Zona sumraka – OPROSTITE NAM BRANKU I RADA ĐUKIĆA

Ramuš Haradinaj nam je velikodušno ponudio kompromis. Spreman je da nam oprosti sve naše zločine u zamenu – ne za priznanje krivice (što mnogi već samoinicijativno rade), nego samo nezavisnosti njegove mafijaške „države“

Rade Đukić počinio je 1975. nečuven zločin. Usred sudnice ubio je jednog Albanca. Motiv za ovaj zločin bio je taj što je ubijeni mladić zajedno s drugarom pokušao da siluje Radovu kćer, devetnaestogodišnju Branku, a onda je isfrustriran ubio. Dvojica Albanaca priznala su zločin, ali nisu izrazili nikakvo kajanje. I zašto bi, jer je njihovo nedelo bilo sasvim opravdano Brankinom neoprostivom krivicom – bila je Srpkinja.

[restrict]

I pre i posle te 1975. godine ovakve stvari na Kosovu su pre opšte mesto, nego izuzetak. Tako je i danas i, nema nažalost u tome čak ni ironije, baš u vreme dok se u Beogradu održava samoponižavajući mirovnjački festival „Dobar dan“ ne samo da dolazi do eskalacije albanskog nasilja nad preostalim Srbima na Kosovu, nego nam pojava koja se predstavlja kao „kosovski premijer“, Ramuš Haradinaj u stilu „ponude koja se ne može odbiti“ iz filma „Kum“ nudi „kompromis“ koji zvuči više kao bulažnjenje duševno neuravnotežene osobe, nego ozbiljan politički projekat koji ima neki stvarni i realni cilj. „Mislimo da je najveći kompromis koji Kosovo može da učini pomirenje“, rekao je ovaj časni čovek pokazavši do sada neviđenu širinu koja bi i Gandija naterala da se postidi. Ramuš će nam, dakle, oprostiti naše zločine. Pre svega nacionalnost, potom što su neki od nas smatrali da treba braniti i osvetiti silovane kćeri, ubijenu braću, otetu stoku, uzurpiranu zemlju… Kompromis, kako ga zamišlja ova mudra glava izgleda tako što će Srbi i Srbija dati njegovom Kosovu međunarodno-pravni legitimitet, prepustiti mu svu svoju imovinu i ostalo i povući se u mišju rupu, a zauzvrat dobiti „pomirenje“. A kako to Haradinaj zamišlja „pomirenje“? Po svemu sudeći podjednako realno koliko je racionalna i njegova vizija „kompromisa“. Albanci će prihvatiti naše izvinjenje za sve zločine koje smo nad njima počinili, teška srca nam oprostiti, jer ljudima s poimanjem časti kakvo je preovlađujuće u ovoj kulturi, to uopšte nije lako, i počastvovati nas svojim pristankom na pomirenje. I tako pomireni, mi u Srbiji moći ćemo mirne savesti da nastavimo da gledamo kako nam ruše crkve, otimaju imovinu, grade moderne magistrale kroz porte manastira pod zaštitom UNESKO (čiji su, naravno, u međuvremenu postali punopravni član). Možda nam ponude unapred i blanko oprost za buduće provokacije i neprijatnosti koje bi ovim finim i pitomim ljudima mogao izazvati pokušaj neke grupe Srba da obiđu svoje razrušene grobove, crkve i groblja ili neke nove raspojasane i raskalašne Branke Đukić (ne mislimo na ovu iz Tanjuga) koja bi se prošetala Čakorom.

Od Haradinaja se ništa više od ovog licemerja i ne može očekivati. Ono što i pored svega zalazi u zonu paranormalnog je autodestruktivnost nekih naših „slučajnih Srba“, kako bi ih opisao jedan prijatelj. I to ne samo onih fanatičnih kojima je „hajlajt“ sezone festival „Mirdita“, nego i nekih diskretnijih. Uzmimo za primer čoveka nadljudskih analitičkih sposobnosti koji se predstavlja kao novinar (mada je teško s preciznošću ustanoviti gde radi) Milovana Jovanovića, koji često smatra i mudruje na jednoj „slučajnoluksemburškoj“ televiziji i koji je shvatio ono što nisu ni Džejmi Šej, Havijer Solana, Vesli Klark i drugi – da je Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN „zapravo legalizovano bombardovanje Srbije“. (U Rezoluciji se nelegalna intervencija NATO ne pominje nijednom rečju, ali se garantuje suverenitet Srbije nad Kosovom i trebalo bi je, možda, pročitati pre smatranja). Jovanović nam objašnjava i da neizbežni kompromis treba da bude prestanak „saplitanja Kosova u prijemu u međunarodne institucije“ i uspostavljanje „bezbednosne, ekonomske i privredne saradnje“. Svi vidimo šta tu daje Srbija, ali šta je ustupak druge strane neophodan za kompromis? Pa kao i kod Haradinaja – pomirenje.          

[/restrict]