Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Kapitalizam „bez ljudskog lika“, ali sa brojnim odrednicama poput okrutne i apsolutne vladavine interesa multinacionalnog kapitala i ničim omeđene bankarske diktature, ima i svog anđela čuvara, svog žreca i prvosveštenika, a sve to u jednoj bezmalo mitskoj ličnosti: Džordžu Sorošu. Veliki deo sveta što živi u domašaju svestranog delovanja ovog „investitora i filantropa“ nada se da će njegov lik i njegova moć iščeznuti iz prostranstava u kojima se kroji sudbina i država i naroda (pogotovo onih na takozvanoj periferiji kojoj i sami pripadamo). Može li se, međutim, u savremenom svetu, i kako, prepoznati neko dovoljno moćan da stavi so na rep ovom milijarderu koga pomenute armije unesrećenih „vole da mrze“ a imaju i dobrog razloga za to? Vest protekle nedelje je neobično zazvučala, jer – najavila je baš to: Sorošu ističe rok! Za razliku od lažne uzbune koju pamtimo od prošle godine, kada je navodno Donald Tramp lično oglasio kako će zgromiti pomenutog „borca za ljudska prava i demokratiju“, sada to najavljuje niko drugi do poznati Amerikanac za koga se tvrdi da je bio strateški i ideološki Pigmalion sadašnjeg američkog predsednika! Dakle upravo on, jedinstveni i ne baš omiljeni Stiv Benon, izlazi na crtu Džordžu Sorošu! Uzbuđenje je veliko, a u globalnim medijima glavnog toka antipatija i prezir prema Soroševom izazivaču demonstriraju se bez uzdržavanja.
[restrict]
Američki informativni portali Dejli bist i Politiko detaljno su izvestili o čemu je reč, a eho ovih najava danas odzvanja na širim medijskim prostorima. Stiv Benon planira da se suprotstavi Džordžu Sorošu i otpočne ultradesničarsku revoluciju u Evropi. Tako što uspostavlja fondaciju pod imenom „Pokret“ za koju se „nada da će postati predvodnik desničarskog populističkog revolta širom kontinenta, počinjući od izbora za Evropski parlament narednog proleća“. Svoje raspoloženje komentatori portala otkrivaju opisujući, nebiranim rečima, ciljnu grupu Benonovog strateškog poduhvata: „Pokret“ je neprofitna organizacija koja će biti centralni izvor za anketiranja, savetovanja, traženje podataka i tink-tenk istraživanja za rulju desničara koja buja širom Evrope, često i bez ikakvih profesionalnih političkih struktura ili značajnijeg budžeta“. Može li snaga, koja se ovde imenuje kao rulja, u doglednom vremenu, dakle posle izbora za Parlament EU u maju 2019, imati svoje brojne i moćne predstavnike u pomenutom srcu moći? Situacija je svakako izazov za nekoga ko, poput Benona, ima „ambiciju da njegova organizacija postane ultimativni rival Soroševom ’Otvorenom društvu’ koje je dalo 32 milijarde dolara za liberalnu ideju od trenutka kad je osnovano 1984. godine.“
Benon je ranije ove godine boravio u Italiji kao posmatrač predizborne kampanje u kojoj su populističke stranke, uprkos slaboj logistici, ostvarile pobedu. „Pogledajte Pet zvezdica i Ligu za sever“, rekao je. „Koristili su sopstvene kreditne kartice. Preuzeli su kontrolu nad sedmom najvećom ekonomijom sveta – sopstvenim kreditnim karticama!“
Nimalo slučajno, težeći, kako najavljuje, da okupi sve ono što je više desno od evropskih tradicionalnih konzervativaca i demohrišćana, Benon vidi Matea Salvinija kao uzor kojem bi budući partneri njegovog „Pokreta“ trebalo da teže. Paradigmatičan je inače i njegov nastup u Lilu, marta ove godine, kada je pred pristalicama francuskog Nacionalnog fronta Marin le Pen, kao poželjan stereotip, varirao geslo iz Komunističkog manifesta: Patriote svih zemalja, ujedinite se!
