tri poraza (od Rusije, Urugvaja i Egipta), Saudijska Arabija je poražena dva puta (od Rusije i Urugvaja, pobedila je Egipat), dok su nešto više fudbalskog umeća pokazali Maroko, Tunis i Iran (Iran i Maroko su igrali nerešeno sa Portugalijom, odnosno Španijom, a Iran je porazio Maroko; Tunis je pobedio Panamu, a požrtvovane partije je pružio protiv favorizovane Belgije i iznenađujuće dobre Engleske). Iranu je malo nedostajao da se plasira u osminu finala, međutim, nijedna spomenuta reprezentacija nije uspela da savlada grupnu fazu takmičenja.
No kao što rekosmo, fudbalska zbivanja su povod za političke događaje i ispoljavanje naklonosti koje nemaju nimalo neposrednih veza sa sportom. Utakmicu Rusije i Saudijske Arabije, kojom je otvoreno Svetsko prvenstvo (završena je 5:0 u korist ruske reprezentacije), zajedno su posmatrali ruski predsednik Vladimir Putin i saudijski princ prestolonaslednik Mohamed bin Salman. Međuodnos ova dva lidera višestruko je aktuelan.
Naime, za sredinu meseca planiran je susret ruskog i američkog predsednika u Helsinkiju. Upućeni u vašingtonske prilike smatraju da će se pregovori voditi prevashodno o bliskoistočnim temama pošto se veruje da se tu možda može postići nekakav kompromis – o ostalim tačkama nesaglasja (Krim, sankcije Rusiji, tobožnje rusko mešanje u američki izborni proces, Ukrajina, obnova pregovora o kontroli naoružanja) stavovi su toliko tvrdo suprotstavljeni da je malo verovatno da će biti postignut ikakav pomak. Na bliskoistočnoj šahovskoj tabli možda bi se mogla odigrati sledeća trgovina: SAD bi Rusiji prepustile da do kraja dovede razrešenje građanskog rata u Siriji, gde su ruske pozicije na terenu nadmoćne, dok Rusija ne bi značajnije ometala američke diplomatske napore na izolovanju Irana. Među tim naporima je i insistiranje da Zalivske zemlje, a pre svih Saudijska Arabija, povećaju proizvodnju sirove nafte kako eventualno smanjenje trgovine sa Iranom ne bi dovelo do većih potresa na međunarodnom tržištu.
Da li su saudijski princ i ruski predsednik ćaskali i o ovim temama u svečanoj loži moskovskog stadiona „Lužnjiki“ nije poznato. Saopštenje sa sastanka koji je usledio je prilično svedeno i osim toga da će dve države nastaviti saradnju na međunarodnom naftnom tržištu malo šta se može razabrati.

SIRIJSKO GLEDIŠTE U Siriji, zemlji čija reprezentacija nije učestvovala na Svetskom prvenstvu, i pored ratnih zbivanja fudbalski mečevi su privukli dosta pažnje. Političke i ratne podele, kako prenosi izveštač portala Bliskoistočno oko (Middle East Eye) Maher el Munes, odredile su najvećim delom i simpatije prema fudbalskim reprezentacijama.
Ahmed Hafi, kako piše El Munes, okitio je sobu u svojoj kući u Starom gradu u Damasku džinovskom ruskom zastavom. On je, po ko zna koji put, pregledao snimak penal završnice na utakmici između Rusije i Španije. Damask je, prema izveštajima, tokom mečeva ruske reprezentacije bio okićen ruskim zastavama. Prodavac zastava u Damasku Abu Fares izjavio je za Bliskoistočno oko da su se ranije, tokom fudbalskih takmičenja, najbolje prodavale brazilske zastave, ali da sada dobro idu i zastave Rusije i Irana. Ruske zastave su i najjeftinije u ponudi – za razliku od obeležja drugih zemalja koja se uvoze, zastava Rusije se proizvodi u Siriji.
S druge strane podele koju je uzrokovao građanski rat su oni koji su podržali reprezentacije svih država što su protiv vlade Bašara el Asada. Antiruski sentiment među ovom populacijom je veoma naglašen. Na kraju, mnogo je i onih kojima interesovanje za sportska takmičenja predstavlja otklon od turobne svakodnevice građanskog rata.
U Egiptu, umesto politički motivisanih nada, u javnom mnjenju dominira čisto fudbalsko nezadovoljstvo. Prevelika očekivanja posle uspešnih kvalifikacija – prvih posle 28 godina neučestvovanja na završnicama svetskih prvenstava – i neprikrivenu euforiju smenilo je teško razočaranje. Ipak, ekonomista Mohamed Ali el Erijan (Mohamed Aly El-Erian) navodi u svom komentaru da Egipćani ne samo da ne treba da budu nezadovoljni već i da iz iskustva sa Mundijala mogu mnogo toga da nauče a naučeno primene u vanfudbalskoj sferi.
„Kvalifikovanje Egipta na Svetsko fudbalsko prvenstvo pokazalo je da je zemlja sposobna da se takmiči na najvišem međunarodnom nivou. Umesto da sagledavaju ovo učešće kao neuspeh, Egipćani treba da ga vide kao iskustvo iz koga se nešto može naučiti, iskustvo koje može pomoći u nastojanjima zemlje da dosegne u većoj meri svoj znatni potencijal na raznim poljima. U stvari, lekcije naučene iz ovog razočaranja mogu se primeniti i daleko van fudbala – kao i daleko izvan Egipta“, zaključio je El Erijan.

[/restrict]