Ostvare li se njegovi planovi, Benon bi mogao da ima ogroman uticaj na političku i ukupnu društvenu scenu na Starom kontinentu. Komentatori već brinu što se Trampovom Dartu Vejderu pruža prilika „da izgradi svoje novo evropsko carstvo“, pa dalje upozoravaju: Ujedinjeni populistički blok te veličine imao bi snagu da ozbiljno poremeti parlamentarne procedure, potencijalno pružajući Benonu veliki uticaj na čitav populistički pokret. Prilika koja to dakako može da omogući jesu izbori za Evropski parlament, jedan od stubova EU. Nije nevažno ni to što bi uspeh ovakve operacije trebalo da posluži kao veza između evropskih ultradesničarskih pokreta i pro-Tramp kongresnog Odbora za slobodu u SAD!
Premda neki uticajni nemački glasovi već predlažu da se Amerikančevo delovanje zabrani, Benonovim planovima za sada nema vidljivih prepreka, a strahove neoliberalnog establišmenta uvećava njegova dokazana veština, ne samo u izborima za američkog predsednika već i uspešnom uticaju na bregzit.
Može li se konačno zaključiti, a i vetrovi sudbine već nagoveštavaju, da Soroš sigurno gubi bitku? Ima li nade za sve one koji, rekosmo – vole da ga mrze? Pomenuti parlamentarni izbori daće izvesniji odgovor, jednako kao što se već sada pouzdano može računati na jedinstveni talenat koji Mračni Trampov Šaptač, kako Benona krštava naslov knjige Tilmana Jensa o njemu, ovakvim očekivanjima daje šansu. Trezveniji pak pogled na ovu iznenadnu najavu bure na evropskoj i široj političkoj sceni čini izglednijom mogućnost da će Soroš – neočekivano – dobiti brata blizanca, ali na drugom polu praktično iste ideologije! Možda upravo to potvrđuje i opaska Rahima Kasema (sa Benonom sarađivao u Brajtbartu) da „Pokret“ prikuplja silu koja će progutati nacionalnu politiku. Formulu budućnosti treba prepoznati u Kasemovom imperativu: „Zaboravite razne ’merkelove’, Soroš i Benon će biti dva najveća igrača u evropskoj politici u godinama koje dolaze“.
Hoće li Benon protiv Soroša i vice versa uspostaviti ravnotežu i stabilnost u očigledno uzdrmanom sistemu, u kojem Soroš sam sve teže biva suvereni vladar prema pravilima izgrađenog globalnog neoliberalnog ustrojstva? Da li je u vrhu svetske moći procenjeno da „populistička desničarska rulja“ može da napravi ozbiljnije probleme svetskom poretku kakav je ustrojen voljom multinacionalnih igrača novog kapitalizma? Jesu li dva oponenta zapravo adepti volje aktuelnih svetskih gospodara prstenova, namernih da njihovim uzajamnim mačevanjem uspostave balans koji će učiniti da sistem opstane, a ne da se uruši sa nepredvidivim i nekontrolisanim posledicama? Setimo se kako se uoči odlučujućeg finiša predsedničke izborne trke u SAD, pred opasnošću od strukturnog urušavanja sistema, preko noći doslovno mobilisao unutrašnji aparat u američkom društvu, u čemu je kao vitalni deo poretka prednjačila obaveštajna zajednica. Znači li to da je sistem, forsirajući antagonizam dva moguće velika igrača našao izvanredan način da preživi? I da dva Amerikanca usmeravaju Evropu?
Najzad, ima li u ovim razmatranjima i najnovijim porukama sa evropske političke scene važnih nagoveštaja za srpske rukovodeće elite? Na koji „šapat“ prekookeanskog „mračnog šaptača“ ne bi trebalo u Srbiji da se ogluše? Svejedno koliko će on sam biti nadalje uspešan, jedan od rečitijih „artikulisanih šumova“ u ovom smislu upozorava: Benon je uveren da ćemo u dolazećim godinama videti drastičan raskid sa decenijama evropskih integracija. Desničarski populistički nacionalizam će se dogoditi; to je ono što će vladati, rekao je on za Dejli bist. „Imaćete zasebne nacionalne države sa svojim identitetima i svojim granicama.“ Nije li ova tvrdnja upravo ono mesto, onaj deo (samo)razumevanja koji je u javnoj svesti Srba (između ostalog i Soroševom zaslugom!) ozbiljno poljuljan?
[/restrict]
